Tatjana Sikima: Jataci

Pre puno godina, kad su ukinuli ćikarenje na interkontinentalnim letovima, u jednoj evropskoj zračnoj luci da ne velim aerodromu, usplahireni putnici, nakon devet sati isukrste sluđujućeg prekookeanskog leta praćenog upornim plačem šest malih Indijaca, čekali su svoje prevozno sredstvo ka intergalaktičkoj prestonici svih Srba tj. Beogradu.

Povela se tu opštenarodna priča kakva i priliči svečanoj manifestaciji čekanja na JAT-ov let (beše su ga ono zvali Joke About Time) o tome kako nema pilota do Srbina jer, brate, naše pilote podižu vojni instruktori, stoga naši piloti, recimo, izvode neverovatne manevre po Kongu i Svazilendu i nikad nigde ne promaše pistu, pa makar bila i na Antarktiku, ispričao nam je jedan od rodonačelnika poznate srpske pojave "u sve se razumem".

Onda se se potegla rasprava o sigurnosti na letovima, naravno govorimo o vremenu dok još nismo znali da tipovi opasani bombama mogu šetati gde hoće i kako hoće, pa je neko spremno zaključio da su naši avioni, iako pod sankcijama i remontom, u punoj spremnosti i sve u svemu ovaj mamlaz što nas je dovukao preko okeana i usput uleteo u neku oluju iznad Atlantika, zapravo je neškolovani jedriličar kome su olako prepustili 300 duša i sreća pa smo preživeli.

Tu su mlađi putnici uskočili sa neopreznim komentarom da to možda baš i nije tako i očas posla se stvorila buka i graja koja je privukla znatiželjne poglede svih prolaznika kraj naše čekaonice kao i aerodromskog zaštitarskog odreda.
Pošto su Srbi eksperti za sve, pa tako i za pitanja avijatičarenja, oprečni komentari sudionika diskusije umalo su doveli do novog rata koji je bio na vreme sprečen samo zahvaljujući izričitom zahtevu miroljubivog zaštitarskog tima holandske policije da začepimo.

Kako je čekanje odmicalo, nervoza je rasla čak i u toj, nepravednim sankcijama nametnutoj tišini, a poglavito zato, ispostaviće se kasnije, što niko cigaru nije zapalio još od osme vremenske zone. Deda sa kaubojskim šeširom kome je to morebit bio i zadnji let u životu i koji je krenuo u Vlasotince da otkomanduje svadbu kumovog sina svastike unuka, rekao je, više za sebe:
-Neka, deco, polako, samo nek ne moramo brodom.

Uglavnom, nakon dva-tri sata kašnjenja, ukrcasmo se u taj Jatov avion, nervozni i preumorni, onako ko u prepunom autobusu tražeći svoje mesto, ljuti na ceo svet, Haški tribunal, Dejtonski sporazum i sve ostale nepogode koje su nas pritisle usput.

Nervoza se mogla seći nožem, čini mi se.
Svi ljuti jedni na druge, zakrvavljenih očiju.

I kad smo se konačno smestili, zabruja ona mašina, poleti avion kad - dong.
Upali se svetlo za dozvoljeno pušenje u avionu.

Mi se onako zbunjeno pogledasmo, izađe tu stjuard, kršni Crnogorac od dva i po metra i svečano objavi:
-Nijesmo u obavezi da zabranimo konzumiranje cigareta na domaćim letovima te se putnici obavještavaju da iste mogu trošiti.

Tog trenutka sve i jedan putnik u avionu je zapalio cigaretu.

Do Beograda se nismo videli od dima, ali se u avionu vodila živa i dobronamerna polemika o vremenskoj prognozi i inim faktorima iznenađenja kao što su najbolje kafane i đe se može dobro pojesti, a koja nas čekaju u prestonici.
Odjednom, poklopiše nam se mišljenja, na brzinu sklopismo najbolji sastav srpske fudbalske reprezentacije i rešismo dva-tri mirnodopska pitanja usput, sve u veseloj i opuštenoj atmosferi.
Gušili smo se, kašljali i pušili jednu za drugom do Beograda, nekima je pripala i muka ali odustajanja nije bilo, sve sa osmehom na licu.

Htela sam samo reći, ne daj bože da se Srbi slože.

---