U senci veće ličnosti

Za zasluge u ratovanjima protiv Turaka i za odbranu južnih granica Monarhije, Bečki dvor je izdao srpskom narodu niz privilegija. Naročito su bile značajne bitke kod Slankamena 1691, kod Sente 1697, kod Petrovaradina i Temišvara 1716. godine.

---

Učestvujući u novom pohodu protiv Austrije, turska vojska je 19. avgusta prešla Dunav kod Beograda i Pančeva, a Tisu kod Titela i do 1. septembra izbila kod Kovilja. Pošto je odustao od pohoda na Petrovaradin, turski sultan Mustafa 2. je krenuo ka Segedinu i kod Sente započeo prelaz preko Tise i prebacivanje artiljerije i ostalog teškog materijala. Tadašnja situacija, nagoveštavala je sigurnu tursku pobedu, jer je veliki broj austrijskih snaga bio na Rajni i u Italiji.

Tako je selo Kolut kod Sombora uoči Senćanske bitke, postalo sabirni centar za austrijsku i mađarsku vojsku. Iz Koluta je Eugen Savojski krenuo sa oko četrdeset hiljada vojnika prema Senti, gde je 11. septembra 1697. potukao tursku vojsku od oko šezdeset hiljada vojnika. Bitka se odigrala na istočnoj obali Tise, južno od grada Sente. U toj vojsci je bilo Mađara i brojnih vrsnih srpskih četa i Bunjevaca. Kažu da je veliki vojskovođa Savojski negde kraj Tise pravio planove za odlučujuću bitku pijući vruću gorku čokoladu, da ne bi zaspao.

Za tu blistavu bitku i pobedu, veliki udeo i značaj, imao je srpski oficir graničar, kapetan senćanske straže i budući zapovednik Pomoriške vojne krajine, Jovan Popović Tekelija, poreklom iz aradske vlastelinske porodice. Veći delovi današnje Vojvodine su tada u stvari, bili močvarni tereni. U tim močvarama su se zaglibile, gacale i zalutale već skoro iznemogle carske trupe, u svom nastupanju prema Senti. Kroz razlivene močvare, njih je prečicom, noću, izveo kapetan senćanske straže Jovan Popović Tekelija. Tako je princ Eugen mogao da stigne i nepovoljno iznenadi zatečene Turke prilikom prelaska Tise. Oni bitku još nisu očekivali i bili su za nju trenutno nepripremljeni. Tekelija je i javio carskim trupama Beča da su Turci 10. septembra počeli graditi most, južno od Sente. Kasnije, posle bitke, za zasluge i ratnički podvig u ovoj bici, Eugen Savojski ga je 1698. postavio za zapovednika Srpske milicije u Aradu, gde je izgradio i Crkvu Sv. Nikole. Jovan Popović Tekelija se i 1686. borio za oslobađanje Budima od Turaka. Car Josif 1. je posle Senćanske bitke, pukovniku Pomoriške milicije, Jovanu Popoviću Tekeliji, njegovoj najužoj rodbini i potomstvu darovao plemićku titulu 1706. godine. Umro je 1722. Bio je pradeda Save Tekelije koji je 1842. sahranjen baš u crkvi koju je podigao još njegov pradeda Jovan.
Primivši izveštaj da turska vojska prelazi Tisu, Eugen Savojski je ubrzao marš. Uz njega je bio i grof Palfin. U četiri sata popodne, austrijska vojska je bila spremna za bitku. Odlučio je da izvrši napad na turski mostobran sa 43 pešadijska bataljona i 48 topova u centru, četiri pešadijska bataljona, 53 eskadrona konjice i dva topa na desnom i 4 pešadijska bataljona, 59 eskadrona i 10 topova na levom krilu. Turska vojska je nastavila sa povlačenjem preko Tise. Različite su procene istoričara o broju austrijske i turske vojske u Bici kod Sente. Neki čak tvrde da je Austrijanaca bilo 70.000, a Turaka 140.000.

Kad su iznenađeni spoznali da stižu austrijske trupe, bitka je počela turskom artiljerijskom vatrom na austrijski centar koji je bio u napadu, u trenutku kada je bio u dometu topova. Dva sata kasnije, napalo je i levo krilo austrijske vojske. Prodor turske konjice duž reke, je bio presečen. Desno krilo i centar, pod jakom puščanom vatrom napredovalo je dalje. Austrijske snage levog krila prodrle su u centar mostobrana i zauzele mesto prelaza. Nastade strahovita borba i lom. Dok se još čulo gruvanje topova, tu, na malom prostoru, sudariše se austriski i turski konjanici. Odjekivao je rečnom dolinom jauk i lelek ranjenih i izdišućih vojnika. Hrišćani su prizivali Boga a Turci se uzdali u svoga Alaha. Pored puščane paljbe sa obe strane, došlo je na red i hladno oružje. Sa isukanim sabljama, jataganima i handžarima, pošlo se u boj čovek na čoveka.

Lizale su se jedna o drugu oštre sablje, varničile od jakih udara, kršio se i lomio ljuti čelik. Na sve strane mrtvi i ranjeni. Pored izginulih, leže i njihovi konji. Krv svuda unaokolo. Još uvek se u centru odigravanja bitke suprostavljena jedna drugoj, održava konjica. Više se ne čuju ni zapovesti oficira. Carske trupe su u odlučujućem naletu i samo kose sve pred sobom. Savojski je izdao naredbu da se topovima gađa i sruši tek sagrađen turski pontonski most od šezdeset brodova. Okruženoj turskoj vojsci je na tom skučenom prostoru nanet strahovit poraz. Mnogi Turci se dadoše u bežaniju, mnogi su pokušali da se spasu preplivavajući Tisu, ali su se u njoj podavili.

U ovoj bici je poginulo 27 paša, ubijeni su i janičarski aga i veliki vezir. Kisig Džafer Paša je zarobljen. Poginuo je i zapovednik turske vojske veliki vezir Mehmed Elmas – paša. Sultan Mustafa 2. je uspeo da sa dve hiljade konjanika pobegne u Temišvar, pa dalje, preko Beograda u Konstantinopolj. Na austrijskoj strani je bilo dve hiljade mrtvih, a na turskoj 30.000. Austrijski plen je iznosio 72 topa, 52.400 đuladi, 553 bombe, 505 buradi baruta, 9.000 kola sa municijom i namirnicama, 7.000 konja, 6.000 kamila, 15.000 volova...

Eugenije Savojski je posle u Beču dočekan sa ogromnim transparentom:

„Beč je spasen kod Sente“.

Princ Eugen Savojski nije bio ni Nemac, ni Austrijanac, već Italijan, iz Savojske kraljevske kuće. Svojim obrazovanjem i vaspitanjem je bio Francuz. Studirao je matematiku i prirodne nauke. U austrijsku vojsku je stigao posle neuspelog pokušaja da bude primljen u francusku armiju. Sem kod Sente, istakao se i u ratovanju protiv Turaka kod Beča, Pešte, protiv Francuza u Pijemontu, pa je posle generalskog čina, 1693. postao austriski feldmaršal. 1697. godine zauzima Sarajevo, 1716. Temišvar, a potom brani Petrovaradinsku tvrđavu od Damud Ali – paše, a Beograd osvaja 1717.

Pobeda kod Sente, predstavlja značajan događaj jer je tada od turske vladavine oslobođena gotovo cela Ugarska, a okončana su i turska osvajanja na području Srednje Evrope. Presudno je uticala i na stvaranje povoljnih uslova za Karlovački mir 26. februara 1699. Austrija je tako dobila Ugarsku, Slavoniju, Vojvodinu, Venecija Moreu i deo Dalmacije, Poljska deo teritorija izgubljen od Turaka u 17. veku, a Rusija izlazak na Crno more.

Posle sklapanja Karovačkog mira i Senta je postala deo vojne granice, a njeni stanovnici su bili većinom Srbi – graničari. Potisko – pomoriška granica, prostirala se od Titelskog dištrikta na ušću Tise do Segedina, pa Morišem do Halmađa i Deša u Erdelju. Novim ratovima dolazi do daljih pomeranja vojne granice. Razvojačenje Potiske granice nastupa 1742. Srbi u velikom broju napuštaju Potisje i sele u Slavoniju, Srem, Banat i čak u Rusiju, na poziv carskog dvora. Mnogi preci stanovnika današnje Srpske Crnje su učestvovali u Bici kod Sente na strani Austrije, goneći Turke sve do Temišvara. Zadnja bitka sa Turcima, odigrala se kod Čeneja, u rumunskom delu Banata 1699.

Beč je takođe želeo da spreči dalje iseljavanje graničara iz ovih krajeva, pa je u Potisju formirao privilegovani dištrikt. Senta je tada dobila rang varoši i još neke povlastice. Posle odseljavanja Srba, pristizale su sve više mađarske i slovačke porodice, iz prenaseljenih severnih mađarskih županija.

Kao što to uvek i bude, sve zasluge posle dobijene bitke, odnose njihovi komandanti. I njih istorija i beleži i pamti. One sporedne likove koji su možda i bili presudni za pobedu, brzo zaboravlja. Tako se Jovan Popović Tekelija danas malo gde spominje, ali velikog vojskovođu Eugena Savojskog pamti čitava Evropa.

Vojislav Ananić