Životopis Vuksana Ž.

Vuksanovi preci živeli u Lici, u selu Ostrvica. Da je srpsko stanovništvo od vajkada bilo većinsko u ovoj najvećoj planinskoj i krševitoj regiji Hrvatske pokazuju i podaci prvog austrougarskog popisa stanovništva 1857. godine, kada je gotovo cela Lika pripadala tadašnjoj Vojnoj krajini. Ova većinska prisutnost srpskog stanovništva na prostorima Like je gotovo vekovna i sa pravom se o njima može govoriti da su starosedelačko i višegeneracijsko stanovništvo. Posle turskoga raspada u Ostrvici je u opisu Like iz 1696. zabeleženo 30 srpskih kuća.

Između srpskih naseljenika u Ostrvici krajiškoj struji od Otočca i Brinja pripadaju i Vuksanovi dedovi, pradede i ko zna ko još i otkada. Biće da su došli ili od Unca i Grahova, ili od Knina i Bukovice. I tako, živelo se tu nekada srećno, ali nekako uvek u ratnim uslovima. Sve do skorašnjih dana. Za vreme Drugog svetskog rata, ustaše su se surovo obračunale sa ličkim Srbima već u početku. Među njima i sa Vuksanovim rođacima. Mnoge je pomrčina pojela iako su kao i svi Ličani bili vični vekovnoj borbi da se opstane i ostane na svom pragu i svom tlu. No, nije im se dalo.

Komunistička kolonizacija posle Drugog svjetskog rata, takođe je doprinela odlivu ličkog stanovništva, najviše srpskog, jer su uživali prednost kao aktivni učesnici narodnooslobodilačke borbe. Raseljavali se najviše širom Vojvodine. Da li je to još onda počelo etničko čišćenje u Hrvatskoj? Verovatno. A oni, gde god da su otišli, vavjek čuvali svoje običaje, ijekavski izgovor svoj rečnik, svoju Krsnu slavu Sv. Vasilija, čiju su Ikonu najpre iz kuće svojih predaka poneli, i kulturu uopšte. Tako je i danas. Vuksanov otac Đuro bi raspoređen da se sa mnogima seli u Bačku, u Prigrevicu, u švapske kuće, jer su ih komunisti proterali u Nemačku. Da, proterali, ali im je Zakon o restituciji koji je donet kasnije, omogućio da ako žele, naplate izgubljenu imovinu. Mnogi su to svoje pravo i iskoristili. I tako, Srbija uvek vraća i plaća nečije dugove. Titove najviše. A danas pričaju kako se u njegovo vreme najlagodnije živelo.

Uglavnom, uklopili se Ličani sa lokalnim stanovnicima i međusobno se slagali i ispomagali. Navikavali se kršni Ličani i na nove uslove življenja i na svoje nove komšije. Život i iskustva iz prošlih vremena ih na to nagonili. Vuksan je bio dečkić kad je sa ocem, majkom, bratom i sestrama krenuo u neizvesnost, ali je dobro pamtio kako je bilo u njihovoj Lici i te slike su mu bile tamo negde, duboko u mozgu urezane. Elem, rastao Vuksan i u momka izrastao. Brčine pustio. Još malo, pa će ga ćaća i ženiti. Završio srednju trgovačku školu, vojsku odslužio, zaposlio se i kasnije bio poslovođa u jednoj trgovačkoj prodavnici mešovite robe. Nekako, baš tih dana, upozna kršnu Dalmatinku sa ostrva Pelješac, Hrvaticu. Zavoleli se. Tada se mešoviti brakovi često sklapali, što će se tek kasnije odraziti kao nepovoljnim. Radila i ona kao službenica u jednoj banci. Šta će, ljubav ne pita za nacionalnost i njih dvoje se uzmu. Izrode i dvoje dece, sina i ćer.

Vuksan je kao i svi trgovci bio dosta sposoban. Tako je i tastu Jerkanu obezbedio građu i ostalo za gradnju nove kuće. Išao često tamo i pomagao u svemu. Dopalo mu se čuveno pelješačko vino „Plavac“, dalmatinski pršut i sir. I ovde, na najvišoj tački u okolini i gde se nalazi „ruža vetrova“, počeo sa gradnjom vikendice. Doveo je do krova. Pokrio. I sada stoji takva. Dalje nije stigao. Tu je imao i rasadnik voćnih sadnica koje je svojim rukama okalemio.

Rasla deca, škole završili. Dobili posao. A Vuksan poboljevao. Šećer mu toliko bio povećan da je sam sebi morao davati injekcije insulina svakoga dana. Raspala se i Jugoslavija. Puče im brak. Ono, nisu se zvanično rastali, ali ga ona napusti, i njega i decu njihovu i ode svome ocu na Pelješac. Čula se ona telefonom sa decom, oni ponekad odlazili tamo na more. Ali, ništa više nije bilo kao pre.

Vuksan je i ranije znao sve da prčka oko spremanja hrane. Čak je i kolače pravio, iako nije smeo da ih jede. Al' za decu! Tu, u Prigrevici išao da kolje svinje ili jagnjad kad ga neko pozove. Pravi majstor za pravljenje čuvene ličke kobasice. Bio je dobar čovek.
Pomagao svima, pa i svome komšiji u voćnjaku, kad je oboleo. On posejao neku sportsku travu koja kao da je od svile. Teško se ručno kosila, jednostavno pobegne, isklizi ispod kose. E, Vuksan je znao kako i sa tim problemom. Tek ga vidiš kako svojim starim autom dolazi sa rođakom Nikolom i nose kose, brus, čakmak i specijalan čekić za otkivanje kose. Onako po lički. Legnu na travu, ispred sebe stave čakmak i tim čekićem stanu da lupkaju, da istanje kaljen čelik. Samo se čuje zveka. A posle, brus dovrši oštrinu kose. I onda trava do zemlje pokošena. Ne bi je tako ni kosačica pokosila.

Dijabetes ga je svakim danom obarao. Sve se teže kretao, čak je i u prodavnicu jedva odlazio i usput odmarao na nekoj klupi. Sretao poznanike i onako unjkavim glasom im govorio kako mu je. Nije se nikome žalio. A i zašto bi? Ne mogu mu pomoći, a nije hteo da ni ih opterećuje. Imaju i oni svojih briga. Deca otišla svojim putem i sve je češće ostajao sam.

I tako, još pre ove pošasti, korone, umre Vuksan. Deca ga sahrane, a nedugo za tim, umrede im i majka. Donesu je ovamo i sahrane na katoličko groblje. Šta je bilo sa onom kućom na Pelješcu, ne znam.

Takav je život kod svih. I kod onih bogatih i poznatih, a i kod običnih smrtnika. Da, smrt ne bira i svakog izvodi Bogu na istinu.