Tatjana Sikima: Ladna voda

Od ono malo Engleske koju znam najviše volim Brajton.
Brajton je onako kao iz reklame za postkolonijalizam.
Ima dok.
Ima i vrtešku neku, ogromnu, za one sa jakim živcima, dobrim stomakom i sa maksimalno dve fobije od kojih niti jedna ne uključuje fobiju od visine.
Ima i lepe kafanice koje prost narod engleski zove pabovima.
I sunčane dane.

Vikendom ovi iz Londona, hipsteri i ini, sednu na voz pa zapale za Brajton.
Voz nije ćiro, ni blizu, ali je situacija skoro pa ista.
Nagura se narod, no smiren nekako, predan životu "radno odelo-pidžama", natrpaju one rančeve raznim budaleštinama i tako putuju, kao to je super, ne vole gužve po putevima nego baš voz.

U Brajtonu ima i onih engleskih viktorijanskih kuća, meni od njih uvek zastane nekako dah, volim taj đir, osećaj kad uđeš u kupatilo i gledaš onaj lavabo i misliš si, bokte mazo, osvojili pola sveta i jedva na kraju ukapirali da je najjednostavnije da kroz istu česmu pustiš i 'ladnu i vruću vodu.
Dobro, da ne objašnjavam sad, ali taj vodovodni sistem im je velika mana, ako mene pitate.

Uglavnom, taj Brajton Englezima dođe kao neko more, skoro pa letovalište.
Cela kvaka je u tome što Brajton ima najružniju plažu na svetu.
Ne znam kako im je uspelo, ali ta plaža je toliko bez veze da nije vredna opisa.
Nekakve kamenčuge, ali ne onako "stine potrošilo je more" što bi reka Oliver nego kao da je neko istovario kamion iz šljunkare, niđe veze ni lepote.
I onda se ti beli, sve rozikasti Englezi tu naguraju, jedni drugima sede na glavama i poprže se subotom na ono malo ostrvskog sunca što lepo opali obalu skupa s njima.
Nema sad tu nekog oleandera, pa da zamiriše smreka ili makar giros, ništa, sve tako sterilno, engleski.
Kaže moj tada mali sin - jao mama što su oni siromašni, ni ležaljke nemaju da plate.
Nisu onako široko turisti kao mi u Grčkoj, da prevedem - letovanje ukupno 100 evra, ali zato ležaljke plaćamo svaki dan, raskošno.

Koliko je plaža ružna, toliko je more hladno i sivo.
Engleski kanal, eto nisu mogli ni smisliti nekog boga da tu nešto vlada, pa da imaju, recimo, neki Egej, Posejdona, da se tu raspredaju nekakve priče, sirene izranjaju.
Ništa.
Kanal.
Ali dobro, Englezi tako vole, samo hladno i oštro, bez emocija.

I šta ćemo, ležimo i mi na toj plaži.
Ko beda najgora, na peškirima, tačno nas sramota da nas neko nedajbože ne prepozna.
Ulazi onaj narod u vodu, praćka se, oduševljena deca, a kad uđeš malim nožnim prstom momentalno ti srce stane i dobiješ promrzline trećeg stepena, ali vidi se da narod uživa, vikend, odmor, šala, šega, pošalica, zalomi se i neki smeh.
Engleska su deca sva divlja, i to moram da kažem.
Gaji se kultura dece koji rade šta im se prohte.
I onda ta deca galame, skaču, majke se prave lude i ne gledaju hoće li se ko izgubiti u gužvi i vodi, ali velim, odmor je.
Niko se ne žali, sve pet.

I tako dok ležimo, međ polugolim svetom, stoji jedna žena u vodi, lepo obučena, onako jesenski, samo malo zadigla suknju, da je ne pokvasi, ušla do članaka.
Onako, dalje je malo, ali baš iskače iz te engleske slike.
I viče ona nešto, čoveku koji stoji malo dalje od nje, isto tako obučen kao i ona.
Napregnem se da čujem bolje, nešto mi poznato zvuči, kad će ti ona onom čoveku:
- Mirsade, boktejebo, al je voda ladna.

I to je sve.
Nekako, štaznam, čoveku bude milo.
Razuman je taj naš svet, sa Balkana, i stigne svuda.

Nemam poentu.

---