Al` Rujani piju

Bilo je to negde hiljadu devet stotina osamdeset devete godine u leto, kada je zvezda nebeska bogami baš pripekla. Tada su mnoga mesta naročito u Vojvodini, preokupirali Rusi. Po svim pijacama su prodavali svoju robu, koja je za nas bila poprilično jeftina. Nudili su svašta: od raznih alata, do «ozračenog» sira i meda, kavijara, ćeten-alve. Kupovali su obično ruske polovne automobile, jer su za nove, tamo kod njih, morali čekati i po desetak godina, da bi iste i dobili nakon uplate. Tako je «cvetao» biznis i za njih, a i za nas, jer su im naši izdavali svoje stanove za prenoćišta, a bilo ih je i onih koji su posredovali, kao neka vrsta nakupaca. I jedni i drugi su u tome poslu nalazili neki svoj interes i zaradu i bili prezadovoljni.

Tih dana, negde u julu, pozvao me je kum iz Bosne i u telefonskom razgovoru rekao samo toliko da dolazi i da mi ostavlja svoju Ladu 1600 da je nekako «utopim» Rusima. Nisam imao vremena da mu kažem da to nije tako jednostavno. Otkuda znam kada će naići neko od njih da je kupi, a auto mora stajati napolju, jer garaže nisam imao i postojala je opasnost da auto neko ogrebe ili bilo kako ošteti. Moj kum je stigao već sutradan oko podneva, zadržao se kod nas kratko vreme i otišao, a auto je ostao napolju na parkingu. Desilo se nekako da su se već toga dana po njegovom odlasku, pojavili i kupci. Bilo ih je troje i zagledali su auto u svaki ćošak. Lada je bila izuzetno očuvana, što im se odmah svidelo. E, sad se trebalo pogađati oko cene. Oni su naravno, govorili ruskim jezikom, a ja ga nisam učio i, da se ne bismo cenjkali tu napolju, pozvao sam ih, kao pravi domaćin, u svoj stan, da tamo završimo posao. Ušli su i seli i sve nešto među sobom razgovarali, a ja ih nisam ništa razumeo. Tada sam imao kolekciju od dvadeset osam litara različitih voćnih rakija i ponudio im jednu od najboljih, dunjevaču, koja je odležala čitavih osam godina. Svaku čašicu rakije su ispijali naiskap i kad god sam ih upitao mogu li još da sipam, samo su odgovarali: «Harašo!» Planula je ta litra za tili čas, a od njih niko nije bio pijan. Jedan od njih je znao i mađarski jezik i ja sam pozvao komšinicu da nam posreduje u pregovorima. Lako smo došli do one cene koju mi je kum odredio, ali, trebalo je pokušati da se dobije i više. No, oni su se pravdali da više nemaju i tako je auto bio prodat. Pare su bile tu, ali moralo se ići sa njima u Bosnu, u mesto gde je Lada bila registrovana, da bi se napravio kupoprodajni ugovor, jer su kupci Rusi samo tako mogli da je uvezu u svoju zemlju. Ujedno bi se isprobala i Lada, kako vuče. Pošto je to daljina od oko pet stotina kilometara, nisam im smeo dati da oni voze jer nisu ni puta znali pa sam pozvao komšiju Paju da mi bude suvozač. I tako, njih troje i nas dvojica već sutradan zorom krenusmo put Bosne.

Dan ranije sam, baš, primio platu i ponesem sve pare koje sam dobio, da mi se nađu i za benzin, a i za trošak. Do Banja Luke, a kasnije do Sitnice, putovali smo prilično dugo. Odužio se taj put ne zato što Lada nije bila dobra, nego što smo često pravili pauze. Hteli smo da budemo dobri domaćini i da im pokažemo lepote mnogih predela kroz koje smo prolazili, a, bogami smo malo-malo pa svraćali i u neku kafanu kraj puta da se osvežimo. Napolju je bila žestoka vrućina i dok smo se mi rashlađivali i osvežavali raznim sokovima, oni su «tukli» samo žestoka pića, obično vinjak. Sve račune sam, naravno, plaćao ja. Usput smo naučili nekako da se sporazumevamo i što smo se više bližili Sitnici, konverzacija je bivala sve bolja. Ali, naše putovanje potraja i mi stigosmo u Sitnicu kod kuma tek negde ujutru, oko pola dva. Što je najinteresantnije, oni svi trezni i samo smo se čudili gde im stadoše svi ti silni vinjaci.

Probudimo mi tako moje kumove i tek onda nasta pravi doček. Moja kuma Rada odmah za meze postavi suvog mesa, sira i kajmaka, a kum Mihajlo iznese žutu šljivovicu. Ajaoj, Bogo moj, kad oni tek sad počeše da jedu, a još više da piju! Tek pred zoru malo prilegoše, ali se već oko sedam sati trebalo naći u Ključu, gde je auto bio registrovan. Dok su kum Mihajlo i kupac Rus obavljali poslove oko kupoprodaje, nas četvoro smo sedeli u hotelu i čekali ih. Ovi koji su bili sa nama, i dalje su pili i mezetili, ali sada je sve išlo na kumov trošak. A moj kumašin, pošto je uvek bio kavaljer, ni ovoga puta nije štedeo ni para ni truda da ih ugosti. Kad su završili svu papirizaciju, krenuli smo nazad, ali, kum nije dozvoljavao da se mimoiđe Čađavica i čuvena jagnjetina kod Vlajka. E, tek tu ih je sustiglo piće, jer se pilo baš onako. Kum nije žalio para, a oni kao da nikad više u životu neće piti. Nije nam nikako bilo jasno gde im toliko stane. Moj galantni kum Mihajlo je i meni priznao deo troškova i mi krenusmo ka Senti. Usput smo i dalje svraćali po raznim kafanama, a ja sam potrošio i moju celu platu a i ono što mi je kum nadoknadio. Čak sam od komšije Paje i pozajmio i natankovao im pun rezervoar kad smo bili već blizu Sente. Oni su se samo čudili našem mentalitetu, odnosno želji da ih tako ugostimo i počastimo, naročito Bosancima. Da li je to njihovo čuđenje bilo iskreno ili ne, to ne znamo. Bitno je da su oni uz kupljena kola imali i grofovski provod, a kum i ja tanje novčanike.

Pri polasku iz Sente, obećavali su da će i nama i kumovima doneti, kad dođu drugi put, i srebrne escajge i zidne satove i ko zna šta još sve ne, ali ih mi više nikada nismo videli. Čak nam se nisu ni javili, iako su nam i adrese poneli. Po običaju, ispali smo velike naivčine. No, nije bitno! Važno je da smo mi pokazali onu slovensku dušu veću od naše braće Rusa.