Seminar

Boško i Milena su se tih osamdesetih godina prošlog veka svojim zaposlenjem zatekli u Bosni. Obadvoje su bili prosvetni radnici i sticajem okolnosti, tamo se našli. Vremena tadašnja još stabilna, Jugoslavija u nekakvom poslednjem usponu, naizgled svi zadovoljni. Posao se mogao naći za onog ko je želeo da radi. Nije to uvek mogla biti Vojvodina ili Šumadija, ali, široka je bila Jugoslavija. U ona vremena posleratni kadar koji je radio u prosveti, bio je negde pred penzijom i teško se moglo doći do zaposlenja baš tamo gde si želeo. Za bračni par, za oboje, nikako. Srbija je onda bila prezasićena novoškolovanim prosvetnim kadrom. Zato su mnogi, čim su došli do diplome, kretali put Bosne, pa i Kosova i Metohije, Hrvatske. Dosta ih je tamo ostalo možda i do danas, poženili se momci, devojke poudavale, decu dobili, skućili se.

Svaki početak je težak, pre svega na radnom mestu. Nikoga nema da ti pomogne, da te uputi kao početnika, kako da napraviš godišnji plan i program, kako da osmisliš pripremu za čas. A ono, kako započeti u novoj sredini, u kojoj nemaš ni roda, ni „pomoz Boga“, to je posebna priča. Još kad se dobije dete, pogotovo. Snalazili se nekako Milena i Boško. Najpre im direktor škole izašao u susret i napravio raspored časova da im se ne poklapaju, da uvek neko od njih dvoje može da trkne do stana i obiđe tek dobijenu ćerkicu. Razumevali su ih u svemu, a i oni su gledali da se oduže čitavoj novoj sredini. Posle radnog vremena, održavali su razne sekcije, folkorne grupe, glumu, recitatorske družine, negde s proleća organizovali i tzv. večernje škole. Iz tih krajeva su mnogi ljudi radili u Austriji, Švajcarskoj, u Nemačkoj kao gastarbajteri. Većina ih je bilo još neškolovanih, možda samo sa nižom osnovnom školom. Svako od njih je razmišljao tako da će tamo biti samo nekoliko godina, zaraditi nešto novca i otpočeti neki novi posao, biznis, kad se vrati. Ali, za svako pokretanje takvog posla, morala se imati završena škola. Ajaoj, Bogo dragi, kako je to izgledalo, trebalo je samo jednom videti. Oni dođu u školu, bolje reći samo na ispit. Morali su po zakonu odslušati određen broj časova iz svakog predmeta, pripremiti se i tek onda stati pred ispitnu komisiju. Najčešće se dešavalo da dođu totalno nespremni. Još gore, nisu se ni potrudili da bar nešto nauče. Mislili su, naručiće tamo u kafani janjetinu, platiti piće profesoru, doneti mu možda neki kasetofon ili neku tehničku sitnicu tamo iz inostranstva, i tako rešiti problem, doći do diplome. One mlađe, lepše i slobodnije žene nisu prezale ni od nečeg više. Baš je tako jednom Boško pred suton navratio do zbornice i tamo zatekao kolegu „na gomili“ sa jednom kandidatkinjom. Zalupi vratima za sobom i brzo izlete iz škole. Već nekoliko godina mu je to bilo odvratno, da se mnogi prodaju za neku sitnicu ili za nešto drugo. A, iskreno govoreći, bilo je i onih koji su se rado služili svojim zvanjem, koji su čak i zahtevali šta da im se donese sledećeg puta. Kao i u ratnim vremenima, uvek se neko obogati a kad sve prođe, onda se teško dokazuje poreklo i imovine i svake stvari uopšte. Sve bude i prođe. Neko navikne brzo na sve što ga je tamo očekivalo, neko s gađenjem i negodovanjem.

Raditi se moralo. Za Milenu i Boška i nije bilo toliko loše. Baš su se obadvoje trudili da pošteno zarade to svoje parče hleba, a svi u školi pričali kako su najbolji bračni par koji je do tada u školi radio. Pošteni, vredni, kućevni. Uvek uredni i lepo obučeni. Boško se držao saveta svog nekadašnjeg profesora metodike da pred roditelje nikad ne izlazi bez kravate. Ona mu davala poseban ugled. A i Mileni, frizura redovno, odeća odmerena i skladna za svaku priliku. Ne može se ni pred učenike stati tek onako. Dobri su bili roditelji. Još kad su dobili i drugo dete, u ona nesrećna vremena kad je Bosansku Krajinu zadesio zemljotres, pogotovo. Brzo su stekli nove prijatelje, koji su im bili kao neka odmena za njihove rođake, za majke i očeve. Godina za godinom prolazile. Navikli se.

Svake godine za vreme zimskog raspusta, Prosvetno – pedagoški zavod okruga je organizovao kad petodnevne, kad sedmodnevne seminare negde na moru. Bila je to prilika da se nastavno osoblje malo i opusti, odmori. U prvoj turi je Boško kao jezičar imao seminar u Šibeniku u trajanju od pet dana. Na seminarskim predavanjima se baš i nije moglo bogznašta novo čuti o osavremenjavanju nastave i primeni novih metoda u radu. Često su možda i zbog toga sale bile poluprazne. Bolje rečeno, svi su se javljali ujutru radi potpisa da su bili prisutni, a onda se odjednom nekud izgubili. Mnogi su odlazili u hotelski bazen, drugi na kuglanje, ostali u šetnji, sticali nova poznanstva, koja će im dobro doći tek noću, kad se krene na počinak. Većina njih se znalo sa prošlih susreta iako su bili iz drugih škola i gradova. A, uvek se pojavio i neko nov. I, tako ta šetnja i ostale zanimacije potraju tamo do možda 22 sata. Neki se još zadrže za šankom, drugi kreću ka svojim sobama, treći, mlađi, u „lov“. Mnogi su već imali sve dogovoreno.

Taman se spremiš da legneš, kad čuješ na vratima tiho kucanje i dozivanje: „Miro, ja sam, dođi u moju sobu“. To je u tom ogromnom hotelu neki od kolega pogrešio sobna vrata i na neka druga kucao. Ili te sutradan cimer zamoli da se negde izgubiš naredne noći, radi toga i toga. Svake noći isto. Samo slušaš šetanja, lupkanja po vratima, tihe pozive, dozivanja. Nema spavanja ni odmora. Ne pomažu ni apaurini da ih imaš. Na kraju shvatiš da su mnogi i došli na taj seminar samo zbog takvih susreta, događaja i ličnih doživljaja. Ljudi se opuste, misle sve je u tajnosti. Noć je, „svi“ spavaju. Opijeni od morskog vazduha i šuma talasa. Sve što je trebalo o nastavi u školi, oni su već odavno naučili. Imao je i Boško i susreta i prilika. Moglo se da se htelo. Prođe i tih pet dana i Boško se vrati kući.

Iduće nedelje je Milena trebala ići u Dubrovnik sa svojim kolegama iz struke. Milena je volela svog Boška, on joj bio prvi muškarac. Bilo joj s njim lepo u svakom pogledu. Ako je žena zadovoljena, retko joj se dešavalo da padne u neko iskušenje. Mnogo bi štošta trebalo da joj se desi u životu, da poželi da se dopadne i nekome drugom. Pogotovo ako nije doživela nikakvo razočarenje, ako je uvek postojalo međusobno razumevanje i poštovanje. Svaka bi poželela da doživi takvu ljubav. Žensko kao žensko, uvek želi da ostavi utisak, da se lepo obuče i pruži još lepši vidni opseg. A noću, san kao san, svima dođe dok spava. Jedne noći, dođe joj u snu kolega Sloba iz susedne škole. Viđali su se tako ponekad, čisto službeno. Ali, te noći je sanjala da vodi sa njim ljubav i kao nikada dotle, nije doživela onakva zadovoljstva. U tom činu, nije bilo nikakvih usmenih razmena trenutnih misli. Osećali su međusobno utapanje jedno u drugo, potpuno predavanje u ljubavnoj strasti. Sav taj ljubavni zanos ju je probudio vrlo rano, pred svitanje zore. Bila je još sva zadihana, uzbuđena, zurila u mrak i pokušavala da vrati san, da se seti svih trenutaka. San, kao san, brzo bi se izgubio i njoj je ostao u sećanju još samo potpuno nag kolega. Ono erotsko u njoj je potisnulo sve ostalo. Samo je osećala još njegove usne, kako je ljubi i u njoj probuđuje svu ženstvenost. Sutradan još nikako nije uspevala da se otarasi tog sinoćnjeg sna, da ga zaboravi, iako svaki san traje samo trenutak i gubi se iz svesti. Možda mu trenuci ostanu samo negde u podsvesti i pojave se kad im se najmanje nadaš.

Tek, osetila je potrebu da onu njenu dotadašnju garderobu nekako izmeni, poželela da još istakne svoj uski struk, da naglasi grudi, da raspusti bujnu kosu, da nosi sve u plavoj boji, suknju malo iznad kolena, sa otkopčanim prvim dugmetom na bluzi. Nije ona imala nameru da se ikome nameće, bila je srećna sa svojim Boškom. Sve bračne obaveze su proticale sasvim uredno. Došlo je vreme da i ona krene na seminar u Dubrovnik. Iako je samo pre nekoliko dana video šta se sve tamo dešava, Boško ni jednog trenutka nije sumnjao u poštenje svoje Milene. I, ona ode. Nakon nekoliko meseci od onog sna, čim se tamo smesti u hotelu, Milena ugleda kolegu Slobu. I, seti se sna. Još pažljivije je birala šta i kako da se obuče, kako da se „skocka“, i samu sebe je pri tome pogledala u ogledalu i bila zadovoljna svojim još uvek „seksi“ izgledom. Ostalo je još samo da se nekako pokaže kolegi Slobi, da učini presedan u svom dotadašnjem životu. Uspela je toliko da je pozove na večeru u obližnjem manjem hotelu. Sami. Uz tihu muziku, bilo je i plesa, priljubljenih tela uz tango. Taj ples je bio njena neka završnica ljubavi, života, strasti, nešto poslednje što je jako, jače od svih početaka i trajanja. Nije bilo ničeg više, nije bilo seksa. On joj je ostao samo u snovima. Sem intimnih zagrljaja i osećaja, ničega više.

Nije prevarila svoga Boška. Ostala joj u sećanju samo ona bliskost koju je izazvalo njihovo prijateljstvo. Vratila se kući. Sve se činilo naizgled isto. Ali, kad god je čula tihu muziku, zatreperilo je srce u njoj i poletela bi kao lastavica, negde gde postoji večito Sunce, gde vlada plava boja neba i sećanja na plavo more. Ostale kolege se „osavremenile“, ovladale i novim metodama i tehnikama stečenih na seminarima. Mnogima prijalo, nekima i zagorčalo život. Pogotovo kad se kasnije sve čulo i saznalo.