Željko Kresojević: Kolega

Prođe nekako prva ratna zima, sa toplijim vremenom počeše priče kako će nam doći UN. Trebali bi nas kao, braniti. Početkom ljeta stigoše „plavi šljemovi. Nekako se sve lažno primirilo, povučeno sa linija teško naoružanje. Vijore se plave zastave na punktovima. Civilni život se polako poče buditi, sve nešto živnulo. Mlađurija krenula sa zabavama.

Proradila ponovo i „Oaza". Mlađi i ne znaju po starom imenu taj lijepi objekt sa strmim planinskim krovom pod samom Centralnom partizanskom bolnicom. Nestašica je goriva, al svijedno se sjate sa svih strana. Muzika po običaju trešti, podrhtavaju stakla na prozorima. Pojačala odvrnuta do kraja. Uplašeni puhovi ispod krovne podašve svojim buljavim očima motre na razuzdanu mladost. Pije se onako kako se samo u ratu pije.

Fajrunt je, sunce polako penje preko Petrovca. Izbijaju zrake kroz bukovo granje. Muzičari motaju kablove, pakuju instrumente, ispijaju zaostala poručena pića i ranojutarnju kavicu sa šefom Gojom. Konobari broje pazar i odvajaju bakšiš. Zaljubljeni se još ljubakaju na onim teškim masivnim stepenicama od grubih kestenovih balvana. Mamurniji dio ekipe umiva se na bistrom i hladnom vodom na potoku pod drvenim mostićem.

Ovi što su bliže kućama, zagrljeni kreću pješke. Vrgomošćnska ekipa nema prevoza, raspituju se kako bi ih neko bacnuo kući. Mali pristaje da ih prebaci, sjedaju na brzinu u ćaćinog tamnoplavog „Fiata“ 132. Taman da će krenuti, pritrčava momak podbulih očiju od teške noći. Zapliće jezikom:

- Bil i ja moga s vama?

- A đe ćeš zemljače sjesti, vidiš da nas je šestero i šofer.

- Bilo đe. Nekome na krilo. More i u gepek.

Mali otvori gepek, zemljak uskoči. Zadovoljno se sklupča. Gepek se zalupi uz tresak.
Na razlokanoj cesti u oblaku prašine izgubi se tamnplava „stotridesetdvojka“. Čulo se samo kako lonac auspuha zape za trošni asfalt.

Uzveraše se uz Biljeg, prođoše šumu. Kod prve kuće sa lijeve strane ispod orasa Miće Mrkobrade postavljen je punkt Unprofora. Drže ga Kenijici. E brate, tko je nas došao "miriti i čuvati". Crnja diže ruku, „Fiat“ se uz škripu zaustavlja. Mali spusti staklo. Unproforcu zabjeliše zubi, pozdravi.

- Ima puska?

- Jebla te puška, kakva puška. I, što će mi?

????

Crnja zbunjen, pokazje šoferu da izađe van iz auta i da mu otvori gepek. Mali ljutitio izlazi van i sa crnjom prilazi stražnjem dijelu "Fiata". Kad se gepek otvorio ovaj što je bio unutra dočepao se zraka i počne rigati. Zakači unproforca sluzavom tečnosti po nogavici i cipelama. Crnja se izbeči, pokazuje nešto rukama. Tare nogavicu, pita Malog na engleskom:

- Šta je ovo?

- Šta, šta je. Koji se kurac izčuđavaš. Šta bi bilo. Pa kolega!

Crnja podignu rampu. Plavičast dim suknu iz auspuha tamnoplavog „Fiata“ 132, koji krenu uz škripu guma. Neće proći dugo pojavi se iza šume auto. Eto crnji nove mušterije:

- Ima puska?

- Nema puške.

Pokazuje na zadnji kraj auta:

- IMA KOLEGA !?? ?

---

Jedna od sedamdesetak kratkih ratnih i poratnih priča iz “zadnjeg” rata, iz zbirke pod nazivom “Krajino neko misli nate… Ma misli moj k . . . c”

Ako ikad izađe ova zbirka priča na zadnjoj strani omota će stajati tekst: Napisao ŽELJKO KRESOJEVIĆ.
Živi u Holandiji, ne svojom krivicom. Ovo mu je prva knjiga, do sada nije ništa izdao   , pa ni .......