Piskaranje dušom: Poznate staze mog grada

Poznate staze mog grada
Znaš, moram nešto da ti kažem. Neke staze i putevi se ne zaboravljaju.
Prešao si ih. Svojim koracima...
Tu sam ugledala prvo sunce. I mesec. Udahnula tad prolećni banijski vazduh. Videla maglu.
Tu sam počela puzati. Napravila prve korake. Dobila prva razbijena kolena.
Pojela prvu jabuku. Nahranila ptice. Imala psa.
Trčala po brdima. Hodala cestom. I po snegu. I po kiši. I po suncu.
Tu sam proplivala. Na najlepšoj reci. Uni. Jednoj, jedinoj. Hladna kao led, a greje dušu.
Napisala prva slova. Dobila prvu peticu. I najbolju drugaricu. Koja je to i danas.
Sa jednom bakom gajila cveće, sa drugom mesila. Sa jednim dedom se vozala po selima, sa drugim jahala kobilu.
Tu sam imala prvu simpatiju. Neuzvraćena ljubav. Nije ni znao da mi je simpatija.
Tu sam imala svoju ekipu. Zajedno sedeli u parku, šetali. Svirali gitaru. Imali ludu proslavu Nove godine. I danas je prepričavamo. Uz druženje i kumovanja.
Prvi put se poljubila. Zaljubila i volela. Bila voljena.
Tu sam se prvi put vozila na motoru. Ožiljak od auspuha je i dalje tu.
Prvi put išla u kino i na božićnu liturgiju.
Tu sam progovorila. Pričala. Smejala se. Ali i zanemela..
Dugo godina sam ćutala. Sad više ne mogu. Znaš, neću da te lažem. Nisi ti to zaslužio. Svašta si preživeo. Imaš ti i sad svoje muke. Ožiljci ti još krvare.
Ali znaš, ja sad imam drugi grad. Tu je moj život. Sad hodam drugim ulicama i udišem drugi vazduh.
Setim te se često. Ušetaš mi u misli kao u svoju kuću. Dođeš mi u san.
Prošetam ja tako tvojim ulicama. Pored trokatnice se popnem do parka. Volim da idem kroz sredinu parka. Sećam se i one veverice koja je trčkarala tu. Pored opštine do biblioteke. Pa nazad kroz park. Pored crkve i škole. Ka osnovnoj školi. Posle preko kolodvora do moje zgrade.
Znaš setim se čak i one rupe na asfaltu. Kod pošte je, redovno zgazim u nju.
Osetim svaku izbočinu na zidu u stubištu moje zgrade. Jagodice pamte.
Bosa prošetam po travi ispred apoteke. Kao onda kada smo trčali igrajući graničara.
Volim da odem i na Hrtić.
Ipak nekako najviše volim do Une. Tu sedim dugo. Sve dok ne osetim miris u nozdrvama. Taj dobro poznati.
Znam ja da se ti ne ljutiš. Navikao si na dolaske i odlaske. Ali eto imala sam potrebu da ti kažem da nisi zaboravljen. To nikako.
Jer ti si grad mog detinjstva.
Moje mladosti.
Moj Dvor na Uni.
Hvala ti što me razumeš...

---