U kontrastu s tom dramatičnom grupom, Adam opušteno leži na novostvorenoj zemlji[1] jer još nije primio iskru života koju mu pruža Božija ruka. "Desna ruka Očeva" (prema papskoj himni Veni Creator Spiritus) snažno potiče "prvog čoveka" koji kao da se budi iz sna, pri čemu je Božiji kažiprst usmeren zapovednički i odlučno, dok Adam jedva uspeva da podigne ruku. Bog svoju moć potvrđuje i strogim pogledom usmerenim na Adama koji se pokazuje kao pokoran i pun strahopoštovanja“.
„Hipofiza predstavlja malu endokrinu žlezdu koja se nalazi u samoj bazi mozga. Hipofiza je žlezda koja hormone luči pod dejstvom hormona hipotalamusa. Ova mala žlezda, je dužine oko 1 santimetra, a težine samo oko 2 grama. Hipofiza je oduvek smatrana glavnim i najbitnijim delom endokrinog sistema zbog činjenice da hormoni koje nastaju u njoj utiču na veliki broj različitih fizioloških procesa koji se odvijaju u telu. Hipofiza je najvažnija žlezda sa unutrašnjim lučenjem koja se nalazi u ljudskom organizmu. Lučenjem svojih hormona ova žlezda reguliše intenzitet lučenja ostalih žlezda sa unutrašnjim lučenjem poput štitne žlezde, nadbubrežnih žlezda i polnih žlezda, koje podstiču lučenje polnih hormona u ljudskom telu.
U laktaciji podstiče lučenje mleka, uzrokuje i održava kontrakcije materice i podstiče pokrete koji dovode do porođaja.
Hipofiza predstavlja jednu od najbitnijih žlezda u endokrinom sistemu koja utiče na rad drugih žlezda u ljudskom telu. Hipofiza je naj žlezda sa unutarašnjim lučenjem u ljudskom organizmu.
Još nešto treba naglasiti kod hipofize. Ona se kod novorođenčeta stvara tek nakon 40 dana. Isto kažu, da toliko živi duša samrtnika, koja se penje u nebesa tek pošto se obavi 40 dana zadušnica svakom pokojniku.
Žensko je to koje vlada i svetom i dušom. Od biljnog i životinjskog sveta, do ljudi.
Skoro svaka biljka ili stablo je ženskog roda. Trava, topola, vrba, dinja, lubenica, kajsija, dunja, kruška…Njih treba posejati da bi nikle i bile od koristi ovom svetu. Postoje, doduše, i muškog roda, kao bagrem, hrast, kukuruz, suncokret…Ali, one imaju tučak i tu su da njime oplode, da daju seme. Tako je i kod životinja. U ženskom rodu su ih većina, kao kokoška, ćurka, krava, kobila…One u muškom rodu trebaju da ih zaskoče i da parenjem daju nove mlade. A kad dođe vreme parenja, prorade i njima hormoni i nastanu žestoke bitke vođa čopora ili jata, čak do smrti. Na kraju, ako ostane živ, poraženi se u trku povlači, a pobednik likuje uz gromoglasnu riku.
Zvezda je imenica ženskog roda, a mesec muškog. Mesec oplođuje zvezde. Sunce , koje je imenica srednjeg roda, oplođuje sve i na Zemlji i u kosmosu.
A tek kod ljudi! O tome je u literarnom pogledu najviše pisao jedan od naših najpoznatijih književnika Danilo Nikolić. Zato ću citirati neke misli iz njegovog romana „Kraljica zabave“. Idemo!
„Zašto je kod njih (žena) dovedeno sve do savršenstva? Zašto se toliko bore za lepotu? I nikad im je nije dosta. A imaju sve, sve im je dala priroda. Ne bez razloga. Počnimo odozgo. Od kose. Boje, bujnost, kovrdže, valovitost. Okvir je lice. Pa oči, boje i odsjaji. Usta, slatko grlo. Vajarstvo prvog reda u ramenima i poprsju. Naročito u onim životodavnim poluloptama. Torzo van svih poređenja. Harmoničnost i simetrija. Pa tek, boja vena, miris kože. Pa bedra, linije noge. Sve arome, oblici i boje cveća, neba, reka, breza. Lepota zato što mami, podstiče, uzbuđuje. Inače, ne bi se održao svet…
…Žene ne vole one koji im u svemu ugađaju, vole obećanja. Obmane. Svoje iluzije, kao i svoje očekivano razočaranje, koje ide ispred stvarnog razočaranja….
…Bolje vide smisao života od nas. Srž stvari i zakone ponavljanja. Sve ono što nije baš mnogo utešno…Uz to, nagoni su im jači, osetljivost veća. Menjajući formu, htele bi da promene suštinu. A to je nemoguće. Ko? Jeste, nagoni ih tiranišu više nego nas. Zato im ne preostaje ništa drugo nego da ih unište trošenjem…
…Pođimo od onog što je najteže uočiti, od očiglednog. Muškarac stalno nastoji da savlada nešto, da prodre do nečeg. Da dođe do kraja. Neki prostor, neku nepoznatu prazninu. Penje se, na vrhove: spušta se, u ponornice, pećine, grotla. Na toj osnovi su sve njegove psihološke krivulje. Zato što pokušava nemoguće. Zato što hoće da savlada prazninu. Da je ispuni, osmisli, oplodi…Jeste, to mu ponekad, i povremeno, polazi za rukom. Ostali deo vremena provodi u pokušajima.
Neuspelim, što je najgore. Njegovo nastojanje, težnja da savlada prazan, neispitan i nedostupan prostor ima povratno dejstvo na um i psihu. Taj prostor može biti realan, a može biti i apstraktan. Tako se muški deo čovečanstva nalazi u stalnom napinjanju da nešto učini u prostoru praznine. U politici, umetnosti, životu uopšte.
Pošto svako, muškarac naročito, drži do ostvarenog, tom svom nastojanju, tom pokušaju prodora i ostvarenja daje veći značaj nego što ga on inače ima. S tog stanovišta i naše tragično primanje neverstva ima svoje objašnjenje.
Žena je svesnija značaja svega toga. Ona ne traži da nešto ispuni, već da bude ispunjena. Dakle, njena težnja je apsolutno suprotna našoj. Na sreću. Ukrštanje suprotnosti je zakon sveta. Ali na tom ukrštanju se stalno sudaramo. Tu niču neshvatanja. Muškarac ima nešto što je očigledno, uobličeno.; predmet, i oruđe. Na drugoj strani je samo prolaz do plodotvorne praznine. On je sejač kome je strašno stalo do njive i da je njegova, u njegovom posedu. Njivi je svejedno čije je seme, samo neka je oplodi. Zato ne pridaje tragičan značaj promeni sejača. Mi naprotiv'.
'Naš udes je među našim nogama“.
Eto, sublimirajući sve to, došli smo do saznanja kako je nastao svet i na Zemlji i tamo negde daleko, u beskrajnoj vasioni.
„U Stvaranju Adama Mikelanđelo se približio tajni doticanja čovečanstva i Tvorca i uobličio je. Na slici monumentalni patrijarhalni Bog pruža svoju ruku preko slike, nošen anđelima u ovalu tamnocrvenog plašta, dok mu iza leđa proviruju nage figure, uključujući jednu ženu (koju mnogi smatraju Evom) koja radoznalo gleda preko njegovog ramena i ukrštava pogled sa Adamom.
