Od lažnih ambicija do ambisa

Hobijem se drugi bave samo iz ljubavi prema nečemu, ali Petar je spojio dobro sa korisnim. I, obično se kolekcionari opredele samo za jednu oblast, za tim predmetima tragaju i to prikupljaju sa velikom strašću. Kod Petra je bio obrnut slučaj. Sakupljao je sve i svašta, ali je malo šta zadržavao za sebe, a većinu tih antikviteta je uvek dobro unovčavao. Bio je povezan sa mnogim ljudima iz branše, znao gde šta može jeftino a vredno da se nabavi i nije mu bilo teško da prevali i po nekoliko stotina kilometara samo da bi došao do vrednog primerka. I sam sam imao priliku da mu uđem u kuću, i ostanem zapanjen odmah, na samom ulazu. Najpre su tu bili stari, a vredni primerci nameštaja koji je pripadao stilu tamo nekog Luja, altdajču, secesiji i ko zna više kom pravcu u umetnosti. Zidove su ukrašavali prelepi gobleni, originali slika u ulju sa ramovima u duborezu i pozlati, veliki zidni časovnici, stari preko stotinu godina. Čak su mu i na plafonu bili ogromni gobleni, a njima su bile obložene i stolice i fotelje (što sam prvi put u životu video). Bilo je, naravno, i tapiserija, ali to već nije imalo mesta na prezasićenim zidovima.

Petar me je uvodio i u druge prostorije. Tek tu je bilo šta da se vidi. Radovi u ulju, akvarelu i gvaš tehnici, skice i crteži poznatih imena našeg i svetskog slikarstva. Bilo je i nekoliko starih ikona, vitraža i mozaika. Vitrine su ukrašavale razne figurice od majolike i keramike, a bilo je i tanjira i vaza iz Češke pa i iz Kine. U specijalnim vitrinama visilo je trofejno oružje – kubure i kremenjače, razne sablje i mačevi.

Bavio se Petar i numizmatikom. Toliko je imao tog starinskog novca i u metalnim apoenima i u papirnim novčanicama, da mu je to bilo totalno nesređeno. Kaže da nema vremena za taj posao. Ali, zato mu je filatelija bila kao u muzeju, sve složeno u katalogiziranim albumima za marke, sa numeracijom i brojem izdatih serija ili pojedinačnih maraka. Imao je i ogromnu zbirku značaka ali je to, kako reče, najmanje vredelo.

Što je najinteresantnije, uvek je kukao kako teško živi, a i bio je neki večiti pesimista. Kad ga slušaš, a ne poznaješ ga, da se sažališ na njega. Petar je bio prosvetni radnik, a supruga mu, viša medicinska sestra. Kao što je u Vojvodini već uobičajeno da je natalitet mali, i Petar je sa suprugom Ružicom izrodio samo jedno dete, ćerku Tijanu. Plašili se valjda da za više dece neće biti dovoljno novca. Tijana je još u detinjstvu odrastala kao gospodsko dete, sa kulturnim manirima, a pomalo je bila i sebična i skoro je ni jedna drugarica nije volela. Ustvari, izbegavali su je, i ona je rasla sa mamom i tatom, među svojim bogatim zidovima i vitrinama. Petar i Ružica su je davali na razne privatne časove, pohađala je i muzičku školu, mnogo čitala. Sve svoje slobodno vreme provodila je u muziciranju i u čitanju, a roditelji uživali. Čak je i televizor retko gledala.

Interesantno, da ni Petar kao pedagog, a ni Ružica kao medicinar, nisu ni naslućivali šta može da se desi njihovom detetu jednoga dana kad se odvoji od njih i kad ode u neki veći grad na studije. Naravno, svome detetu želeli su sve najbolje, ali su ispustili iz vida činjenicu da se ne može sve nadoknaditi novcem, da je i njihovo dete socijalno biće, da će morati sa nekim da se druži, nekome da se poveri, kad tu ne budu oni. Posle završene gimnazije, Tijana se upisala na Prirodno matematički fakultet u Beogradu. I, tek ovde, i tek sada, počinju prvi Tijanini problemi. Odjednom se našla u velegradu, i to sama. Pronašli su joj predivan stan, u blizini fakulteta, hranila se kod gazdarice. Mislili da su joj rešili sve brige time što su joj obezbedili ovakve uslove za rad koje mnoga deca nisu imala. U početku Tijana nije nikud posebno izlazila. Znalo se: fakultet – stan – učenje.

A onda je upoznala Andersa iz Švedske. Malo pomalo, sve više se u njega zaljubljivala. Prestala je i da uči, samo o njemu mislila. A on, maher, iskusan, probisvet. Osetio vuk na kakvo je pitomo, nevino i naivno jagnješce naišao i nije ga tek tako ispuštao iz kandži. Najpre ju je nagovorio da «kao zajedno» pokušaju i probaju onu «lakšu» travu, a zatim je dolazila sve jača droga, dok nije i ona od nje postala zavisna. Anders je osetio bunar koji se ne prazni, osetio je stalan novac i Tijanu je sve više zavodio. Ona je kući sve ređe odlazila, pravdajući se da ima puno obaveza na fakultetu i da vredno uči, a ako su je ponekad obišli roditelji, glumila je da je sve u redu. Tako im je govorila i u sve ređim telefonskim razgovorima. Po nekom svom materinskom instinktu, osećala je Ružica da ipak nije sve tako, ali, nije mogla da posumnja u svoju mezimicu, koju je, mislila je, u dušu poznavala.

Neiskvarenoj i naivnoj Tijani, koja je prvi put srela druga i zaljubila se iskreno, njen Anders je svakoga dana sve više obećavao. Obrađivao ju je sistematski i planski, ubedio je da napravi pasoš i ode sa njim u grad L. u Švedsku, gde su mu roditelji koji su bogati. I u početku je bilo tako, sve kao u snu. Onda je Anders nalazio sve jaču drogu, a sirota Tijana je sve češće bivala u krizi. Na kraju je zajedno sa Andersom dopala zatvora i švedske vlasti su je deportovale kući u Jugoslaviju. I gde će, šta će, nego kod mame i tate.

Samo, mama i tata nisu imali ono što je njihovoj devojčici trebalo, nisu imali drogu, a ona se gubila, bila u mukama, halucinirala, čak joj se i deo pamćenja iz sopstvenog života izbrisao. Vide Petar i Ružica šta se desilo sa njihovom devojčicom i duboko se zamisle. GDE LI SU POGREŠILI KAO RODITELjI i šta da učine da dete spasu? Lekari je ostaviše na lečenju i to u bolnici zatvorenog tipa. Tijana je mnogo pušila, po više paklica cigareta na dan i to, čak i pred roditeljima, što bi nekada bilo strašno. Ali, oni su «progutali» i to, a Tijana se topila. U licu sva pocrnela, deluje kao avet, izgubljena, u nekom svom svetu, u dubokoj krizi. Njen organizam je tražio ono što lekovi nisu mogli da joj daju. Odbijala je i hranu, i lekove.

Puste je tako lekari vikendom kući, roditeljima, a u kući, tek onda haos. Nema odmora ni spavanja ni danju ni noću. U trenucima kakve-takve prisebnosti i uračunljivosti, Tijana je optuživala roditelje, tražila njenog Andersa, želela nazad u Švedsku, jer joj je tamo, kaže, i srce i duša. I Petar i Ružica su se trudili oko Tijane, pokušavali da joj udovolje u svemu, pronalazili joj nove drugarice i drugove, dozvoljavali joj mnogo šta što ranije nisu ni pomišljali, vodili je redovno na terapije i kontrole, strogo vodili računa o upotrebi odgovarajućih lekova.

Roditelji kao roditelji, sve bi sada dali samo da dete spasu zla koje ga je snašlo, da ga vrate u srećnu mladost. Petra nisu više interesovale slike, ni majolika, ni keramika i ostali antikviteti. Više od polovine svega toga što je imao, sada je prodao da bi platio bolnice i lekove za njihovu jedinicu. I nije mu bilo žao da da i sve ostalo, samo da njoj bude bolje i da se vrati u normalno stanje.

A Tijana je još pod terapijom, istina, bolje joj je. Ali je zato od prevelike brige i straha za svojom jedinicom, presvisnuo otac Petar. Pred ucveljenom majkom Ružicom ostala je da tinja nada da će joj se dete otrgnuti od poroka. Još uvek veruje da će uz jaku volju, negu i brigu, uz druženje sa pravim prijateljima, u tome uspeti.

Vojislav Ananić