Boža, ljudina od čoveka

„Loše je ako primetite da nemate prijatelja tek kad ih zaista trebate. Ko ima jednog prijatelja taj je bogat, ko ima dva prijatelja taj je miljenik Bogova, a ko misli da ima tri, taj je budala. Dobra su prijateljstva danas važnija nego ikada. Usred nesigurnosti vezane uz trajnost doživotnih odnosa, u ljudima sve više raste čežnja za prijateljstvom. Svi mi čeznemo za njim. Mnogi samci koji ne žele ni čuti za to da se upuste u neku doživotnu dugu vezu, žive u prvom redu od prijateljstva... Prijateljstvo je jedno od dobara koje se najviše ceni, i za kojim se najviše čezne. Ono je mnogima siguran oslonac u vremenu bez oslonaca, dom u zemlji bez domova, domovina u svetu bez domovina. Prijateljstvo nije institucija. To je odnos u koji svako stupa dobrovoljno, sledeći vlastiti ukus, odabir i ono što mu se sviđa. U ovim nesigurnim vremenima i uz sve ove spoznaje o krhkosti ljudskih odnosa očito je da još uvek postoji velika potreba za prijateljstvom. Čini se da svako misli da zna šta je prijateljstvo. Pa ipak, i prijateljstva se raspadaju jer ih ne živimo dovoljno svesno. Od nekoga očekujemo da budemo prijatelji. No, prijateljstva se često lome jer su očekivanja različita, nejasna. Želimo svi prijatelja, ili prijateljicu koji će nam obogatiti život, pružiti osećaj vrednosti, saznanje da smo jednistveni, da u tom prijateljstvu i mi usrećujemo svoju prijateljicu ili prijatelja, da u njemu imamo sigurnost i oslonac, širinu i slobodu, živost i ljubav. Svet je tako prazan kad u njemu zamišljamo samo gore, reke i gradove, ali pomisao da tu i tamo postoji neko koga poznaješ, ko razmišlja kao i ti i tiho živi pored vas, čini ovu našu zemaljsku kuglu nastanjenim vrtom...Veran prijatelj pouzdana je zaštita i ko ga je stekao, našao je blago. Pravom prijatelju nema cene, niti se može izmeriti njegova vrednost. Nije prijatelj onaj koji ogledalo pred tobom drži, i laska ti tako da se sam sebi najviše sviđaš. Pravi prijatelj daje ti videti vlastite mane pomažući da ih se rešiš“.
Pametan je bio naš tata. Čitao čak i Kuelja.

„Dva razloga sprečavaju čoveka da ostvari svoje snove: sumnja u njihovo ostvarenje ili to što se prilika ukazuje toliko naglo i neočekivano da upravo time što nam je na dohvat ruke postaje neostvariva. Jer, tada se javlja strah od puta koji vodi u nepoznato, od neslućenih izazova koji nas vrebaju na tom putu od mogućnosti da sve ono na šta smo navikli izgubimo“. (P. Kueljo)
„Prihvatite ljude onakve kakvi jesu, nemojte ih odmah menjati. Prvo ih razumite. Pustite ih da kažu ono što imaju. Ako vam je stalo, pokažite da vam je stalo. Ako nije, okrenite se i idite, nemojte ih mučiti. Nemojte im na osnovu toga što su rekli, ili uradili, proricati sudbinu. Dosta im je toga. Dosta im je crnih misli i proroka. Njima treba razumevanje a ne osuda. Svi ih osuđuju, nemojte i vi. Nije im lako, čim su došli kod vas. Nije, kao što nije ni vama. Ako su pogrešili, znaju to bolje od vas. Možda im treba samo oprostiti, saosećanje, reč podrške. Možda im treba samo neko da ih razume i ništa više. Treba prihvatiti čoveka onakvog kakav jeste, pružiti mu šansu, da bude svoj, da iskaže sebe, a ne odmah gurati ga u svoj šablon. Ako voli da se smeje, neka se smeje. Pustite ga. Ako je tužan, shvatite njegovu tugu, a ne osipajte odmah drvlje i kamenje po njemu.


Najlakše je osuditi, teško shvatiti. Najlakše je odbaciti, teško prihvatiti. Pustite ljude da budu svoji, podstaknite njihovu slobodu i ne tražite osnovu da ih razbijete. Ionako je sve protiv njih, nemojte i vi. Pustite ih da budu to što jesu. Pustite ih da pevaju, pričaju, dišu punim plućima. Nemojte im zabranjivati, jer to im je možda jedino što imaju. Setite se koliko vas boli kada vam neko nešto uskrati ili kada vas udare tamo gde ste najslabiji. Šta mislite kako je onda njima? Zašto morate debelom reći da je debeo, ili nesretnom da je nesretan? Time samo potvrđujete njihovu nesreću. Crno je crno i bez toga da vam to kažu. Usrećite ih ako možete, nemojte samo da im mračite pomračeno. Šta znači biti u pravu ako zauvek izgubite nekoga? Šta znači biti svoj ako povredite i upropastite nekome život? To što ste svoji, ne znači da ste u pravu, ne znači ništa ako svojom slobodom ugrožavate ljude oko sebe. Vša sloboda, tuđi zatvori. Setite se koliko je truda uloženo u kreiranju vaše slobode i znate i sami koliko vam znači. Isto tako znači i njima, njihova. Dajte im ono što im treba, ukoliko ste u stanju, nemojte im lagati. Pustite ljude da budu ono što jesu, i ne tražite im samo mane, mesta gde su slabi. Potrudite se i pronađite ono drugo. Svako to ima. Poklonite im ljubav, pažnju, bliskost. Ako istinski osećate to, ne stajte im na muku i nemojte lečiti svoje komplekse na njima. Ne ucenjujte na osnovu toga što ste im dali. Ne iskaljujte svoju snagu na slabom i ne mašite pred gladnim svojim obrocima. Pokušajte poštovati i omogućite im slobodu, podržite ih, pružite im ruku. Ako padaju, gurnite ih u nebo, vratite ih tamo gde pripadaju, i ne vucite ih na zemlju. Na zemlji je dosadno, užasno dosadno. Pustite ih da budu sretni, pustite ih da lete, zaigrajte sa njima ako su zaslužili, pružite im pažnju i podršku, shvatite ih. Možda je to jedino što imaju, možda je to jedino što im treba. A možda će i vama nekada trebati“.

Bili smo dugogodišnji prijatelji. Još tamo negde od 1971. godine, kad smo odselili u Bosnu. Kažem, bili, jer ga odskora nema više među nama. Otišli smo tamo i radi i zbog posla. Moja supruga je imala zaposlenje na neogređeno vreme, a ja sa polovinom radnog vremena i to ne za stalno. U Vojvodini natalitet mali kao i uvek i smanji se broj odeljenja u školi. Rodi nam se ćerkica. Kao muškarac, nisam mogao da podnesem da ja ne budem hranitelj porodice, da ne radim i da samo dadiljam oko deteta. Moje dostojanstvo mi nije dozvoljavalo da samo sedim u stanu, da ne brinem za svoju tek zasnovanu porodicu. Vojvodina je tada bila prepuna prosvetnih radnika, posleratne generacije još nisu odlazile u zasluženu penziju i ja, onako sam, ni ne razgovarajući o tome sa suprugom, konkurišem na mnoge oglase. Primali nas čak i na KiM, a u BiH pogotovo, jer su bili totalno deficitarni sa prosvetnim kadrom. I, prime nas na tri mesta. Supruga me verno pratila, baš kao što prava žena treba tako i da radi. Nije pitala čak ni to zašto smo tu uopšte i došli, a ostavili tamo svu rodbinu. Od mene je to bila smela odluka, sigurno i neodgovorna, pogotovo prema supruzi. Ko bi to još tako radio?

Odlučim se sam za ono u kom je živeo moj budući prijatelj, pošto su nam nudili i stan. A tamo, ni roda ni pomoz Boga! Nikoga od rodbine ili bilo koga da nam pomogne u početku. Ali, stekli smo ubrzo prijatelje, dobre ljude, među njima i Božu, čak smo se i okumili sa dva bračna para, krstili ćerku u Čađavici kod starog kuma Vida u kući u kojoj se slavi Sv. Jovan, jer u vreme komunizma to nije baš bilo poželjno. Još ako si prosvetni radnik, skoro nikako. Prosvetaši su bili tu da vaspitavaju decu u duhu učenja Marksa i Engelsa, a ne da idu u crkvu i Svevišnjem Bogu se mole. Posećivali nas mnogi a mi im uzvraćali, išli na izlete na čuveni izvor *Studenac*, pa malo dalje na Sokočnicu kod Šipova, na Plitvička jezera…

„Čađavica spada u naselja zbijenog tipa. Objedinjuje 17 zaselaka sa grupama rodovskih kuća: Perića, Miletića, Marčeta, Puzigaća, Petkovića, Pejića, Đukića, Maleša, Đurića, Vulina…Krajem 1895, Čađavica se nalazila u sastavu susednog naselja Orahovljana. Na osnovu arheoloških nalaza spada u srpska srednjovekovna naselja. Starinom su iz Dalmacije. Đukića ima oko 20 domaćinstava i slave Đurđevdan. Ima ih i poreklom od Ribnika, po predanju, još krajem XIX veka, gde je bilo Đukića koji slave Đurđevdan.

ĐUKIĆI su vrlo stare porodice koje žive i u Strigovi, Gornjoj Gradini i Donjem Jelovcu. U sva tri sela sa dugouzlaznim akcentom. To će reći da im je predak bio neki Đuko, ili možda i žena, prababa – Đuka. Sasvim drugo su Đukići (sa kratkosilaznim akcentom). Njihov predak je bio neki Đuka, ali i njihova Krsna slava je Đurđevdan.


Ispod Čađavice je Dragoraj, selo meni s najlepšim imenom, gde je i nova mala crkva posvećena Sv. Nedelji, a još malo niže je Previja, u ovom kraju svakom čoveku najdražem rođaku. Pravoslavni narod severozapadne Bosne, ukazao je da je stanovništvo ovog područja dvojakog porekla, i to da je starije doseljeno iz Hercegovine i Crne Gore a stanovništvo novijeg porekla iz *zapadnih brdovitih krajeva* i severne Dalmacije. Ljudi su, od kako postoje, uglavnom isti, pošteni i i osetljivi. A život je težak. Ipak ima onih koji su spremni da učine koliko mogu da vam život bude lepši. Svuda na svetu. Ako vas nešto podseti na nepravde koje ste sigurno doživeli, i izazovu gnev, nemojte da dozvolite da se gnev pretvori u mržnju, prema bilo kome, ili prema bilo čemu. Mržnja truje i ubija najviše onoga ko mrzi. Naprotiv, stegnite zube. Jer, život je borba neprestana. Umiru samo oni koji mrze i koji su se predali“.

Boj se Rusa, oni zasigurno dolaze gde naume. Boj se Amera, oni žive spaljuju, razvaljuju gradove i države. Boj se Nemaca, oni svetske ratove počinju i gube. boj se Hrvata, oni maljevima glave čekićaju i u jame bacaju. Boj se ”hrvatskog cvijeća” handžar divizlija, oni sabljama glave odsecaju, boj se Arnauta, oni mladiće kidnapuju i srce im čupaju. Boj se mraka i vampira, zmija i aždaja, al’ se ne boj srpskih seljaka. Oni rečima i pesmom strah otklanjaju a ne rukama. A kad ćemo živeti, govorio nam je naš tata, kojeg više nemamo.

(Sanskritska pesma)

„Iz Banje Luke se na Zmijanje može raznim putevima i na razne načine, od Nule, to jest od mesta na kojem se s puta pored Vrbasa odvaja relativno novi, ali i sigurno odličan asfaltni put preko Manjače. Naziv Nula dobilo je to mesto zato što svi Zmijanjci od te tačke broje koliko ih kilometara deli od Banje Luke.

Prvo naselje na koje se na zmijanjskoj visini naiđe o pravca Banjaluke, jeste selo (Han) Kola. Kola su i prva raskrsnica na Zmijanju; levo se dobrim asfaltnim putem može sići do Vrbasa i manastira Krupa, desnim putem se može prema Golešima, pa i Bronzanom Majdanu iz kojeg se lako stiže do čuvenog manastira Gomionica, pa u Dobrnju u kojoj je bio vojni poligon i kasarna vojske BiH. Zadnje selo prema jugu je Čađavica, a ispred nje Sitnica“.


Kad je Brozova država polovinom prošlog veka gradila reprezentativni tenkovski poligon od koga je, posle ovog poslednjeg rata, ostalo ovo što sada samo nalikuje na to, raselila je skoro sav srpski živalj odavde. Namerno. Da se smanji prisustvo i broj Srba. Kažem skoro, jer se u narodu i danas može čuti kako je samo neki tvrdoglavi čiča ostao, te su ga pred svaku vojnu vežbu i gađanje morali zvati u goste i čuvati dok im te aktivnosti ne prođu. Ovde se sa dosta jeda govori kako je sve to namerno izgrađeno kako bi se kraljevini i kralju veran narod raselio, ali kako nikad i nigde ničija nije do zore gorela, tako se i ovde sve češće mogu sresti potomci tih raseljenih Zmijanjaca. (To mi je pričao Boža kao čovek sa Zmijanja, a što su svi oni znali).

„Iz Stričića se, idući dalje na jug, stiže u Ratkovo. Samo su se Zmijanjci dugo godina gonili s Turcima. Kao puste planine, pa im je lako bilo, a i ljudi su onda bili hrabriji i složniji nego danas! Videše Turci da ne mogu izaći na kraj sa Zmijanjcima, a i Zmijanjci se, opet, umoriše od dugog i neprekidnog vojevanja, pa se pogodiše da čuvaju u Stražicama stražu i da pomalo vojuju s Turcima kad bi na koga pošli. Sultan im dade ferman sa zlatnom carskom turom da je njiova zemlja, da ne plaćaju ni caru arača ni popu kolača, da mogu ostati u svojoj veri i nositi oružje...Knezu Ratku, a neki vele knezu Obradu, jer Ratko beše umro, dana je sudanija na Zmijanju. Osim toga, dao je sultan knezu Timar da kobile ždrebi, Obrovac da ploske naleva. Lijevče da ovce janji, i zlatnu sablju. Knez je sudio i zapovedao. On se slušao u svačem.”

„Lampa se sastoji od rezervoara za gorivo, koje je od stakla, porcelana ili metalnog rezervoara, fitilja čiji je jedan kraj potopljen u petrolej, staklenog cilindra i ogledala koje usmerava svetlost u određenom pravcu. Fitilj, u obliku trake od pamuka, čiji je donji kraj potopljen u petrolej, crpi petrolej na vrh fitilja koji zapaljen, gori, i pri tome daje svetlost. Uz sam vrh Fitilja postoji mali metalni deo čijim okretanjem se fitilj kada izgori pomera po malo nagore. To pomeranje se radi na oko sat vremena. Sam plamen je zaštićen od vetra staklenim cilindrom. Pored toga staklo štiti da se usled vetra ili promaje plamen ne prenese na okolinu i izazove požar. Visina dela fitilja koji gori mora da se dobro podesi jer ako je fitilj uvučen svetlo je slabo, ako je izvučen cilindar počinje da se garavi. Postoji više dimenzija staklenih cilindara u zavisnosti od veličine svetiljke. Dodato ogledalo sa strane usmerava i pojačava intenzitet svetla u jednom pravcu, što je zgodno ako se lampa okači na zid ili kao osvetljenje nekome ko piše ili čita pored svetiljke. Petrolej ili gas za petrolejke, kako ga još zovu, se smatrao jednim od najneophodnijih materijala koji se kupovao novcem za seosko domaćinstvo (so, šećer, petrolej...). Neopreznom upotrebom lampe postojala je opasnost od požara. Nekada masovno u upotrebi, danas se koriste vrlo retko u planinskim zabitima gde nema električne energije ili za romantično kampovanje.

Dnevne obaveze, koje su velike i teške, završavaju se tek kad se dobro smrkne, a noću, kad temperatura počinje da pada, Manjačom se po kućnim domovima, uz petrolejku, prolama zvuk gusala.

Guslar peva, a par muškaraca ponavlja za njim. Počinje natpevavanje uz oganj.

„Knez Ratko se sa sinom Vukom zaista pominje u turskim defterima 1541. godine. Vuk kao knez sela Banjice i mezre Obrovac. Zmijanjci su imali status filuridžija čija je filurija godine 1541, a i kasnije, 1563. iznosila oko 150 akči, pa i samo 120, što je bilo vidna povlastica i dolazilo je, verovatno, od bojazni da ne prebegnu i ne potraže utočište kod susednih austrijskih ili mletačkih gospodara. Posle Ratkova i Sitnice silazi se na Čađavicu iz koje se levo može u Mrkonjić Grad, a desno u Ključ“. U ovom mestu je 1944. godine ubijen, pokošen automatskim oružjem iz aviona, Uroš Drenović, Sitničanin i učitelj u školi, jedan od vođa ustanka u zapadnoj Bosni, ali se posle ideološke podele ustanika opredelio za kralja i otadžbinu i sa svojim četničkim odredom i ovako, i onako čuvao i sačuvao srpski narod Zmijanja od ustaškog klanja i nemačkog vešanja. Pričao mi je o tome poširoko, u kafani „Vlajko”, ovde na Čađavici, stric sadašnjeg vlasnika kafane Mirka, sina Vlajka Petrovića, koji je janjetinom, kiselim mlekom i „ljevačom od heljde” proslavio i svoju kafanu, i Čađavicu, i svu zmijanjsku janjetinu. Tu, u toj kafani je i moj prijatelj Boža, koji je bio direktor finansijski vrlo ugledne „Zadruge“ često dovodio svoje poslovne partnere i sa njima sklapao dobre ugovore. Naravno, sve uz dobro iće i još bolje piće.

I ja sam sa još četvoricom kolega, jedne godine tu navratio. Vodili smo učenike na ekskurziju, koju su svi učenici jedva čekali i obožavali. Kao vojnici kad broje koliko im je dana još ostalo pa da se pozdrave i sa kasarnom i sa stečenim drugovima, tako su i oni brojali dane do polaska na ekskurziju. Ja sam bio kao neki vođa putovanja, jer sam odlično poznavao te krajeve. Išli smo od Jajca u kom je održana prva sednica AVNOJ-a prema Plitvičkim jezerima, neizbežnom Drvaru i pećini iz koje su i Tito i neki članovi Vrhovnog štaba jedva izvukli žive glave. Čak se neko usudio i da upita Tita da li se uplašio za svoj život. Tako se priča. Dalje nas je plan putovanja vodio prema moru i Rijeci, pa gore ka Postojnskoj pećini, Bledu i Bohinju, Zagrebu i Kumrovcu i u povratku podravsom magistralom do naše Sente. Tom prilikom sam se unapred najavio bivšim kolegama škole u kojoj smo supruga i ja proveli oko osam godina. Saznavši za to, mnogi od njih, sa dosta učenika, su se našli u očekivano vreme kod Vlajkove kafane i čekali da se pojavimo. Zamolio sam vozače svih pet autobusa da tu naprave kraću pauzu, da se malo odmore i okrepe dobrim zalogajem. A onda, svi izađoše da nas vide i dočekaju. Nasta sa mnom veliko grljenje i ljubljenje, zapitkivanje i za zdravlje i kako smo se snašli u novoj sredini. A tada se pojavi i Vlajkov sin Mirko. I sa njim se pozdravim i on nas pozva da uđemo unutra. Toliki broj nas od oko 250 osoba, nije imao šanse da uđe u manju kafanu. Ma, i da je neki čuveni hotel, ne bismo se svi mogli smestiti u njegovoj sali. Uđemo mi koji smo bile razredne starešine i šoferi, a učenicima su napolju služene i porudžbine i posluženja. I oni napolju, a i mi unutra smo se sladili lepinjom sa kajmakom, čuvenom Vlajkovom janjetinom sa ražnja ili ispod sača, sirom i dimljenim mesom, ovčijom suvom pastrmom. Krka se baš onako, pošteno, od svačega po nešto. Janjetinu svi traže. A unutra, ništa ne možeš da čuješ od prevelikih razgovora i priča. Popilo se dosta i pića. Učenici i vozači sokove, a mi ili dobru bosansku šljivu, ili banjalučko „Nektar“ pivo. Mirko mi govori da ovoga puta „kuća časti“, da neće ni u kom slučaju da uzme ni od koga ni dinara, jer ćemo ga uvrediti ako to i pokušamo da uradimo. Svi zadovoljni. I ja što su me kolege tako dočekale, jer je to značilo da smo u toj školi bili i dobri stručnjaci a i ljudi pre svega, da nas nisu zaboravili. I danas posle više od četrdeset godina, nam se javi poneki naš bivši učeik. Kojih ovde ima dosta posle raspada Jugoslavije. Zadovoljni i šoferi i učenici, a i moje nove kolege. Takvo se gostoprimstvo, usluga, hrana i piće nigde ne mogu naći nego u Bosni, danas u Rpublici Srpskoj. Izađe Mirkać sa osobljem da nas isprate i požele sretno putovanje. Dugo smo, dugo, mahali rukama jedni drugima, a moje kolege su se samo čudile i takvim ljudima i narodu koji tamo živi. Moj najbolji prijatelj i kolega iz Sente, Bognar Andraš-Bandika, me samo pitao zašto sam napustio i te dobre ljude, i divnu nezagađenu prirodu, sa velikim šumama jelovine i borovine sa jedne strane puta, a sa druge listopadnim stablima, naročito bukovim? Prošao je, kaže, kao fiskulturnik i vođa puta na mnogim putovanjima i kod nas u bivšoj Jugoslaviji, a i ostalim predelima i Poljske i Češke, i ko će znati još kojih zemalja na skijanje ili letovanje na moru, ali ovo još nije doživeo. Odgovorim mu da je to bila želja mojih roditelja da se vratimo nazad u Vojvodinu, negde bliže njih, da ne žele da vide i nas dvoje i unučad naročito, samo jednom ili dvaput godišnje. Stari se, kako otac reče i sve više im se približava onaj sudnji dan. Eto, zato smo došli. A možda je tako i bilo bolje, raspadala se Titova Jugoslavija. Da smo ostali, verovatno bi i mene, a i sina pozvale vojne vlasti i ko zna, da li bismo ostali živi.

Priča o Boži tatinom prijatelju Voji Ananiću, po sećanju Božinog sina Srđana:

„Napisao bih nekoliko redova o životu pokojnog oca, većinom po sećanju, kako mi je on pričao. Moguće je da sam nešto i loše zapamtio, ali se nadam da je ubedljiva većina onako, kako mi je i pričao.

Otac je rođen 6.1.1939. u porodici Nikole i Save Đukić. Bio je drugo dete po redu, posle Vaskrsije – Kije (1937), a pre Đorđe (1941). Kako je to običaj u našem kraju bio, deca su dobijala ime ili po praznicima, oko kojih su rađana ili po precima. Obzirom da je rođen uoči Božića, dobio je ime Božo. Nakon rata došli su još Nevenka, Branko, Petar, Gospova i Nikola.

Baba Sava je, uobičajeno za to vreme, bila domaćica i izuzetno pobožna žena. Ona varijanta pobožnosti, koja se graniči sa sujeverjem. Bila je iz ugledne porodice Ercega i stav gospođe i gazdarice, koliko je to bilo moguće u tom vremenu i okruženju, je zadržala do kraja života. Inače, otac je mnogo bio „vezan“ za majku, delimično što je to tako običaj, kod nas, a delimično zato što je baba preležala tešku bolest. U mnogobrojnoj familiji, jedini pravi oslonac u tom periodu, bio joj je naš otac, iako adolescent.

Deda Nikola je bio trgovac. Jedan od retkih ljudi iz našeg kraja, koji je imao neko obrazovanje. Čovek starog kova, što bi se reklo. Izrazito čvrstog karaktera, pošten, častan i dobročinitelj. Kad bi svi ljudi na svetu bili kao on, policija ne bi postojala. Bio je jedan od tri osnivača Zemljoradničke zadruge „Sitnica“.

Kada je Nemačka napala Jugoslaviju, obzirom da je bio rezervni poručnik Vojske Kraljevine, dobio je poziv za mobilizaciju. Otišao je sa još nekoliko rođaka, bratom, šurakom...Kapitulacija ih je zatekla u Mladenovcu. Iz Pančeva su, kao zarobljenici, transportovani u neki logor, u Čehoslovačku. Sećam se priče da su uslovi u tom logoru bili izuzetno teški, da su moreni glađu i žeđu. Deda je dao sve pare, koje je imao, za šaku pasulja, koji je podelio među poznanicima, po nekoliko zrna, da im „radi“ stomak. Nakon toga su transportovani u Nemačku, gde su praktično bili robovska radna snaga. Prilikom transporta, kada su bili sabrani na nekoj željezničkoj stanici, po dedinoj priči, na poziciji uz česmu sa hladnom vodom, čekala su ih „brda“ hlebova i „brda“ slanine. Izmoreni glađu i žeđu, mnogi su navalili da jedu i piju, uprkos dedinim upozorenjima. Skapali su u strašnim mukama.

Vratio bih se na trenutak tatinom stricu Dušanu. To je osoba koju je tata neizmerno cenio i voleo, i nikad nije prežalio njegov tragičan kraj. Naime, Dušan je, nakon zarobljavanja, pobegao i vratio se kući. U narednim godinama, dok je deda bio u zarobljeništvu, bio je zaštitnik i Nikoline familije, što je otac dobro zapamtio. Samo bekstvo i povratak kući, u ratnim uslovima, dovoljno govori o Dušanovoj odvažnosti, a od oca sam čuo mnogo priča, koje ističu tu crtu, u njegovom karakteru.

Interesantna je i priča vezi sa početnim periodom zarobljeništva, a odnosi se na rođaka Iliju. Naime, u jednom od smeštaja u Nemačkoj, služili su im belu repu za večeru. Ilija je rekao kako je to hrana za svinje, a ne za ljude, te da on to neće jesti. Stražari su mu svaki dan donosili istu repu, na istom tanjiru. Jedanaestog dana je popustio i morao ju je pojesti. Meni jako interesantna priča, iz koje se može dosta naučiti.

Svakako bih morao pomenuti i tatine ujake: Dušana (bio u zarobljeništvu, takođe), Ostoju – Koćina i Vaskrsiju – Kiju. U tim ratnim danima su pomogli babi da familija preživi. Tata im to nije zaboravio i vodio je računa o njima više nego njihova deca.

Deda je bio u zarobljeništvu četiri godine. Pričao je da u Nemačkoj nisu bili neizdrživi uslovi, već da je njihovo bilo da rade i da ne prave probleme. Obzirom da je govorio nemački, dosta je komunicirao i sa lokalnim stanovništvom, jer su bili raspoređeni na farmama. Interesantno je da nije loše mislio, niti pričao, o Nemcima. Pre bih rekao da je bio impresioniran njihovom disciplinom, posvećenošću cilju i tehnološkim napretkom. Šta više, da nije ostavio ženu i tri sina, možda bi i ostao tamo. Pamtim da je, nakon oslobođenja, na svaki način pokušavao da zaštiti njihove čuvare, poslovođe, od besmislene osvete. Pričao je da su to samo bili ljudi, koji se nisu ponašali drukčije, nego je vreme nalagalo.

Iz prethodno napisanog se vidi da je početak očevog života bio izuzetno težak. Kao da velika beda i oskudica, te stalna ratna opasnost, nisu bile dovoljne, u početnim ratnim godinama je preležao i trbušni tifus. Verovatno kao trogodišnjak. Iz tog najranijeg perioda njegovog života se sećam nekoliko priča. Kako je, prilikom jednog napada ustaša, kada je selo bilo u zbegu, u opštem haosu, zaboravljen. Po njega se vratio i našao ga u prtini već pomenuti stric Dušan.

Kako je učestvovao u osnivanju 13. krajiške brigade. Naime, kada je vojska *donjih krajeva*, krajem rata, nastupala na naš teren, desilo se da je neka partizanska jedinica postrojena poviše našeg sela. Tata se, zajedno sa Kijom, muvao oko tog stroja. U suštini, gladna deca su od vojske tražila bilo šta za jesti i koristila svaku priliku da se „posluže“ vojnim sledovanjima. Kasnije je, koristeći se monštvom saslušanih ratnih iskustava, znao da zbija šale sa zaslužnim drugovima i drugaricama. Naravno, trik je bio u tome da je bio jako mlad, u ratnom periodu, a poznavao je dosta dešavanja i tvrdio da je bio direktni učesnik mnogih od njih. Obično je to bilo prilikom čuvenih proslava i raznoraznih manifestacija, gde su se uz iće i piće prepričavala i uveličavala ratna dešavanja. Kako je prisustvovao pogibiji našeg vojvode Uroša Drenovića. Tvrdio je da su on, braća i još neka deca čuvali krave u polju Bare, tog dana. Vojvoda je, sa nekim vojnicima, bio kod Broda u Čađavici (brod se zove mesto gde je pogodno preći reku), kuda je išao stari put. Nadletio je saveznički avion, uočio vojsku i verovatno nemački motor, kojim se vojvoda služio. Kako je avion pravio manevar da se vrati, većina prisutnih se razbežala ili sakrila ispod mosta. Vojvoda je odbio sakrivanje i stradao od avio bombe. Otac je tvrdio da se tog dana jako dobro seća, jer su oni, deca, jeli mleko, koje je bilo čudnog, kiselog ukusa, od bačene bombe. Ovde uvodim u priču hranu, u kojoj je naš stari, kako smo ga ponekad nazivali, neizmerno uživao i koja je bila prisutna u manje više svakoj njegovoj priči, jer je bio veliki gurman.

Potom dolazi školski period, sa mnogim anegdotama, od kojih je verovatno najčuvenija ona o tome kako su koze pojele matične knjige. Naime, prilikom jedne od verovatno haotičnih evakuacija, matične knjige su sklonjene u neku pećinu i tamo ostavljene bez nadzora. Ispostavilo se da su tuda lutale koze, koje su našle knjige i sa zadovoljstvom požvakale sve. Kasnije su knjige rekonstruisane na osnovu svedočenja, pa se dešavalo da su pojedini datumi rođenja upisivani onako, kako je to savesnom svedoku odgovaralo. Sećam se da je tata pričao da su jednom čoveku sva deca upisana sa datumom rođenja 1. 4... Posledica ovoga, između ostalog, bila je i da je više generacija išlo zajedno u razred. Pričao je i da su sedeli po trojica u klupi, kako se je uvek tukao sa starijim bratom Kijom, oko toga ko će raditi Kijine zadatke i slično. Zasigurno, bio je najbolji đak u porodici, a i šire.

Ako je stari nešto cenio u životu, onda je to bilo obrazovanje i strašno ga je patio nizak ili nikakav nivo obrazovanja u čitavom kraju, a posebno u familiji. Dobro je bio svestan kuda u životu vodi nedostatak obrazovanja (znanja). Čak i kasnije, kada se radilo o njegovoj deci ili bilo čijoj iz familije, koja, recimo to ovako, nisu briljirala u školi, u bilo kom uzrastu. Stvarno ima bezbroj priča, u kojima je koristeći se uticajem, koji je imao, činio čak i krivična dela, kako bi pomogao mnogima da ne padnu godinu i upišu se na zanat, srednju ili višu školu, zaposle se, udaju i tako dalje. Sećam se priče, kada je prvi put video obrazovanog čoveka. U Čađavicu je nekim poslom došao jedan inženjer, automobilom, sa vozačem. Otac je, kao klinac, gledao kako se prema inženjeru odnose sa posebnom pažnjom i poštovanjem, ugađajući mu u svakom pogledu, kako bi završio posao, za koji je došao. Još tada je čvrsto odlučio da se obrazuje, iako ni taj put za njega nije bio lak. Nije imao priliku da odmah nastavi školovanje, već je kasnije, nakon nekoliko godina rada, kao stipendista Zadruge, završio Srednju školu za odrasle, u Velikoj Plani. U vezi sa tom školom, ispričao bih jednu anegdotu. Ovog puta o najvećoj njegovoj fobiji. Kao i svi, i on se plašio nečega. U njegovom slučaju, to su bile zmije. A sve je počelo ovako: iako je to bila škola za odrasle, bilo je tu svakakvih detinjarija. Jednom prilikom, on je učio za stolom. Prišunjao mu se je jedan od kolega, koji je prethodno uhvatio i oderao zmiju i prebacio mu zmijsku kožu oko vrata. Božo je pao u nesvest. Da ne dužim oko toga, kako se to između njih završilo, ostala mu je ta fobija do kraja života.

Nakon toga, sada već kao direktor Zadruge, završio je Ekonomski fakultet u Osijeku. Jako je voleo Osijek. Često je pričao o njihovoj pijaci, kako je odlično sagrađena, kako je savršeno napravljen sistem za pranje i odvođenje otpadnih voda, kako je ponuda proizvoda najbolja nego igde i slično. Imao je tamo poslovne i privatne prijatelje, koji su svašta radili da ga prevedu kod njih. I malo je falilo da se to i desi. Sa ove distance gledano, sreća je da nismo preselili, jer je jasno kako bismo završili u godinama koje su usledile.

Vraćam se na poratni period i godine očevog odrastanja. U našem kraju se nikada nije lako živelo. Pogotovo u periodu odmah nakon rata, prevashodno zato što smo pripadali *poraženim snagama*. Čitav kraj je sistemski zapostavljan, kako bi se tamo život maksimalno otežao, te kako bi, posledično, stanovništvo bilo praktično naterano na iseljavanje. Navešću jednu priču, kako bi se shvatilo koliko se teško živelo i od koga je tata, prirodno, nasledio dobročinstvo. Inače, jedna od stvari, kojom se ja izuzetno ponosim, a koju mi je on preneo, je radost davanja. Čitav život je bio najsrećniji, kada je mogao da nekom pokloni nešto, izuzetno vredno u emotivnom ili ekonomskom smislu, svejedno. Elem, 1950. godina je bila sušna, a posledično, 1951. gladna, kako se to kaže. Deda Nikola je nabavio 2 vagona kukuruza (20 tona) i sve podelio narodu. Bez pare i dinara. Pričao je da je bio kilometarski red do naše kuće. Deda je odvojio par vreća za svoju i bratovu familiju, a sve ostalo je razdelio narodu. Svima podjednako. Da bi se shvatio obim akcije, a i kolika je glad vladala, tada je manuelni radnik radio čitav dan za pola kilograma kukuruznog brašna! Ostala je zapamćena izjava jednog komšije:

„Da sam ja na Nikolinom mestu, glavna ulica u Banjaluci bi nosila moje ime.“

Kod nas kažu da ne pada iver daleko od klade, te je tako i ćale (nije voleo da ga tako nazivamo) pokazao da je imao od koga učiti o ljudskosti. O njegovom životu najbolje govore njegova dela, koja ja neću navoditi, već bih samo pomenuo izjavu našeg sadašnjeg sveštenika, nakon što je preuzeo našu eparhiju (mi smo odavno već odselili za Beograd), a kada je upoznao očeve stričeviće:

„Strašno bih voleo da upoznam toga Božu. U svakoj kući, u koju sam ušao, o njemu postoji bar po jedna priča. I nema kuće, da je nije dobrim zadužio.“ Malo li je za jedan ljudski vek?!

Kao i svi njegovi vršnjaci i tata je bio osuđen na sezonske odlaske „trbuhom za kruhom“. Naš zapostavljeni kraj jednostavno nije mogao da prehrani toliki narod samo zaostalom poljoprivredom. Ređale su se epizode seče šume po Slavoniji, berbe kukuruza po Vojvodini i slični poslovi. Slabo cenjen rad, verovatno isto tako plaćen, uz jako loše uslove. Spavanje po štalama ili gde te puste, što bi on rekao, uvek zapadne loš odeljak šume, često ne budu ni plaćeni za posao, koji su obavili i slično. Ipak, se trudio da gleda malo unapred, u odnosu na ostale: da sačuva novac za vozne karte, da ispregovara bolje uslove rada, da dotera kući kukuruza, koliko je moguće i slične aktivnosti, na opšte dobro.


Iz toga perioda mi se dojmilo kako nije voleo ravnicu, Vojvodinu pogotovo. Jednostavno to nije podnosio. Gotovo po pravilu, čim bi otišao tamo, odmah bi se razboleo. Sećam se anegdote, iz jednog hotela, čini mi se u Kikindi, gde je bio na prenoćištu, mnogo kasnije, kada je bio u punoj životnoj i poslovnoj snazi. Otišao je do kupatila i kad je video kakva voda teče sa česme, odustao je od tuširanja, već se vratio na recepciju i uzeo dve flaše kisele vode, kako bi bar noge oprao i ostalo što se moglo.

Da se vratimo nazad. U našem kraju su se ređali raznoliki poslovi, kao što su rad na vršalici, vađenje kamena, oranje, kosidba, transport zaprežnim kolima, žegao je ćumur i ostale težačke poslove. Meni se posebno dojmilo organizovanje bioskopskih predstava. Nakon nekog vremena, stvari počinju da „kreću“ na bolje. Počeo je da radi uz oca, u Čađavici, kao trgovac. Zatim je sedam godina vodio prodavnicu u Sitnici, svaki dan pešačeći iz Čađavice. Ostaju mi u sećanju neke anegdote o tom vremenu i prilikama u njemu. Kako ga je deda učio da, kada važe kafu, obavezno izvaže bez papira, u koji se pakovala, da mu neko ne bi zamerio za gramažu, ako je potrošnja svih namirnica, koje nisu bile osnovne, neophodne, bila jako mala. Npr. jedne godine je primio određenu količinu kafe. Kada je razduživao robu, ispstavilo se je da je za godinu dana prodato manje od jednog kilograma! Kad je stiglo prvo pivo, da je bilo pakovano u drvene sanduke, a flaše su bile okrenute i odozdo i odozgo, ukupno 56 u sanduku. Itd.

Za Novu godinu 1970. se ženi Marom (Ljubanić), sa kojom je izrodio troje dece: Draženku (1970), Milicu (1971) i Srđana (1980). Tada je već živeo na Sitnici. Uporedo sa njegovim privatnim i profesionalnim usponom, raste i Zadruga, firma na kojoj je počivala ekonomija čitavog našeg kraja. Na mestu generalnog direktora je proveo maksimalna 3 mandata, dok je kasnije bio komercijalni direktor. Bez ikakve samohvale, mogu reći da su to bila zlatna vremena našeg kraja. Firma se bavila svačim, osim poljoprivrednom proizvodnjom, što joj je formalno bila primarna delatnost. Bavili su se malotrgovinom, veletrgovinom, bankarstvom... Pričao mi je da su godišnje otkupljivali po 150.000 jagnjadi, da su svima, koji su oročavali novac kod njih, davali kamatu od 10% godišnje, da su imali ekskluzivne ugovore sa željezarama i cementarama, da su imali transport od 35 kamiona, da su izvozili plemenite lišćare vozovima u inostranstvo, da su snabdevali vojsku, da su jedne godine, tamo negde 1970 – ih, bili 13-ta firma u velikoj Jugoslaviji, po visini ličnog dohotka zaposlenih...To su bile impresivne stvari, za to vreme. Neke i za današnje.

Bio je jako uticajan u našem kraju (verovatno i mnogo šire). Meni je bila malo čudna jedna stvar, u njegovoj biografiji, da je bio i sekretar partije. Kada sam ga pitao otkud to, odgovorio mi je:
„Vidi sine, tu bi svakako bio neko i oni bi radili, šta bi oni hteli. Bolje je da je tu bio neko naš, da može usmeravati vodu na našu vodenicu, nego da nam drugi kroje kapu.“

Za taj period i partiju, dodajem jednu anegdotu. Na partijskom sastanku, kojem je prisustvovao i predsednik (ili sekretar, ne znam kako se tada zvala ta funkcija) KP BiH. Naš otac je, čisto da se vidi njegov karakter, ustao, izašao za govornicu i rekao:

„Druže predsedniče, ovi ovde, što sede, su najgori ljudi ovoga kraja.“

Nastala je mrtva tišina, a drug predsednik je ustao i ljutito prozborio:

„Za mnom, u kancelariju!“

Kada su ušli u kancelariju, rekao je ocu:

„Znate li vi šta ste upravo uradili?! Dali ste kvalifikaciju za Savez komunista da su to najgori ljudi!“

Ćale mu je smireno odgovorio:

„Nije tačno. Savez komunista je širok pojam. Ja sam samo kvalifikovao ovde prisutne.“

Drug predsednik se zamislio, pa nastavio u smirenom tonu:

„Kako ti samouprava? (znajući da je direktor)“.

On je odgovorio:

„Jebat je, ne pitao ja čistačicu pošto ću prodavati robu.“

Drug predsednik je samo, po povratku u salu, izustio:

„Ovakvog ne sretoh.“

Veliki uticaj je koristio da ostvari stvarno bezbrojna dobra dela. Ne želim da navodim primere u vezi sa pojedincima, možda bi nekom bilo neprijatno. Navešću samo da je napravio vodovod od 26 km, čime je delimično rešen verovatno najveći problem našeg kraja, da je obezbedio finansije za dovođenje struje u Donje Ratkovo, da je napravio izuzetan put za naše Đukiće itd. I inače, verovatno je bio čovek i za veća dela, ali je bio ograničen krajem, u kom je ostao. Sećam se nečega, što je on često ponavljao, a što mu je rekao jedan prijatelj iz Sarajeva:

„Božo, u malom mestu, ni velikih volova, ni velikih para, ni velikih ljudi.“

Previše je voleo svoju širu porodicu, da bi gledao samo lični interes i napredak. I rodni kraj. Mnogi mogu posvedočiti, kada god bi se pojavio neko, poreklom sa našeg terena (a obično odselio u Vojvodinu), bio to trgovački putnik, čovek koji prodaje svoj kukuruz, neki komercijalista ili šta god, nikad ih nije odbijao. Uvek su ostvarivali saradnju.

Raseljavanjem kraja, opadala je i snaga Zadruge. Naš stari je to dobro video. Jednom prilikom je predložio da svu zadružnu zemlju podele narodu. To je, naravno, naišlo na osudu revnosnih drugova i drugarica. On im je samo rekao:

„Kad ne bude toga naroda, neće biti ni nas. Zapamtite.“

To je kulminiralo negde pred ovaj rat, kada je osetio da je došao kraj i toj epizodi njegovog života. Napustio je Zadrugu i osnovao privatnu firmu. Otprilike istovremeno je počeo da gradi kuću u Beogradu, u koji je preselio 1995. Ratna propast je učinila da ne završi život u snazi, u kojoj ga je vodio većinom. Sa ove distance, mogu reći da je njegov život praktično prestao preseljenjem u Beograd, gde je, u opisanim okolnostima, bio samo jedan od *običnih* ljudi. Znam da je to uradio zbog nas, dece. Bio je osnivač SDS-a na našoj opštini, ali nikada nije uzeo nikakvu ulogu u politici ili civilnoj vlasti, iako mu je to više puta nuđeno. Hvala mu na tome. Bio je jedan od retkih ljudi, ako ne i jedini, koji je mogao reći da je imao petoricu braće, koja su nosila uniformu Vojske Republike Srpske.


Kakav je Božo bio privatno? Teško mi je dati odgovor na to pitanje. Bio je strog, ali nikad grub. Ogromnog životnog iskustva, koje je nesebično prenosio na ostale svojim pričama. Meni posebno. Ostaje žal što ga nisam snimao, kako bih ih mogao sve zapisati. Ipak, nadam se da je deo ostao u mom sećanju i da ću jednom početi sa knjigom njegovih priča. Svaka je bila sa dozom humora i svaka sa naravoučenijem.

Nas, svoju užu familiju, nikada nije pretpostavljao široj familiji. Moram priznati da je nama, svojoj deci, to bilo prilično čudno. Svoju braću i sestre nije odvajao od braće i sestara od strica, koji su živeli pored njih. Braći je gradio kuće, pre nego je sebi i pomislio. Bio je na mnogo načina jedinstven čovek. Svakako izuzetan. Nije pozajmljivao, jednostavno je davao. Mirne duše mogu reći da je bio najveći, koji se rodio u našem kraju. Ja sam svakako bio povlašćen, jer sam njegov. I dan danas sam. A, produžio sam mu i lozu svojim sinovima.

Voleo je lov. Jedna priča, prava lovačka, ali istinita. Bio je u gostima kod svog velikog prijatelja iz Osijeka. Išli su u lov, u savezno lovište „Jelen“. Po dogovoru, imali su pravo na odstrel jelena, do medalje. Otišao je na čeku, sa vodičem. Kada su izašli jeleni, pokazao je ka najvećem (naravno). Vodič mu je rekao da bi za tog jelena obojica zaglavili u zatvor. Tih dana je bila neka afera u kojoj je jedan od najviših državnih rukovodilaca malo krivolovio, pa se digla frka i situacija je bila zategnuta. Elem, vodič mu je pokazao jelena pogodnog za odstrel. Otac, koji se nikada nije zadovoljavao prosečnošću, blago rečeno, je namerno poplašio jelene i tražio da ga sutradan vodi drugi vodič. Preslikana situacija sutradan, samo je sada čekao da se ukrste putevi kapitalnom jelenu i nekom predviđenom za odstrel. Naravno da je pucao u kapitalca. Tada je vodič jeknuo i pitao:

„Jao, pa šta ćemo sad?!“

Božo je mirno odgovorio:

„Odseći butove.“

Još jedna priča, koja dočarava njegov karakter. Građen je tunel u mestu Dragoraj, na putu Avnoja. Božo je naravno morao svoje prste da umeša i u to. Bio je jako dobar sa glavnim inženjerom. Bilo je predviđeno da sutradan bude svečana manifestacija posvećena otvaranju tunela, a tunel je trebalo da otvori predsednik CK SK BiH. I tu njima padne na um ideja da Božo otvori tunel. Radnici poređaju daske i Božo prvi protera auto kroz tunel.

Imao je jako dobru memoriju, koja je bila poslovična. Uz svaku priču je obavezno navodio i tačan datum, bitna dešavanja vezana za njega i vremenske uslove. To je postalo predmet naših internih šala. Ne mogu da priču o njemu privedem kraju, a da se ne osvrnem na njegovo najveće zadovoljstvo, hranu. Njegove reči su da nije opasno kad čovek mnogo jede, opasno je kad čovek voli da jede. Dodaću još par anegdota. Kada je sa svojim radnicima diskutovao, bolje reći držao predavanje o tome kako se pravi domaćin priprema za zimu, naveo je da je potrebno spremiti june od 400 kg, dva krmka od po 200 kg i dve ovčije pastrme. Jedan od prisutnih je sabirao po glavi i uzviknuo:

„Ali, Božo, pa to je tona mesa!“

Na šta je on odgovorio:

„To je taman.“

Drugom prilikom, dok je obilazio zadarsko zaleđe, nakon što je nas ostavio na moru (njega more nije posebno interesovalo, ali zato pršute jesu), u jednom selu je upoznao čoveka, koji je bio vrstan majstor za pršute. Naravno, odmah ga je pitao da mu donese butove na sušenje. Ovaj je odgovorio da bi mu sušio, ali, eto, oni dolje, u Dalmaciji, imaju problem sa drvima, nemaju ih dovoljno. Božo je samo dodatno upitao da li je to jedini problem. Potom mu je poslao 40 metara drva. Vozač, koji je isporučio drva, je rekao da je baba tog čoveka rekla da za čitav svoj život nije videla toliku gomilu drva. Zatim je obišao sve stočne pijace po Krajini, tražeći najveće krmke, kako bi imao i najveće pršute. Godinama, sve do kraja nesrećnog rata, bili smo blagosloveni dalmatinskim pršutima od tog čoveka. Ostaje mi u sećanju njegova izjava:

„Auh, koliko sam ja voleo taj pršut. Kad god bismo pravili revenu (svako od prisutnih je dao po neki dinar), a radili su to često, nakon što bih dobro jeo, uvek je mogao pojesti kilu pršuta.“
I inače, nije uživao samo u obilnom jelu, uvek je to bila i kvalitetna hrana. Više puta je demonstrirao da je u stanju da popije čitavu teglu meda, npr. Itd. Jednom, u Beogradu, sretne se našim viđenijim ratnim političarem i njegovim obezbeđenjem, iz Kninske krajine, koji je *završio* u Beogradu.

„Gde si brate?!“ „Gde si brate Božo?!“ „Šta radite ljudi, jeste li gladni?“

„Nismo gladni, hvala ti.“

I poruči im po konobaru svakom po kilo mesa, nastavio je Božo meni priču...

Iako sa viškom kilograma, bio je neočekivano hitar, a nadasve snažan. Nije slučajno da je služio Gardu. Ovde ću dodati jednu anegdotu iz vojske. Imali su neku suludo dugu vežbu. Bili su preko mesec dana van kasarne. U jednom momentu im je naređen usiljeni marš od 40 km. To je stvarno bio izuzetan fizički napor i vojska je bila na izmaku snaga. Međutim, proneo se glas da neki general obilazi sve jedinice na terenu. Tata tada organizuje svoju ekipu da kao igraju fudbal, kad ovaj naiđe. Posadili su pritke, odnekud našli loptu i kad je general došao, igrali su fudbal. Malo je reći da je pomenuti bio oduševljen. Vikao je:

“To je prava vojska! To su pravi momci! Zovite druge komandire da vide šta je prava jedinica! Svi da budu nagrađeni!“

Čim je general okrenuo leđa, da nastavi dalje, svi su popadali.

Imao je čelično zdravlje, za koje je, pored dobre genetike, siguran sam, bila zaslužna i ishrana. I, još dve anegdote, iz rubrike verovali ili ne. Tamo neke jeseni, nakon što je iz Osijeka krenuo kući, doživeo je manju saobraćajnu nesreću. Inače, smatrao je sebe izuzetnim vozačem, iako je imao preko 40 udesa. Na autu je stradala šajbna i on ju je izbio. Novembarski dan, proleće sneg. Ni na kraj pameti mu nije bilo da odustane od puta. Dovezao je tako auto u Banjaluku, a zatim su lumpovali dva dana i dve noći. E, nakon toga je zaglavio u bolnici, jedini put u životu, koliko znam, za vreme dok je bio u snazi. Druga je vezi sa lokalnom kafanom, gde mu je neki uvređeni vozač autobusa razbio flašu o glavu. Njegova reakcija se i danas prepričava. Viknuo je:
„Konobar! Donesi mu piće!“

Poslednje godine proveo je u miru, daleko od starog života, u krugu porodice. Uz unuke: Petra, Momčila i Relju. Negovan od potomaka, do poslednjeg momenta. Upokojio se u porodičnoj kući 26. avgusta ove godine. Sahranili smo ga na mesnom groblju u Čađavici, pored brata Petra, po njegovoj želji.

Budu li mu svi, kojima je učinio dobro delo, samo jednom godišnje zapalili sveću, siguran sam da njegova duša neće biti nijednog trenutka u mraku, na onom svetu.

Bio je veoma strog (tako nam se činilo dok smo bili deca), ali i duhovit i obožavao je šalu. Ponekad i pregrub u tome, što je valjda posledica odrastanja u velikoj porodici među mnoštvom muškaraca. I njegove priče su uvek bile sa dozom humora. A oštrim humorom nije štedio ni najrođenije. Slično svom zemljaku Branku Ćopiću, koji nije bio sa Zmijanja. Po završetku osnovne, nije odmah krenuo u srednju školu, nego je nekoliko godina radio dosta teške poslove kao i većina mladića u tom periodu velike posleratne nemaštine. Među lavnim Titovim parolama je bila „Nema odmora, dok traje obnova“. Išao je u berbu kukuruza u Vojvodinu i radio druge fizičke poslove. Zadnjih godina je često govorio kako su ljudi nekad imali mnogo manje i teže živeli nego danas, ali su bili više zadovoljni. Srednju školu je završio u Velikoj Plani i sećao se kako su jeli neko slatko grožđe. Tata je pre fakulteta završio Višu ekonomsku školu u Novom Sadu.,a Ekonomski fakultet je završio, uz rad, u Osijeku 1984.

Božini saveti svojoj deci uoči smrti: „prvi, sve je postalo instant-hrana, ljubav, prijateljstvo, brak. Studija švedskih sociologa pokazala je da mlade generacije, koje su sada u obdaništu ili u osnovnoj školi, možda nikad neće spoznati punoću življenja i uživanja u malim stvarima. NEKADA JE sinonim za termin„ instant“ bila kafa i supa, a danas očekujemo da skoro sve dobijemo odmah i na gotovo. Potrošačko društvo istovremeno nameće brz tempo i nudi ekspresna rešenja za svaki naš problem. Nikada više nije bilo saveta kako da život učinimo lepšim i kvalitetnijim, da budemo uspešniji, bogatiji, srećniji, zdraviji, vitkiji, harizmatičniji. Moderni ljudi, čini se, imaju rešenje za sve što nas muči, a dovoljno je da izdvojimo, kako kažu, samo pet do deset minuta u životu. Ne zvuči mnogo, zar ne? Ipak, sve je veći broj umornih, gojaznih, nezadovoljnih, neuspešnih, nevoljenih i apatičnih koji dokazuju da instant rešenja nisu ni dobra ni moguća. Ako se emocije rađaju za nekoliko minuta i ugase brzo i lako, nameće se pitanje da li je to uopšte bila ljubav? Ekspanzidruštvenih mreža još više je ubrzala upoznavanje, udvaranje, zaljubljivanje, brakove, pa čak i razvode. Pretvorila je svaki ovaj segment u instant priču, umesto u emotivno-romantičnu. To je vrlo zabrinjavajuće jer se mladi sve češće obećavaju jedno drugom preko društvenih mreža, a da se nisu ni videli uživo, takvi odnosi najčešće nisu uopšte realni već produkt naše mašte o osobi sa kojom virtuelno vodimo ljubav i nismo u stanju da spoznamo mane. Takve veze su ishitrene, brakovi nestabilni i najčešće pucaju kada se partneri bolje upoznaju, ali ostavljaju emotivne rane na duši često i više nego bivše ljubavi koje smo upoznali i voleli u realnom svetu, jer sa virtuelnim partnerom brzo stičemo utisak da je to naša srodna duša i naša sudbina, pa je i suočavanje sa neuspehom bolnije–zaključak je istraživanja italijanskih psihologa. U instant odnosima postajemo egoistični, uživanje se svodi samo na zadovoljavanje malih potreba, kao što gotovim jelima želimo da brzo utolimo glad, a svesni smo da taj obrok nije ni kvalitetan ni zdrav. Pod teretom brzine život gubi boje, ljubav i brak nemaju drugi smisao osim reprodukcije i bega od samoće, pa su tako i osećanja površna u instant prijateljstvima i brakovima; drugi, vaša reč neka bude dobra, treći, vaša reč neka bude istinita, četvrti, vaša reč neka bude pravedna, peti, vaša reč neka bude velikodušna, šesti, vaša reč neka bude hrabra. Sedmi, vaša reč neka bude nežna, osmi, vaša reč neka bude utešna, deveti, vaša reč neka bude uljudna, deseti, vaša reč neka bude puna poštovanja, deseti, vaša reč neka bude mudra. Zatim, ne žurite. Ne živite previše brzo, nevolje će doći i proći. I budite jednostavni ljudi. Budite nešto što volite i razumete. Zaboravite na svoje žudnje za novcem bogatih. Sve što vam treba je u vašoj duši, i možete to uraditi ako pokušate. Sve što vam treba, jeste da budete zadovoljni. Ne brinite. Pronaći ćete sebe. Pratite svoje srce, i ništa drugo. Ono što želim za vas, moja deco, jeste da budete zadovoljni.

Pa još i ovo: kćeri i sine moj, ne delite se u kući koju vam ostavljam, ona će i posle vas ostati. Spomenite se pri obedu da će još neko iz tih posuda jesti. Usta otvarajte jednako za istinom kao što ih za hlebom otvarate. Ne dopustite novcu da bude vredniji od vas. I kad padate u blato, padajte kao sunce. Budite dobri prema vodi: spomenite se majčine utrobe koja vas je s vodom donela. Spasite zrak svoga tehničkog uma, jer nema tog izuma koji će vas naučiti živeti bez zraka. Hranite radoznalost. Hranite lepotu. Hranite ljubav. Putujte. Govorite jezik naroda u kom se zadesite, ali se vraćajte korenju kao potoci izvoru svome. Dotičite svoje reči rukama. Ne otuđujte se od prirode. Činite dobro i njoj i ljudima. Spomenite se: da ste iz ništa došli, da se u ništa vraćate, i da ništa nije dragocenije od života koji u trajno nasleđe ostavljate svetu. I ne žalite za mnom. Dosta me je zemlja hranila, sad vreme je da ja zemlju hrani“. I onda, pogleda ih sve još jednom, i odnesoše ga da spava. Umro je u snu. Zauvek zaćuta. Prestade njegovo plemenito srce da kuca, a duša mu se vaznese negde daleko, tamo sasvim gore, na nebesima. Reče Sđan još i to da im je tata bio pametan čovek i da je mnogo toga znao i o životu i o poznatim ličnostima (kao npr. o Đuri Pucaru Starom), a oni ništa nisu o tome zapisali. Sve su mislili da ima još vremena. Sad im žao zbog toga i ostala su samo sećanja. Draženka je udata u Subotici, Milica je a nama u svom delu kuće, a moj Boža, kao i svaki muškarac, želeo sina naslednika koji će nastaviti korene Đukića. Posle enzionisanja, sagradio je na Banovom Brdu u Beogradu višespratnu kuću na četiri nivoa. Svakome po jedan sprat. Njemu i supruzi u prizemlju, što je i razumljivo, a deci svakome po jedan sprat. Da se ne potucaju po tuđim stanovima i da ne plaćaju skupe kirije. Doživeli su i unučad kojima su se ponosili, a pogotovo deda Boža.

„Sada je sve gotovo. Na omanjem groblju u Čađavici, počiva dobri naš otac, sa svima koji su ovu zemlju voleli i vole je“.

*Šta kažete: jedno obično ime, jedna krstača, jedno svakodnevno ime? Dve reči*.

„Sada, prvi put istinski miran. Slučaj je hteo da se sve desi sada, da na taj dan sklopi svoje meke oči. I ode. Ostala je jedna tužna slika i divna priča, jedan deo bogate odiseje života. U očima prisutnih, koji su ga znali i za njega čuli. Bivši život sastavljen od isečaka, od detalja, od neiskrzanih životnih putanja, od njegove 83 godine, od tri rata, logora, od svega onog čega će, posle poslednjeg pozdrava sa njim, posle sklopljenih zemljanih krila, biti manje nego da je on stalno tu prisutan. Da je živi podsetnik. Pa ipak, da se podsetimo, da ga za trenutak uznemirimo, sada dalekog i ravnodušnog. Sada spokojnog za sve ono što je učinio i ostavio, a toga nije bilo baš tako malo. Kao što to obično biva u životu, pamte se počeci. Prvi istinski koraci. Životna krivudanja. Podvizi, ukoliko ih ima. Nevolje, kojih takođe sigurno uvek ima. I šta sve ne. Šta se može, dobar čovek, a ostalo, nek mu bude prosto. To bi otprilike bilo ono što se najlakše i najjednostavnije moglo reći o pravom patrioti. Ovom prilikom, želim da moj oproštaj počnem rečima pesnika“:

A ako je nekom neobično da se stihovima, pesmom opraštamo od umrlih, reći ću zašto sam se na to odlučio, evo čujte:

*Godinama su ti oči bile uprte u Srbiju, i zato sada, kada tamo u tvojoj Čađvici i tvome Zmijanju, koji su uvek za tebe bili isto ono što i Kosovo i Metohija za svakog Srbina i rodoljuba, čuješ“ šum svoda trave iznad tvoje humke, znaj da te to naša ljubav pohodi u sećanjima na tebe, a vetrovi ti donose mirise tvoje rodne grude*.
Ova priča je napisana dragi moj prijatelju, tebi u pomen i tvome spokoju koji si našao tamo gore na nebu, gde ćemo i svi jednog dana. I, ako me čuješ tamo gore, znaj jedno:
Nas bude i nestanemo jednom. Vremenom izblede i slova na spomeninicima ako nam ih podignu, nahere se i padnu zauvek. Nestajemo i mi i spomenici. Pokrije nas trava. Ona nadjača sve na svetu. Jača je od svih svetskih sila i moćnika, jer i njih čeka ista sudbina kao i bilo kojeg običnog smrtnika.
Ostaje zanavek samo ono što je o nama zapisano ili napisano, kao i naše fotografije kao svedoci vremena da smo na ovom svetu bili i postojali.

Tvoj prijatelj Voja

Epitaf za spomenik: „Od živoga ljudskog tela nema boljeg spomenika“.


Izvor: Dr Dragica R. Gatarić, „Naselja Zmijanja-antropogeografska proučavanja, Beograd, 2018, Duško M. Petrović, „DRUŠTVO „SVETI SAVA“, BRATSTVO XXI, Beograd, 2017, P. Kueljo, nepoznati autori pojedinih novinarskih tekstova i kazivanje Božinog sina Srđana, kćeri Milice, i uz pomoć sestre Draženke, koja je u Subotici.

Vojislav Ananić