Crnogorski ponos, bosansko iskustvo

Ova se priča zbivala tamo negde krajem sedamdesetih godina prošloga veka. Veljko Đ. je poreklom bio Crnogorac, iz čestite porodice običnih i iznad svega, poštenih ljudi. Jest da je bio seosko dete iz okoline Pljevalja, no u porodičnoj tradiciji je bilo, da neko od muške dece bude vojno lice. Sestra mu završila medicinu, a brat prava. Svi bili u Beogradu. Roditelji se snalazili kako su znali i umeli, samo da decu svoju „izvedu na put“.

Staniju J. je upoznao posle, kad je došao u Banja Luku. I ona poreklom sa sela, Bosanka, tu iz okoline Šipova. Slušao je kasnije da je iz tog mesta bio i čuveni heroj, Simo Šolaja. I ona završila fakultet, književnost, i radila u jednoj školi kao profesor.

Lepi i jedno i drugo! Milina gledati u Veljka, kako mu uniforma ondašnje JNA stoji kao salivena. A on, visok, plećat, pravi gorštak. I crne mu se brci nad usnama, a oči samo sevaju. Očarale one i Staniju. I u nju kad pogledaš, kao da gledaš u neku glumicu. Sve je na njoj, i kuk, i struk, i grudi, i duga kestenjasta kosa, i lepuškasto lice, sa večitim osmehom na njemu. Ona bila jedino žensko dete u kući, a roditelji joj, pored nje, imali i tri sina. Jedan osta u roditeljskom domu, jedan završi neki zanat, a onaj treći, turizam. To se u Šipovu onda tražilo, pogotovo što je tu u blizini bila Sokočnica, i čitav kraj se pripremao za doček gostiju i iz Juge, a i iz inostranstva.

Prošlo bogami, već više od dve godine, kako su mladi Veljko Đ. i Stanija J. u braku, a dece još nemaju. Čim je završio vojnu akademiju i dobio čin potporučnika, Veljka postave da radi sa vojskom u Banja Luku. Nisu imali svoj stan i stanovali su privatno. No, to nije bio razlog da nemaju dece. Oboje nekako u sebi nosili svoju brigu, i pitali se šta da rade. A voleli se mnogo. Kao što to može i biti kod mladih i zdravih ljudi. Svakoga dana, ona samo čekala kad će joj se vratiti s posla. Ona kući uvek stizala ranije, jer je takvo radno vreme u školi. I trudila se da svog Veljka uvek nečim iznenadi. Bila je dobra domaćica, a higijena u stanu, kao u apoteci.

Sve je to on veoma cenio, no, uvek ga mučila ista muka. Kad će deca? Već ga o tome zapitkivale i kolege, i onako, u šali, neki od njih mu govorili da je pošalje da ih obiđe, da vidi šta je muškarčina. A on, Crnogorac, ljubomoran i inače. Povredili ga u dno duše! Nisu se mogli o nečemu sa njim nešto gore našaliti. Ma, svaki bi muškarac i muž tako reagovao. No, otćutao je tu primedbu praveći se kao da je nije ni čuo, a u stvari, samo je o tome i mislio. Znao je dobro da ga Stanija ni sa kim ne vara, imao mnogo poverenja u nju. Voleo je kao nikog!

I, konačno, kad jednom dođe s posla, ona ga kao i uvek sačeka na vratima, ali ovog puta je izgledala sasvim drugačije. Oči su joj svetlele nekom čudnom svetlošću, oko usana titrao neuobičajen osmeh, sva se zarumenila od sreće. Pitao ju je odmah šta joj je, šta se desilo? Ona već nije mogla više da izdrži i obgrli ga rukama, pa ga poljubi tako snažno. Reče mu da je trudna, da će imati njihovu bebu. U početku, ta je vest na njega delovala neočekivano i iznenađujuće. Posle tog trenutnog šoka, razvuče svoje usne u širok osmeh, prihvati je sada nekako nežnije, poljubi je još snažnije, pa joj onda blago opipa stomak i upita je da li je u to sigurna. Ona mu reče da jeste, da je to potvrdila i doktorica, ginekolog.

Tih dana ju je sve više pazio i mazio, sada on njoj činio iznenađenja. Prođe u toj radosti njihovoj i njeno vreme trudnoće, rodi mu ćerku Maru. Iskreno, očekivao je sina, ali sad, šta je, tu je. Obradovao se prvenčetu svom, nadao se, biće još dece, imaće i sina. Negovali oni svoju mezimicu, a on i dalje opsednut sinom. Štono kažu, „odreši“ se Stanija, ali mu rodi opet kćer, Daru. Pa posle Zorku. Veljka već uhvatio neki strah. Ima dosta bračnih parova da imaju tri kćeri, pa onda zastanu. Ako budu išli samo za sinom, ko zna hoće li biti opet kćer. I rodi mu Stanija i četvrtu, Leposavu.

On već kipti, hoće u njemu nešto da prepukne. Hoće li i on kao i kralj Nikola imati devet kćeri da bi dobio i tri sina? Traži muško, naslednika. Znao je dobro da pol deteta više određuje muškarac no žena, ali, opet, okrivljivao je svoju Staniju za sve. Neka mu kaže ko to još ima četiri kćeri, a nijednog sina! Ne sme svojima u Crnu Goru ni da ode. Svak će mu se tamo smejati. Kakav je to Crnogorac bez naslednika? Mučilo je sve to i Staniju, no, šta je jadna žena mogla da radi. Pravdala se time da dobije ono što poseje, ali je to za Veljka bila slaba uteha.

Tako je bilo sve dok jednom svo šestoro nisu otišli kod njenih, na selo. To je od Banja Luke oko sto pedeset kilometara. I tamo mu neprijatno! On sam muškarac, a za njim pet ženskinja. Još od ranijih odlazaka tamo, upoznao se sa njihovim komšijom Marinkom. Bio je otprilike istih godina kao i Veljko, ali je on imao tri sina! Žena ga molila i za četvrto, da rodi ćerku, a on neće. Kaže dosta je. Marinko je bio dobar čovek i znao je za ono što Veljka muči. Zato mu tada, dok su ispijali po bosansku šljivu, a bili su u kući sami, ispriča o nekim vekovnim iskustvima starijih ljudi iz toga kraja, kako se „prave“ muška deca. Veljko jedva dočeka da nešto i o tome nauči. Ko zna, možda se posreći, i Stanija mu rodi sina?! Marinko mu, kao muškarcu, sve kaza. Svu „filozofiju“.

Ode Veljko sa velikim nadama i jedva dočeka ručak, pa da idu svojoj kući. Da probaju! Možda i uspeju. I te večeri, odradi Veljko sve onako kako mu je Marinko govorio. Tako tada, pa još nekoliko puta. Da se osigura! Ali, ko će sada čekati i strahovati devet meseci, jer tada još nije postojao ultrazvuk da se vidi kog je pola buduća beba. Dođe i vreme porođaja i on odnese svoju Staniju sa „stomakom do zuba“. I ona sama osetila da nekako drugačije „nosi“, a i druge žene joj govorile da će roditi sina. Ona je samo molila Boga da im se posreći. Već za nekoliko sati su zvali Veljka i javili mu da je dobio sina. Nasta veliko veselje i čašćavanje. Nazvaše ga po ocu njegovom, Petar. Da im se loza ne ugasi. Od Veljka niko srećniji. Odužio se pošteno Marinku, i pokušao kasnije još jednom. Dobiše i šesto dete, drugog sina, Tomu.

Sad je bio zadovoljan i srećan, presrećan. Nije hteo dalje da prati kralja Nikolu ni da mu pretekne brojku od dvanaestoro dece. I ovih šestoro, koliko su on i njegova Stanija izrodili, i za tadašnje prilike, bilo je mnogo. Kaže narod i to, da je najbogatiji onaj čovek koji ima puno dece. Za njihovo školovanje, žrtvovaće se kao i njihovi što su roditelji za svoju decu.
Njima mora biti, a Veljku i Staniji šta ostane.

Imao je čin majora, a došli su nekako i do svoga stana. Zdravlje ih još dobro služi.

Vojislav Ananić