Kordunaš među tulipanima: Smrz 'a sam se kaj pička

Steglo ovih dana, nema šta. Ovdje snijega nekih godina ima malo, jedva da snješka napraviš. Obično mu već ujutro nos od mrkve nađeš na travi. Zime znaju biti dosta blage u odnosu na naše zime. Isto tako ni ljeto ne bude pravo ljeto, vrti se negdje tu oko dvadesetak stupnjeva. Nekad zna malo upariti, pa uz ovu veliku vlagu od ove silne vodurine izgleda još sparnije. Al ove godine je baš prava, pravcata zima. Evo jutros bome se gadno zaledilo, zebu mi prsti. Grebem po staklu auta. Nešto mislim :

- E onije mojije kordunaškije bena. Kad ti nešto smisle i kažu.

Pazi izreke:

- SMRZA' SAM SE KAJ PIČKA!!!
(za neupućenije i one koji ne poznaju kordunaški govor rječica "kaj" znači ustvari kao!).

To mogu samo Mićani smisliti. Pa gdje se ona može smrznuti? Vječno joj je toplo. Ušuškana, samo šljapka. Žuljka se između bedrica i gaća. Naravno pod uslovom da nije onaj model što nose ove današnje cure, onaj što ih “gujzca poje”, pa ih moraš poslije čupati. Jedino kad se malo vratiš u starija vremena, naše babe ispod rokalja nisu nosile gaće. Al to ima opet sve svoje. Istina da im nije toplo, al je bilo praktično. Kad su pišale, samo rašire malo noge, blaženo glede dok snijeg žuti. A ako naleti kakva bećarina iz komšiluka na kraću partijicu, zavuče se između stožina, na brzaka zadigne roklje i samo se preklopi.

Gledan ove moje “tulipane”, svi su isčekivanju hoće li se ove godine održati "Elf steden tocht" ili u slobodnom prijevodu "Kroz jedaneset gradova". To je trka klizača maratonaca, na stazi dugoj 220 km ?!? Zadnja je održana 1997. godine i vozi se na prirodnom ledu, po kanalima između frislanskih gradaova. Svi u Holandiji su u isčekivanju odluke hoće li led biti dovoljno kvalitetan da se trka može održati. Pobjednik ove trke je nacionalni heroj i nije mu ravno niti jedno odličje sa olipmijada ili svijetskih prvenstava. Hoteli su prebukirani, a za vikend se očekuje preko dva miliona ljudi, što pubilke, što tamičara-klizača. Na ledu su ovih dana svi, stari i mladi. Doduše ima hitna dosta posla, al kliže se masovno. Pita me komšija:

- Jesi li naoštrio klizaljke.

Nasmješim se samo.

- Nisam još.

Sjetim se tako Zagreba, studenskih dana. Navuku nas zagrebački “purgeri” u " Ledenu dvoranu " i onda počinje zajebancija na račun nas seljačića. Ja još nekako i kližem dok idem ravno. Al kad treba ući u zavoj? E jebi ga tu je već teže. Tu se obavezno pada. Par puta sam baš dobro roknuo. Jedan put me spasi Mara Jadrankova (inače supruga gitarista ITD benda Jadraka Mileusnića), padne prije mene, a ja odozgo. Malo iza toga proširit će " purgeri" listu pozivnica za klizanje i pozvat će nekog Peru Dalmatinca. Ja sam još sveti za Peru. On kao da na žiletima stoji. Ne zna se jel prije stao ili leži na ledu. Zviždaljka u sali svakih par minuta označava promejnu smejra klizanja. Pero se unakazio na ledu, pun modrica, izgreben. Jedva je sačuvao prste od oštrih klizaljki i konačno se dočepao ograde dvorane. Baca klizaljke, jebući zagrepačanima i Gospu i mamu, i sve redom.

Kad za jedno pola godine na[a apsolventska grupa će na nekakv stručni trodnevni izlet skočiti avionom u Split da pogledamo kako se izvode objekti za "Mediteranske igre -Split ‘79". Što ćeš, socijalistička studentska sirotinja. Smjestit će nas u hotel " Medenu " u Trogir. Nije daleko od hotela ni kuća našega Pere “klizača”. Ujutro nas Pero kao domaćin zovnu da isplovimo njegovom barkom prema Čiovu. Među nama na brodici bilo je dosta njih iz " purgerske " ekipe koja je Peru namamila na zagrebački led. Kad smo se počitavo odmakli od obale, Pero predloži da se pobacamo u čisto more i malo osvježimo. Samo mi namignu i pokaza glavom da se sa njim popnem na jedrilicu. Pero im mahnu sa brodica, preklopi im lakat i reče:

- Mamicu vam jeben, zapamtit ćete vi kad ste Peru klizali po Zagrebu!
Upali motor, brodić okrenu pramac i krenu natrag prema obali.

Evo idem dati malo zrnja i staroga kruha pticama. Dođe mi divlji golub sa djevojkom, par grlica, vrane. Najčesće dođu sjenice, kosovi, vrapci...Teško je pod snijegom naći hrane.

Smrzle se i one jadne. Što vele moji Mićani, "kaj pičke".