Naivko

Još u mlađim danima me je opčinjavala sklonost ka sakupljanju starih stvari-antikviteta. Bio sam gimnazijalac kad sam već imao lepu zbirku starog novca, i papirnog i kovanog. Snalazio sam se da bih došao do vrednih primeraka, a imao sam i tu sreću da mi je deda tetak, koji je radio kao bagerista i iskopao razne kanale i temelje, pred svoju smrt poklonio sav taj stari novac koji je celog života prikupljao. Bilo je tu novčića još iz starog doba Avara, iz Starog Rima, Austrougarske i mnogih drugih zemalja, ali i iz carske Rusije, Srbije i Crne Gore. Naravno, nisam imao predstavu o stvarnoj vrednosti svega toga. Za mene je to bila samo jedna ljubav.

Godine su prolazile, završio sam studije, oženio se. I baš u to vreme, dođu nam neki dalji rođaci koji su već bili u Nemačkoj, na privremenom radu. Slučajno im se pohvalim šta imam, kad me oni toliko stadoše saletati da im dam sve papirne novčanice, kojih je bio čitav svežanj. Obrlatiše me i ja im dam, a oni mi obećaše da će mi doneti nešto iz «Švabije». Tek kasnije su mi «klikeri» proradili. Pa oni su to sigurno dobro unovčili u nekom komisionu ili kod privatnika tamo u Nemačkoj. A ja od njih tog leta dobijem Braunov aparat za brijanje i to onaj najmanji.

Računam, ostali su mi još metalni apoeni, za koje sam mislio da su još vredniji. Bio je juli mesec, žena i ja na raspustu, sednemo u autobus i odemo u Beograd s namerom da procenimo ono što imamo. Svratimo najpre u Srpsko numizmatičko društvo, kad tamo, obletoše nas i opkoliše, mislimo da nećemo živu glavu izvući. Takvu strast prema nečemu još nisam video. Iskoprcasmo se nekako i odemo u Narodni muzej, da nam njihov kustos to proceni. Kad mi tamo, a on na godišnjem odmoru. Kažu da dođemo drugi put. Ja te sve metalne apoene ostavim kod brata od ujaka, da on to odnese kasnije na procenu, pošto je tu, u Beogradu. Pitam ga posle godinu dana šta je sa tim novcem, a on mi kaže: “Igrala se deca i pogubila“. Vidim da sam i tu nasamaren jer se i tu možda neko „očešao“.

Sakupljao sam i staro oružje. Najvrednija mi je bila kubura kapislara, stara preko dvesto godina. Bio je tu i jedan američki starinski kolt, još jedan austrijski revolver, husarska sablja, nekoliko bajoneta... Visilo to meni na zidu i ukrašavalo mi stan. Ispadnem naivan i po treći put. Moj kolega, prosvetni radnik, u slobodno vreme se bavio slikarstvom. Više od dve godine me saletao da mu dam te trofejne eksponate a on će mi za uzvrat naslikati dve slike u ulju na platnu. Tako je bilo, samo se on uskoro odseli u Mađarsku i čujem da je tamo to sve rasprodao.

Imao sam i tri lepa i vredna zidna sata. Dva sam dao bratu, a treći ni dan - danas ne znam gde je. Eto, to sam bar dao i ne grize me savest, ali za ono što su se drugi možda obogatili, ispao sam budala. Danas imam još zbirku poštanskih maraka, za koju isto ne znam pravu vrednost, kao i zbirku senćanskih znački od oko pet stotina različitih komada. U gradu ih niko nema više. Ali, sada sam to prepustio sinu. Možda će on biti pametniji i vispreniji od oca.