Neznanka na plaži

Te godine je leto bilo dugo i sparno, i svi tražili spas negde u hladu ili kraj reke. Voda je prosto mamila da u nju zaronimo. Iako su lekari i meteorolozi svakodnevno opominjali da je zbog ozonskih rupa izuzetno opasno izlagati se Suncu, plaže na Tisi i sad su bile prepune.

Već sam navikao da tu, na plaži, srećem davno poznata lica, jer se u gradu svi znamo. Međutim, ovoga dana nije bilo tako. Kao i obično, došao sam do svog mesta sa dvojicom drugara i počeo da se pripremam za sunčanje. U tom trenutku sva trojica smo se zgranuli kada smo videli da je pored našeg mesta već ležala obnažena nepoznata devojka. Naravno, zapale su nam za oči sve obline i lepote ženskog tela. Nismo znali u šta najpre da gledamo – da li u predivne mladalačke čvrste grudi, da li u njen tanani struk, oble i pune butine... Tek onda, kada smo je «dobro odmerili», svoje poglede smo uprli ka njenoj blago zabačenoj glavi. U stvari, tu nismo imali bogznašta da vidimo, jer joj je glava bila zaklonjena od sunca velikim šeširom za plažu. To me je najviše zagolicalo i nisam se smirio dok nisam prvi od nas trojice skupio toliko hrabrosti da joj priđem. Možda je tome doprinela činjenica da je nismo poznavali. A znalo se, ko od mladića prvi osvoji srce neke novopridošle devojke, važi u gradu i društvu za «lafa».

- Moj pozdrav, gospođice – rekao sam i očekivao reakciju. I dalje je mirno ležala, praveći se da me ne primećuje.

- Vidim da ste u gradu tek od nedavno – nastavljao sam i očekivao da se pomeri i skine šešir sa lica. Polako, ženstveno, tek toliko je obnažila svoje lice da bi me pogledala. Meni je to bio dovoljan znak da ne odustanem. Zapitkivao sam je po nešto i dalje, sve dok konačno nije stavila šešir pored sebe. Moram priznati, bio sam opčinjen lepotom njenog lica. Čavrljali smo tako nešto bezveze, a ja sam u stvari nastojao da uđem u njeno lice a time i u njenu dušu. Jer, znao sam dobro, izraz lica, naročito očiju, otkriva unutrašnji svet. Njegov nemir, sigurnost, odlučnost, bojažljivost, misli i osećanja. Znao sam da su oči prozor u dušu čoveka. Odmereno razgovarajući sa njom, gledao sam sa zanosom i čežnjom u njeno lice, u kojem je bilo nečega odsutnog i bojažljivog. Tek kasnije mi je priznala da je u gradu prvi put i da je kod dalje starije rođake. Priznala mi je da želi društvo, ali da se pomalo plaši. A ja sam i dalje ispitivao deo po deo njenog lepog lica. Njene oči! Imala je tamno kestenjaste oči, ali ne toliko crne, iz kojih je povremeno dolazila neka unutrašnja svetlost. Ona je oči otvarala po nekim svojim unutrašnjim zakonima, i ne toliko da bi samo gledala nego više da bi druge oslepljivala i zanosila. Osećao sam u tim očima neki nebeski san neostvarenog i nedoživljenog.

Sunce je i dalje nepoštedno pržilo i predložio sam da se sklonimo negde u hlad, u obližnje vrbake i topoljake kraj Tise. Primetio sam da je zastala kod mog predloga i da se u sebi plašila muške ćudi. Ni sam ne znam kako ali, skupila je svoje stvari i krenula za mnom. Najpre smo gazili po suvom pesku, a onda, što smo više zalazili u šumarke, naše bose noge šibala je štrkljasta zelenkasta trava. Ta meka trava i blagi hlad okolnog šumarka, mamili su nas da prostremo peškire i da sednemo, daleko od vreve sa plaže i daleko od ljudskih očiju.

Našim telima je vrvela neka toplina, a srsi ljubavnog zanosa obuhvatili su naše nerve i tela. Oboje smo bili «na devetom nebu» i kad smo polako dolazili k sebi, primetili smo iznad nas jedan nestašni oblačić koji se na nebu poigravao sa Suncem. Kao da je želeo da Sunce povuče za bokove i da ga vuče za sobom. Sunce kao da se odjednom razljuti i ode, nebo pocrne i oblak sruči na zemlju svoje suze toliko snažno da su prema Tisi tekli čitavi mali potočići. Počela je tiho da plače i ona. U početku nisam znao zašto, ali sam ipak pokušao da je utešim, da se to dešava svim devojkama Ne znam koliko sam u tome imao uspeha, ali ona je uglavnom ćutala i rekla je da se zove Malina i da je iz okoline Pančeva. Upitala me je i to: «Hoćemo li se ikada još sresti i videti?» A onda, pokriveni nekom do pola mokrom odećom, krenuli smo svako na svoju stranu.

Nisam više video Malinu. Ostala su samo sećanja na taj sunčani, pa na kišni dan na Tisi.