Joca i Gliša kazandžija

Jesen već uveliko obišla sve njive i voćnjake, ušunjala se nečujno u svaku baštu. Obukla cveće u šarenilo raskošnih boja, a u voćnjacima zamirisale žute dunje, zaplavile se krošnje šljiva, narumenile se jabuke i kruške. Namiguje voće odozgo da je uzrelo i opominje da se skida sa odviselih grana. Miriše pekmez, ajvar i turšija na sve strane. Vijuga dim iz potpaljenih kazana.
Poranio i Joca Stojin zvani Čutura. Niko ne zna odakle mu taj nadimak ni ko mu ga je prikačio. Tek eto, ono što se za nekog prilepi, ostane mu za sva vremena i po svom nadimku bio je u selu poznatiji nego po imenu. Možda bi mu danas bolje pristajao neki drugi nadimak, jer je Joca bio omiljen kod žena i mnoge je, kažu, utešio i usrećio. Ne dokučuje niko zašto su ga žene baš toliko volele, jer Joca ni likom ni izgledom nije bio baš neka lepota. Ono, istina, imao je u sebi nekog šarma. E sad, da li je žene osvajao tim šarmom ili svojim malo podužim nosem, to ne znamo.

Još uvek je napolju bio mrak, a Joca sa ženom stigao kod Gliše kazandžije. Doneo komine za oko dva kazana. Računao da će mu u tome proći skoro ceo dan, pa zato ugrabio mesto da prvi potpali kazan. A za kazan, čekao se red, čak i kad se termin ranije ugovori. Žena mu, Smiljka, sela ispred kazana i loži vatru, a Joca sve nadgleda. Te gleda kakav je plamen, te da li se kazan zagrejao, te da li treba da hladi vodu. Sve čeka kad će procuriti prva rakija.

Gliša kazandžija samo ponekad navrati da vidi da li je sve u redu i ode čovek svojim poslom. Pristižu polako i ostali. Neki doneli kominu, neki došli da pitaju kad će oni biti na redu, a ima i onih dokonih. Videli da se dimi iz pecare, a kad se tamo dimi, biće i rakije.
Dan beše malo kišovit pa ljudi ostavili važnije poslove i pristigli ovamo. A skupilo ih se bogami, više od desetoro. Kiša polako sipi, a dan kao stvoren za priču i šalu. Mića Popara prvi počeo da zadirkuje našeg junaka. A zna se već i o čemu. Ne obazire se na to što mu je tu žena i kaže kako je sreo Milevu Žicinu i kao, pita za Čuturu. Ostali već naslućuju da će biti smeha i zadirkivanja. Svi se još više prikupljaju oko Čuture i dodaju svaki po nešto. Ne zadržavaju se samo kod Mileve, nego pridodaše i druga imena. A Joca Čutura se kao, brani. Lako bi on sa njima da mu žena nije tu. Ovako, mora da brani i svoj renome, a sve strahuje da mu žena šta ne «namiriše». Utom je i rakija već odavno procurela, čemu se najviše raduju oni besposleni i dokoni. Svaki čas ustaju i probaju tek procurelu rakiju. Hvale je da je dobra, da nema nikakav šmek, da nije zagorela. Uzalud ih Joca opominje da je to još uvek votka i da će prava rakija biti tek kad se prepeče.

A oni drugi, ne odustaju od svoje namere da se na Čuturin račun dobro nasmeju. Sad već idu i u detalje, te čuje se u selu ovo, te ono, te hvalila se Mica Perina kako joj je bilo sa Jocom i sve tako. A naš Joca odjednom pozeleneo u licu, ne zna čovek šta će od jada i kako da zaustavi te svoje seljake, koji sad već prelaze granice pristojnosti. Tek odjednom Smiljka usta od kazana i očita, onako muški, nekolicini. Žena neka ratoborna i zamalo da padne krv. Vidi Joca da je vrag odneo šalu i ne zna kud će. Smiruje i ženu, kaže izmišljaju ljudi svašta, a očima seva na svoje pajtaše da već jednom ućute. Sve ih nekako smiri i razdvoji majstor Gliša, koji se odjednom tu zatekao. Tako se neki pokupiše i odoše svojim kućama. Ostadoše samo oni dangubaši. A Joci malo laknulo. Nije mu žao da im da i da popiju, samo da ga ostave na miru. Krišom pogleduje u ženu, a ona se zarumenela malo od besa a malo od vrućeg kazana i samo očekuje da se nađu u kući sami, da mu ona pokaže svog boga.

I tako, ispekao Čutura oko četrdeset litara rakije i umesto da krene kući radostan što je i taj posao završio, strahuje od žene. Dođe mu neka jeza pri pomisli na svađu i pravdanja. Nije se on nje onako plašio, nego mu više bilo krivo kakav su mu belaj napravili njegovi drugari.