Izašle "Sremskokarlovačke tercine" Nenada Grujičića

SREMSKI KARLOVCI - Nova knjiga poezije Nenada Grujičića, „Sremskokarlovačke tercine“ (Brankovo kolo, 2020), sadrži 80 pesama, na 180. strana. U celini posvećena Sremskim Karlovcima i Stražilovu, knjiga donosi refleksije i reminiscencije o prohujalim i aktuelnim vremenima, nezaboravnim i svakodnevnim pojavama, ličnostima i događajima vezanim za ovaj jedinstveni kulturni ambijent.

Fotografija na prednjim koricama knjige: Golubovi na delu krova stare apoteke porodice Štraser, sagrađene 1890. godine, na Trgu Branka Radičevića u Sremskim Karlovcima; fotografija na zadnjim koricama: Pesnik pored starog platana u porti Gornje, srpske pravoslavne crkve svetih apostola Petra i Pavla u Sremskim Karlovcima, podignute 1719. na temeljima stare, prvi put pomenute 1599. godine. Pred oltarom ove crkve je 13. oktobra 1784. godine hirotonisan u vladiku Petar Prvi Petrović Njegoš, potonji Sveti Petar Cetinjski.

Pesme u knjizi ispevane su u formi tercine koja je veoma retka u srpskoj poeziji, a u savremenoj gotovo nezastupljena. To je oblik pesme sastavljen od više terceta povezanih, naročitim, (verižnim) rimovanjem aba cdc dcd..., koja se zaključuje poslednjim – izdvojenim stihom.Tercina ili terca rima (terza rima), treća rima, nastala je u italijanskoj književnosti iz narodnog terceta („ritornela“).
U pisanu poeziju prvi je uvodi Dante, u stihu jedanaestercu, a potom je preuzimaju evropski pesnici, naročito nemački i ruski liričari, u petostopnom i šestostopnom jambu, a francuski – u čuvenom aleksandrincu, dvanaestercu. U južnoslovenskoj književnosti tercinu pronalazimo u šesnaestom veku, u „Ranjinom zborniku“, u takozvanom „Dubrovačkom kanconijeru“

U našoj poeziji javlja se kod Alekse Šantića, povremeno i kod Tina Ujevića, te kod Veljka Petrovića, a u modifikovanom obliku i kod Sime Pandurovića i Vladislava Petkovića Disa. Iako je otvorena, veoma mobilna i lakokrila forma, tercina predstavlja svojevrsnu „tajnu“ i problem mnogim pesnicima, ponajpre zbog trostrukog rimovanja.

Podjednako pišući slobodan i vezan stih, Nenad Grujičić je već pevao u obliku tercine (zbirka „Cvast“, Prosveta, Beograd, 1995, 1996) i kasnije u drugim knjigama. U „Sremskokarlovačkim tercinama“, na planu forme, pesnik proširuje i osavremenjuje stih, tako što pesme ispisuje, svaku ponaosob, u određenom metru, ne odstupajući od njega, čime knjiga postaje svojevrsni bedeker kroz raznovsne metričke mogućnosti tercine.

Najviše pesama ispevao je u šesnaestercu, za koji je svojevremeno Dragiša Živković, pišući o poeziji Vojislava Ilića, rekao da taj veoma redak stih predstavlja svojevrsni srpski heksametar. Grujičić, potom, tercinu, učestalo, ispisuje u dvanaestercu, ali i u osmercu, devetercu i desetercu (lirskom-simetričnom, 5+5, i epskom-asimeričnom, 4+6). Ne zaustavlja se na tome, već nezavisne tercine ispisuje i u šestercu-sedmercu, jedanaestercu, trinaestercu, četrnaestercu i petnaestercu.

Ova knjiga pesama egzemplarno ukazuje na ontološku razliku između poezije i proze. Kao na dlanu se vidi da poezija, kao vekovna duhovna disciplina, podrazumeva metričku i muzičku strukturu stiha, i da bez takve elementarne dimenzije, u velikom broju slučajeva na savremenoj književnoj sceni, ona se ukazuje kao proza koja glumi poeziju, u nekakvom, vizuelno, suženom obliku teksta na belini, koji bi trebalo tim aspektom da sugeriše na to da je u pitanju poezija. No, dovoljno je takve pesme u „slobodnom“ stihu ispisati od levog do desnog ruba stranice, pa da nestane vizuelna prevara, i jasno uočiti da je to samo proza, ako je i to, i ništa više.

Pred nama je knjiga ispisana konkretnim i živim iskustvom pesnika u svakodnevnom i višedecenijskom dodiru i prožimanju sa Sremskim Karlovcima, njihovom jedinstvenim koloritom, lepotom i mistikom. Knjiga započinje pesmom „Godišnja doba“, a završava „Dvorskom baštom“, gde obe tercine slikaju prirodne mene i „divna čuda“ kroz koja Sremski Karlovci prolaze tokom izmene četirju godišnjih doba.

Ciklus „Stražilovski portreti“ donosi četrdeset pesama posvećenih pesnicima i umetnicima s kojima je Nenad Grujičić delio sremskokarlovačko i stražilovsko iskustvo na Brankovom kolu i šire, a koji su napustili ovaj svet: Stevan Raičković, Ivan V. Lalić, Desanka Maksimović, Miroslav Antić, Vesna Parun, Dejan Medaković, Aleksandar Tišma, Borislav Mihajlović Mihiz, Borislav Pekić, Milorad Pavić, Boško Petrović, Danilo Kiš, Vladeta Jerotić, Branislav Petrović, Duško Trifunović, Dejan Medaković, Živan Saramandić, Svetlana Velmar Janković, Miroslav Egerić, Raša Popov, Petar Kralj, Pavle Popović, Raša Livada, Momir Vojvodić, Vujica Rešin Tucić, Gojko Janjušević, Darinka Jevrić, Vojislav Despotov, Ljiljana Petrović, Rade Tomić, Đorđe Sudarski Red, Simo Elaković, Olja Ivanjicki, Ivan Hajtl, Miša Janketić, Slobodan Kostić, Milan Trkulja, Ljupko Račić, Zdravko Popović Gajko i Vladimir Jovićević Jov.
U ciklusu „Sremskokarlovačke kaže“ nalaze se pesme posvećene čuvenim ličnostima iz dublje prošlosti Karlovaca: Lukijan Mušicki, Aleksije Radičević, Pavle Marković Adamov, Jovan Živanović, Vladimir Nikolić, porodica Ćirić i drugi. Zatim, pesme posvećene trima srpskim pravoslavnim crkvama u Sremskim Karlovcima: „ U Sabornoj crkvi Svetog Oca Nikolaja“, „Pred kriptom Gornje crkve, danas manastira Vavedenja Presvete Bogorodice“ i „Platan u porti Donje crkve, Svetih apostola Petra i Pavla“. Zatim, tu su pesme posvećene čuvenom listu „Brankovo kolo“, životu u Karlovačkoj gimnaziji i Karlovačkoj bogosloviji, te pesme o Karlovačkom miru, „vitom rebru“ Branka Radičevića, karlovačkim grobljima, Vidikovcu, Galeriji Milana Kečića“, Hotelu „Boem“ i druge.

Ciklus „Vino i pesma“ sadrži pesme posvećene karlovačkim vinima, bermetu, berbi grožđa, kuglofu, karlovačkoj pijaci, svatovima i druge. U cikusu „Karlovački motivi“ opevana je poznata česma „Četiri lava“, zatim tu je pesma „Šest karlovačkih vetrova“, te slike iz svakodnevice, „Dve klupe“, „Čovek sa tri psa“, „Jorgovan“, „Golubica na krstu“, „Čamac“ i drugo.

Knjiga „Sremskokarlovačke tercine“ biće promovisana na „Prolećnim Brankovim danima 2020“, koji će trajati od 15. do 28. marta u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu. Takođe, knjiga će se pojaviti i na Novosadskom salonu (sajmu) knjiga početkom marta. Pre četvrt veka, Nenad Grujičić je, kao predsednik DKV-a, zajedno sa Rašom Perićem, književnikom, i Jovicom Nešinom, generalnim direktorom Novosadskog sajma, osnovao „Međunarodni salon knjiga“ i „Dane Laze Kostića“ u Novom Sadu.

---

Nekoliko pesama iz „Sremskokarlovačkih tercina“ Nenada Grujičića:

BERMET

Karlovci se ne bi zvali –
a da nisu, braco, sremski,
i bermet su oni dali

po kojem se znadu svetski.
I Marija Terezija
pila bermet strasno, venski,

pa vojnike, kao zmija,
stezala do izdisaja.
A naš Tesla, i to prija,

rek’o vino da j’ iz raja,
da intelekt biva jači
kad se bermet s krvlju spaja,

a na dušu pesma kači.
Bermet – kapljaš i samotok,
oba malo drugojači,

isto pale tvoj krvotok.
Orfelin je još rekao,
ako danas kome znači,

da se bermet pije samo
od Božića do Vaskrsa,
dakle, onda kad je hladno,

kada telo traži mrsa.
Tako jeste, a i nije,
isturenih belih prsa

bermet se i leti pije.
Ali treba čuti glavno,
pitanje se staro vije:

od čega se ovo slavno
piće pravi vekovima?
Nikad niko nije javno

podelio tajnu svima:
koje biljke i cvetovi,
lisje, travke s mirisima,

pa pčelinji polenovi,
tu dvadeset ima vrsta,
može l’ neko da izusti?

Lizneš bermet malo s prsta,
uvek novi ukus, gusti,
rekoh ima više vrsta,

nek’ ostanu snovi pusti,
nek’ je tajna zaključana.
U pesmu se sladost spusti

pa od dve-tri čaše vina
razveže se lako jezik,
i tad hrupi sto istina,

progovori metajezik,
od bogova metanoja,
da je bermet poklon velik

smrtnicima zemnog soja,
da bar malo, na trenutak,
izađu iz dnevnog stroja

i osete taj rasnutak
vaseljenske samilosti
kada bermet, rajski vrutak,

daje kaplju besmrtnosti.

PLATAN U PORTI DONjE CRKVE SREMSKOKARLOVAČKE, SVETIH APOSTOLA PETRA I PAVLA

Kada duša milost traži, prema Donjoj crkvi krenem,
godinama nisam znao koje tajne ona krije,
iz daljine kad ugledam, celim bićem se pokrenem.

Hvala, dušo, što si svetlost koja moje kosti mije,
i što senku jošte imam dok koračam prema porti,
tu me čeka beli platan što od sveta ovog nije,

tri stoleća on pronosi, struji život u aorti,
nadljudsko se znanje krije u tom stablu nepomičnom,
a grane se šire k nebu koje našu smrtnost motri

da umrvi malo zvezda u trajanje straubično.
Platan mnogom svedok bio, mnoge čase saslužio,
tu je Petar Prvi Njegoš rukopoložen zvanično:

mitropolit černogorski, svetima se pridružio.
Obuhvatam sveto stablo, priljubim se malim telom,
širim ruke – ali kratke, no dušu sam svu pružio

da je čisti i priprema nevidljivim svojim velom,
e da bih se prosvetlio i Gospodu predstavio.
Blagi vetar počešlja me i pomazi pitatelno,

platan s bele svoje kore očima se otvorio,
i usta se ukazaše, progovori starac-drvo:
Dobro doš’o, zemni sine, jedan nas je Bog stvorio,

naše duše streme k njemu, al’ se ovde čiste prvo.

ČESMA „ČETIRI LAVA“

Kada pesnik, il’ namernik, na Brankovo kolo dođe,
žedan pesme, namah priđe staroj česmi da popije
dobre vode u gradiću stražilovske metanoje.

Promeni se sve u glavi čarolijom poezije
i putnik na prvi pogled zaljubi se u taj gradac
uznesen u snazi duha, kulture i istorije.

Po legendi, osetiš li pored česme da si gladan,
a već pio vode s dlana, znak je da ćeš se vratiti,
Karlovčankom oženiti i odvesti k sebi, mada

može da se sluči i to da ćeš ovde doseliti.
Karlovčanke svašta znaju uz bakarne čet’ri lule:
jedna će ti vrat ugristi, druga ranu isceliti,

treća vedrom zapljusnuti kao repom od ajkule,
a četvrta – lično muza, suđenica hitrog skoka,
u tvom krilu već se gica, spadoše joj i nanule.

I Branko je ovde bio, u dva u tri laka kroka
do studenca dohodio. A te lule, kao frule,
kad zasuše, fruški vetar sa planinskog krene boka

da zasviri na njih prazne – melodiju móme čule,
kao vile doletele da napune krčag vodom.
Al’ na česmi nigde Branka, želje im se tu prosule,

ah, taj život – kao magla: belo vino pa sa sodom,
sremski gulaš, štrudla s makom i bećarac, braco-rode,
do Dunava s tamburama, pa otputuj prvim brodom,

a već sutra, tamo negde, poželećeš da si ovde.

DESANKA MAKSIMOVIĆ

Tamo gde se senka pod šeširom gradi
i leprša laka podno Stražilova,
znaj, na neviđeno, o Desi se radi.

Kad pesnici krenu od prvoga slova
da pesmu govore, glas im se promeni,
ništa nije isto, to priroda nova

širi svoja krila da staru odmeni.
Po tome se pozna da l’ je neko pesnik,
i koliku pažnju drugih tada pleni.

A naš dnevni govor običan je jezik,
i svako ga nosi kao vreću buva,
ali ovaj drugi pesnički je – velik,

po tome što dušu svakome prezuva.
Kad Desanka svoje stihove kazuje,
grlena joj žica stanji se do uva,

kao dete kada prve reči kuje
melodijom majke iz Božje utrobe.
Tako izmenjena, prinadošle struje,

Desanka se đipi, pa sa obe noge
poleti visoko kao lastavica
i kružeći spusti na nečije roge

da krilom očisti vražje mrlje s lica
onom ko i ne zna da se sve to vidi
dok mu lomnu dušu naseljava tmica.

A jednom je šešir, k’o vetar sa hridi,
poleteo s’ čela usred pesme plave
i kružio dugo, da ga svako vidi,

iznad Stražilova i Brankove glave.

ALEKSANDAR TIŠMA

S rukama na leđima, u laganoj šetnji,
kroz Karlovce prolazi Aleksandar Tišma
– pripazi da ne budeš čoveku na smetnji.

Prva knjiga pesama bila mu je kičma
za književne podvige i brojne romane,
pesnik uvek uspeva do proznoga pisma

da podigne talenat ne brojeći dane,
ali da prozaisti posle prvih knjiga
objavljuju pesničke, to nema, jarane.

Elem, Tišma prolazi umivenih briga
pored Bogoslovije mramornih skulptura:
Grujičiću, čujte me, lepa vam je stigma,

Karlovci su oduvek visoka kultura,
vama mnogi zavide na ovakvoj sreći,
vi možete svakome vratiti kusura,

jer dobitak životni bio je najveći,
Karlovci su premija, nebo vam je dalo,
ali vi ste umeli taštini uteći,

mnoge vaše kolege, a nije ih malo,
lenji su da potegnu iz Novoga Sada
pa da jednom nedeljno, ako im je stalo,

eglenišu sa vama usred ovog grada
gde svaka je ulica puna slavnih stopa.
A onda odjednom, jer životom vlada,

Tišma naglo poskoči kao antilopa:
Jeste li se ženili ponovo il’ niste?
Nisam, dragi zemljače, puna mi je korpa

iskustva sa ženama, skoro sve su iste.
Gle, tren posla lepojku, Karlovčanku pravu,
prođe pored pisaca kao da su biste,

a Tišma se okrenu, bejah li u pravu,
i pomenu Njegoša – to neko zapisa –
da bi muško sa odra okrenulo glavu

za zanosnom ženskinjom erosnih obrisa.

KARLOVAČKA BERBA

Ne bere se grožđe tek tako, moj druže,
i ne pada ono sa nebesa sâmo,
oko vina treba ruke da se pruže,

vinograd se čuva ljubavlju i – stalno,
oko loze čvorci sa vranama kruže
da obrste zrna, ali mi ne damo,

pa teramo tice, da ih nema duže,
pomoću strašila, mreže i sirene,
vetrenjače isto mogu da posluže,

al’ pre svega treba, poslušaj ti mene,
kad lastari krenu i njina kolenca,
pripaziti grožđe – da cvast ne uvene,

bolest plemenjača iz prikrajka peca
i zato se mora brzo zalečiti,
za mesec-dva stiže druga – pepelnica,

i na kraju treću moraš primetiti,
to je siva trulež baš kad berba krene,
domaćin je hitno mora istrebiti,

sačuvano grožđe, boje sazrevene,
bere se od zore do prve vrućine,
pa onda pred sumrak opet se pokrene,

i tako danima, u carstvu miline,
sve dok se vinograd posve ne obere,
u Brankovo vreme, počuj majčin sine,

tambura sa pesmom uz berbu se stere,
melodiji žice raduju se ljudi,
u kolo uskaču svi sa puno vere,

vesele se vinu što se mlado budi,
proslavljaju život, da ne bude smrti,
a pesme se ore – bogoliki ljudi,

bosonoga sele igra, kolo vrti,
kosa vije, noga zemlju ne dodira,
tambur, tambur, eno neko i uprti

svoje lane, pa i svirac jače svira,
pune kace bride, obrani su grozdi,
grožđebal se sprema, pala prva šira,

u Karlovce berba turiste dovodi,
tri će dana biti veselja za leka,
možda sve to nekom inače ne godi,

ali tako mora, i biće, i neka,
mada tu se nađe preskupe estrade,
te se ta priredba, delom i bez šmeka,

pretvori u dernek sve do zore rane,
pa u centru grada – razbijene flaše,
plastika i otpad tužnu sliku grade,

ali šta je život već slabosti naše,
zagrliti, piti i lupati boce,
no Karlovci nisu da se tako praše,

moramo štovati očeve i oce,
jedinstveno mesto na Balkanu, druže,
gde preci duhovne podigoše dvorce

da tako spasimo ovo malo duše.