Stisle godine i Novaka N. Nedavno je ušao u sedamdeset i osmu. Za svoj život, šta da kaže? Bio je ispunjen od kada ga pamti. Detinjstvo je proveo u bogatoj porodici oca industrijalca i majke, lekara specijaliste. Pamti svog oca u večitoj trci sa vremenom i zaradom kao danas na Zapadu, ali i prilagođenoj statusu koji je imao, gospoštini.
Novakova supruga, udala se za njega kao vrlo mlada. Istina ne po svojoj volji, nego je to bila želja njenih roditelja, da je udome u bogatu kuću i da sa sebe skinu svaku odgovornost i obavezu. Tako je Marica proživljavala mladost svoju. U početku je i njoj bilo drago kako se dobro udala. Muž joj, Novak, bio je stasit i lep, a uz to i već poznati slikar, i pored svega toga, iz bogate porodice. Mlađanoj ženici ništa više i nije bilo potrebno. Imala je i ona neke svoje nedosanjane snove.
Naravno, o „zgodama“ svoga muža, najmanje je znala. On ju je baš „poštovao“ i prema njoj se prijatno odnosio. Umeo je da je često iznenadi i nekim skupocenim nakitom, a ona, sve to uzimala kao njegovu ljubav i naklonost prema njoj. Još kad je prvo dete došlo, pa tek sin, Milutin! Rodila mu kasnije i dve kćeri, Anu i Mariju. Tek tada, Marica je uviđala da je sve više sama sa decom, iako su i poslugu imali. Njen Novak se uvek pravdao neodložnim poslovima i nedostatkom vremena.
Ustvari, porodici je sve obezbeđivao, ali je za nju uvek imao najmanje vremena. I ono malo slobodnih trenutaka koliko je u poslu nalazio, provodio je u društvu i boemštini. Još se prepričavaju po gradu njegove lumperajke, a znao je bogato da nagradi i neku od varoških lepotica, za njenu uslugu. Decu joj sve više prihvatale njihove sluškinje, a ona svakim danom bivala sve osamljenija. Budući da se i udala kao nesvršeni student vajarstva, sve svoje vreme u toj kući, posvećivala je baš kiparstvu. U njihovom dvorištu su se znale naći i figurine nimfi, i obnaženih muškaraca, ali i ponešto iz sveta apstrakcije, u kojem je ona, u stvari uglavnom i živela. Volela je svoju decu i usmeravala ih koliko je mogla, ali sav uticaj na njih nisu ostavili ni ona ni Novak, nego njihovi privatni negovatelji, vaspitači i prestižni profesori.
I tako, eto, prođoše i njihove godine. Maričin Novak postao jedan od najpoznatijih slikara u zemlji, a ona se svojim vajarstvom, sve više samo zanimala i još više usamljivala. Ubijala vreme. Kupili su i velelepnu kuću u najpoznatijem gradskom „grofovskom“ kvartu. Deca im kako – tako „škole“ posvršavale. A zna se, tamo gde preliva, i kako. Profesori ih više propuštali zbog imena njihovog oca i njegovog statusa u društvu, a ona već tada znala sve to da iskoriste. Završili svako ponešto, uskoro se osamostalili i našli neko svoje uhlebljenje. Sin Milutin se bacio u političke vode i dogurao daleko, a kćeri Ana i Marija se dobro poudavale. Kad čovek odraste i ogrezne u tom bogatstvu, sve manje ima i poštovanja a i osećanja prema svojim roditeljima. I, Novak i Marica su u toj ogromnoj kućerini uglavnom bivali sami. Što je još gore, potpuno osamljeni i odvojeni. On u jednom delu kuće, a Marica u sasvim drugom. Jedva su se i viđali, a ni obedovali nisu zajedno već poodavno. I jedno i drugo se navikli na takav život, da jedno drugog više ne uvažavaju i ne poštuju. Svako od njih dvoje je imao neki svoj život, kao i deca njihova. Jednostavno, udaljili su se svako od svakoga. A život se morao odživeti. Marica je, samujući, svakim danom utehu nalazila sve više u alkoholu, a Novak u svojim čuvenim bahanalijama.
Ubrzo, osta Novak udovac. Umrede mu njegova Marica, a deca ga tada još ređe obilazila. I unučad svoju jedva da je poznavao; kao da je to bila kletva Maričina. Kućna posluga se razišla, a Novak svoj život evo, već šestu godinu samuje. Vidi i sam da ga je pregazilo vreme. Nije više ono što je bio. Ne može ni da popije kao nekad. A i tog boemskog društva mu već dosta. Štono kažu, sve u svoje vreme. Povukao se i Novak tako sam u svoju kuću i očekivao sudnji dan života svog. Ponešto je još pokušavao da naslika, ali je primećivao da mu ruke sve češće podrhtavaju. A to je u slikarstvu najgore. Zato je preuzimao novi stil, apstraktno slikarstvo. Tamo i tako nije važno hoće li mu linije biti prave. Naprotiv, što je nerazumljivije, to se više i ceni.
Samovao tako Novak u svojoj hali od kuće i samo se prisećivao onih dana kada mu se dalo sve. I da naslika, i da proživi. Ono, nije oskudevao u novcu, imao je dovoljno za sve svoje potrebe. Još je u kući bilo starih zaliha, a i prodao je ponekad neku svoju sliku. Dosadio mu taj život samotni. Ali, šta je mogao?
Jednoga dana, neko pozvoni na vratima njegovim. Začudi se ko bi to mogao biti i onako, u kućnom ogrtaču krenu ka ulaznim vratima. Iznenadi se kad pred vratima ugleda mladu lepoticu, od nekih tridesetak godina.
„Otkud sad ona, i šta želi u kući jednog starca“, pomisli u sebi.
„Dobar dan. Ja sam Vera P. Čula sam da imate sobu za izdavanje. Ako je to tačno, hoćete li me povesti da je pogledam, a i da se dogovorimo oko cene?“ Stari Novak, naravno, nije davao nikakve oglase, a nije imao ni potreba da izdaje sobe. Ova lepotica je „namirisala“ da bi se tu mogla skrasiti i išla na običan ženski trik. Novaku, opet bilo već dosta samoće. Poveo je Veru u svoj bogati dom, a njoj bi se, očigledno, svidelo i nešto skromnije. Kad je uvidela svu tu raskoš, pomislila u sebi, a što ne bi iskoristila šansu. Računala je na svoj šarm, pogotovo pred starcem. Uvidela je odmah u njemu nekadašnjeg boema i ljubitelja ženskih srca.
„Znate, stari gospodine, ja sam pre desetak godina bila prva pratilja za izbor lepotice. Eto, kruna mi izmakla za tren! Ali, nije bitno! Danas se uspešno bavim manekenstvom i putujem po celom svetu. A ne mogu da se požalim ni na primanja. Mogu reći da još uvek haram po svetskim modnim pistama. Da sam tražena! A to je najbitnije. Dakle, koliko tražite za povremeno stanovanje u onom levom delu kuće?“
Pošto starom liscu nije stalo do novca, on ju je primio u svoj dom besplatno, da joj pomogne dok ne nađe bolji smeštaj. Tako su oboje bili zadovoljni – on da više nije sam, a ona što je našla staru, izlapelu budalu. Osetila je ono čime će moći njime da manipuliše. Dok je boravila u „njenom“ delu kuće (a to je bilo češće nego što je „putovala“ po svetu), znala je da u početku ide po stanu polugola i usput je „kao“ samo registrovala reakcije starca. A on, opčinjen njome kao da je pubertetlija, stavljao bi one jače naočari kako bi bolje sagledavao sve njene obline i čari. Pošandrcao, načisto! Jednoga dana, u očekivanju kad će se on pojaviti na vratima, Vera se skinula i potpuno naga ležala na krevetu onako poleđuške. Na njoj se videlo sve što bi zanelo muške poglede. Konačno, pojavio se on na vratima, stao obeznanjen u početku, a onda skinuo šešir sa glave, i uz blagi, već zaboravljeni manir, bojažljivo joj prišao.
„Nemojte se ljutiti na ostarelog čoveka, ali dozvolite da Vam samo ovom drhtavom i slabunjavom rukom pređem duž vašeg tela. Znam da sam kao muškarac nemoćan, ali, ispunite starom čoveku želju, bar da Vas osetim putem vida i dodira!“
Ona ga blago ohrabri svojim blaženim osmehom. I krenu njegova ruka od nožnih joj prstiju pa polako do njenog pubisa. Tu se poduže zadržaše njegovi drhtuljavi prsti. I, topio se od sreće što mu je Bog dao da još malo uživa, da „oseti“ one „strasti“ u kojima je nekada uživao. Ona se samo malo kao uskomeša, polako uzdahnu i nasmeši mu se još jednom, ohrabri ga, a on pođe ka njenim predivnim čvrstim dojkama. I, tako je činio danima. Vera je u međuvremenu uspela da ga „privoli“ na venčanje. Deca ga i onako više nisu obilazila i pazila.
Ne prođe puno vremena, i starac preminu pored njenog obnaženog tela. Valjda mu ni srce nije više izdržavalo svaodnevna prevelika uzbuđenja, iako se u životu nagledao živih ženskih aktova, a i nauživao u njima…
