Skela na Tisi

Protičući, uglavnom, ravničarskim predelima — Tisa ima vrlo mali pad, jedva 28 milimetara po jednom kilometru. Zbog toga nastaju velika krivudanja reke i neprekidno, razvijanje okuka (meandera). Meanderi su usporavali oticanje što je povišavalo vodostaj, a u periodu topljenja snega, u predelima izvorišta Tise i njenih pritoka, dovodilo do velikih poplava. Da bi se spasle, velike površine obradivog zemljišta, od poplava pristupilo se regulisanju toka reke izgradnjom nasipa, a presecanjem mnogih meandera skraćen je tok Tise od 1429 km na 977 km.

Oduvek su se oni koji žive pored reke, morali snalaziti kako preko nje. Još u pradavna vremena, oveći balvan je dobro poslužio za prelaz. Istina, počesto i opasan i nepouzdan, ali je koristio. Kasnije su ljudi pravili razne čamce. Ako se preko reke morao prevesti neki oveći teret, tu su bile skele, a uzduž, niz reku, plovile su lađe, dereglije, koje su vukli konji ili zatvorenici, dok nije bilo snažnih motora. Eto, još uvek, i danas, u 21. veku, pored gizdavih mostova, postoje i skele.

One su smeštane obično tamo gde je bilo najpogodnije i najpotrebnije mesto, gde je razdaljina između obala bila najkraća, a opet, gde je vodeni tok bio blaži, da ne otežava posao skeledžiji, a i da putnici budu bezbedniji.

A Tisa je, kao i svaka reka, krivudala i plavila okolna zemljišta, sama menjala svoj tok. U blizini Sente, postojale su dve oštre krivine, koje su otežavale rečni saobraćaj. To su delovi Pane i Batke. Tok reke Tise je kod Sente regulisan 1855. I 1856. godine, kada su presečene baš te krivine u Pani i kod Batke. Batka se nalazi negde između Padeja i Ostojićeva.

Batka kod Sente je ostrvo koje je nastalo promenom korita reke u 19. veku, a meandar je ostao na levoj, Banatskoj strani, gde se formiralo ostrvo koje i danas postoji, osim što zbog nasipa koji je povučen uz Tisu nije potpuno okruženo vodom.

Batka (Bátka) je mađarska reč arhaičkog porekla, i danas više nema značenje. Koristila se najviše uz reku Tisu, a ima veze sa opisom ostrva koje nastaje nakon meandriranja reka, kada odsečeni deo starog korita postepeno postaje mrtvaja a odsečeni deo ostrvo.

Prašnjavi, zemljani drum u podnožju nasipa, vodi do nje. Poneki je znaju kao Stara Tisa, neko kao Batka, a mnogi nisu ni čuli za nju. Nije ni čudo, to je samo deo starog korita vojvođanske lepotice, reke Tise, koji se pravljenjem veštačkog nasipa, dolme, izmenio. Ostao je stari tok sa vodom, ribom, šumom.

Okolina je predivna. Kud god pogledaš, zelenilo. Trava, živina koja se šepurila svuda okolo, i naravno, đeram. U blizini je bila i Mrtva Tisa. Za mnoge je to bila prašuma, sa drvima visokim do samog neba, puna šiblja, kroz koje se nekad moralo provlačiti.

Čuje se samo šum vetra, koji se češlja kroz predele trske, nepokošene trave. Nekada je tu bilo naselje, a danas tek tu i tamo ispod dolme neki salaš, jer je mesto bogom dano za voćnjake i vinograde, sve vrste živine i stoke koja je pasla po ledini. Bila je i po neka parcela sa kukuruzom. Nije bilo ni struje, niti prodavnice i ako nešto zatreba, moralo se skelom preko reke do najbližeg sela. A dotle, prašnjavim drumom, u podnožju dolme. Sa leve strane Tisa, a sa desne, vojvođanska plodna polja. Odužio se put zbog pogleda na plodna zemljišta išarana koloritom bilja i voćnjaka. Oduševljenje i prirodom i onim mirom.

Šepure se čaplje, patke, fazani. Mogu se videti i sokolovi, labudovi, srndaći. Priroda i dalje mami svojom lepotom, što očarava. Taj kutak i dalje nudi mir i tišinu, prirodu kakva se retko gde može pronaći u današnje vreme. Ovde možeš uživati u zalasku sunca i u jednom drugom svetu, koji se tek tada budi. Eno i skele na vidiku. Treba joj vremena da prebaci seljake na ovu stranu i da se na nju ukrcaju putnici sa ove strane. Konačno stiže i skeledžija je privezuje za neko stablo. Narod k'o narod uvek negde žuri, da što pre stigne kući, da posvršava i druge poslove, pa da se odmori.

U ona vremena, taj težak i mukotrpan posao, obavljao se uglavnom ručno, kubikaški. Nikakvi bageri, traktori za prenos iskopane zemlje. Tako su na drugoj obali ostali oni krajevi, gde je nekad Tisa nanosila plodni mulj za vreme velikih poplava i izliva. Na toj strani ostajali su većinom raskošni voćnjaci i rodne njive. I danas postoje voćnjaci u Pani koji su nekada bili u Banatu, a sad su s one strane novog toka, u Bačkoj. Isto je i kod Batke, samo sada obrnuto. Batka je nekada bila u Bačkoj, a sad u Banatu. Još uvek postoji i Mrtva Tisa, stari tok, i u njoj oduvek izvire voda.

Na svu sreću, skela kod Sente, nešto južnije od bivše Šećerane, postoji i danas i svakodnevno prevozi putnike namernike, a i teret koji su donosili. Pored natovarenih „vozova“ suve deteline, slame ili kukuruzovine, punih džakova ovršenog žita ili prikolica obranog kukuruza, našlo se tu i voća za pijac, a bogami i dobre ljute prepečenice od kruške, kajsije, šljive, grožđa ili nekog mešanog voća. E, tad je bilo najveselije. Raspoložen i skeledžija, a i oni koji se na skeli nađu. Još ako se na skeli zatekne i neki muzikant, violinista ili harmonikaš koji se vraća sa neke svadbe ili veselja, zaigra se i kolo ili čardaš. Umorne snaše još imaju toliko snage da u toj igri zavode pripite putnike ili da bar kod njih izazovu čežnjive poglede i puste želje.

Od granice prema Mađarskoj, prva je skela u Senti, kod Batke, pa između Padeja i Ade, u Molu, kod Bačkog Petrovog Sela. Tim krajevima, neumitno vreme prolazilo, smenjivale se generacije, protutnjale mnoge vojske i vladari, izgradili se savremeni mostovi, a skele i dalje rade. Skela je primitivno prevozno sredstvo, koje se preko razapetog čeličnog užeta od oko 300 do 400 metara ručno pokreće uz pomoć specijalne alatke nalik na kuku. To obično obavlja sam skeledžija, a ponekad mu u tome pomažu i prispeli putnici. Skeledžija najpre dobro osmotri reku i levo i desno, da vidi ne dolazi li neki brod. Naravno, ako je magla i slaba vidljivost, ni on se ne usuđuje preko reke.

Kad preveze i putnike i tovar, skelu pričvrsti jakim konopcima uz neko oveće drvo na obali, otkačinje debelo čelično uže od skele i spušta ga negde oko šest metara dole u reku, kako bi brodovi i lađe šleperi mogli da prolaze. Njihov gaz je obično do četiri metra, već zavisno od težine koju prenose. Kad je prolaz za brodove slobodan, onda se na kraju skele stavlja bela zastava. Prelaz traje desetak minuta, ako je voda mirna. Već dobro znani skeledžija svakodnevno obavlja taj posao i to s ljubavlju, bez kašnjenja i zastoja. Skelom sa jedne na drugu obalu najčešće prelaze seljaci, pijačari, nakupci i ostali putnici namernici, ali bude i bećara i noćobdija, raznog probisveta i prevaranata.

Tu, na skeli, uvek se lako uspostavljao kontakt. Govori se i mađarskim i srpskim jezikom, i svi se međusobno dobro razumeju. Skeledžija priča da je upoznao mnoge ljude, stekao dosta prijatelja, da se nagledao svakakvih čudesa, a najviše prvih ljubavnih pogleda i poljubaca iz potaje. Mnogi od njih se baš na tom mestu odlučili na brak, a pokatkad je bilo i takvih slučajeva, da im neki nepoznati pridošlica „pomrsi račune“, pa zaborave na zadatu ljubav i reč. Čekalo se da skela samo pređe reku, da se sa nje siđe i uhvate prve guste senke nekog vrbaka ili topoljaka. A onda, tamo, pravi izlivi nežnosti, naivnih obećanja i slatkorečivost već uhodanih pustahija i lažova, ali i prevejanih žena. Pa se posle ako ustreba pravdaju i traže oprost i povratak.

Tu su se zagledali i Janoš i Ružica, on sa bačke, ona sa banatske strane. Ono, nije Ružica živela baš u Batki, nego na nekom obližnjem salašu, bolje reći na dolmi, jer joj je otac bio dolmar. Tamo imanje veliko imao, skoro sve za život sam proizvodio. Otac joj često baš skelom prelazio Tisu, noseći stoku na čuveni senćanski vašar. Onda, kad sve rasproda i napuni buđelar šuškama, još tamo na vašaru oduška svojoj duši da. Već ga dobro poznavale sve kafandžije i muzikanti, a on bio baš onako, bogate ruke i velike im napojnice davao. Kad se vrati kući tamo na dolmu, na ona široka prostranstva, žena ga, videvši onakvoga, mrzovoljno dočeka, a bilo je dana kad ga je i psovala i proklinjala dan kad se za njega udala.

Valjda je zato, sve i svojoj kćeri Ružici stalno govorila da pazi šta radi i da „otvori četvero očiju“ kad se bude udavala. Ruža joj opet samo Janoša spominje, i mati, šta će, pusti ćerki na volju da im jednom dođe i Janoš. Da ga ona vidi i ošacuje. Za muževljevo mišljenje joj nije bila ni malo briga. Njemu je i onako uvek sve po taman. Svidi se Jeli zet i ne prođe dugo, dođe i do svadbe. E, sad su svate iz Sente skelom prevozili i po nekoliko puta tog dana.

Tako su se smenjivale zgode i nezgode, vojvođanski divani, lepe snaše i poneki kicoš. Zato je posao skeledžije i zanimljiv, ali i težak. Naročito kad ovladaju žestoke vrućine, ali i kad mora nešto na skeli da popravi. Zna i on da je i za njega a i za putnike najsigurnije kad je sve na skeli ispravno, a i da je vidljivost dobra. Ne može se reći da živi samo od skelarine, ali se ni ne žali. Dobije nešto i novca, a i voća, ponekad i dobre rakije.

Vojislav Ananić
U prilogu: Batka, skriven dragulj
{youtube}8eT4Dc7xnI0{/youtube}