Nije život jedan branik

Na silasku sa Gazele razmakao se malo smog prema Adi ali je vikend i sveopšti je haos, onaj beogradski.
Naime, Beograđani petkom uveče obično zakrče Obrenovački put i Ibarsku magistralu, hitajući u sela iz kojih su postali Beograđani.

Autobus 88 se kreće lagano, presporo, skoro pa mili jer se ne može, od kolone koja dolazi sa Sajma, uključiti na nastavak puta.
U jednom trenutku vozač autobusa, iz razloga nepoznatog vašem izveštaču sa terena, napravi manevar iskusnog kamiondžije koji prevozi krompir i pređe prednjim delom u drugu traku.
Da li se zamislio ili to tako treba, ne bih znala kaz'ti.
U istom trenutku, sa njegove desne strane, stvori se nekakav automobil i - tup - udari napred u autobus.
Onako, okrznu ga, laganica.

Zakoči autobus, gotovo se ukopa u mestu, mi se pohvatasmo jedni za druge, nekog čiču uhvatismo u letu.
Vozač autobusa opsova, besno izađe iz one svoje kancelarije i od volana, otvori vrata i izleti napolje ko torpedo, sa namerom da se pošteno obračuna.
Automobil, krivac, stao mu je kod prednjih vrata.

Među nama, silom svedocima, nekoliko brzomislećih umova odmah pretpostavi da će biti potezanja pištolja ili makar pesničenja, pa smo se kolektivno svi prilepili uz stakla sa one strane gde treba da počne obračun.
Šest je sati uveče, petak, zlo doba kad svet mrzi ceo svet.

Prvi do vozača, takoreći suvozač, ili bolje rečeno putnik koji je bio nabijen na prednja vrata, objavi nam svečano da je "samo oštećen branik ovom debilu".
Zvizni ga, posavetova vozača.

No, iz onog auta sa okrznutim branikom izađe devojčurak od dvadesetak leta.
Nasmejana, slatka.
Svi sad piljimo u nju, pomalo razočarani razvojem događaja.

Momentalno počinju da se nerviraju iskusni šoferi a putnici u autobusu - znao sam, žensko, ko joj i dade vozačku, ne bi ta meni vozila ni bicikl.

Pa ti daj ženi volan u ruke, najglasniji je brkati radnik sa niskogradnje koji oporo vonja na luk i znoj, uprkos hladnoći.

Naravno, biće duži zastoj zbog njenog neiskustva - gramatički i saobraćajno pravilno se izražava gospođa u bundi, greškom zatečena u razdrndanom prigradskom prevozu gde joj mesto očito nije ali sudbina joj ne bi naklonjena.

Meni se piški, kaže dečak u maminom krilu, na prednjem sedištu. Tiše, nervozna je majka, jer prava drama još nije ni počela.

Normalno, svi smo ljuti i besni jer već vidimo kako policija stiže brzinom munje za dva sata, do nedelje ćemo da stojimo, ni ne isplati nam se ići kući, najbolje je da odmah krenemo peške nazad otkud smo i došli.

Joj, sad kad se rascmizdri, dobaci dama mojih najboljih godina, razmišljajući o dve mašine veša koje mora noćas pustiti u ponoć, po jeftinoj struji.

Ali jok, devojka je nasmejana, stoji tu, spremna da osmehom razreši sve nevolje sveta; trube magarci iz nestrpljive kolone koja bi se stvorila sve da nje i njenog branika nije ni bilo, otvaraju se prozori, dobacuju vozači, besni što im smeta i ona i zglobni autobus preko dve trake.

No ne da se smesti, ta mala.
Ne cmizdri, sve onako stoji, u tankom džemperčiću, dugih nogu, duge kose, nasmejana.

Priđe vozač devojci, kratko porazgovaraju, ona mu pruži ruku, onako ga malo šmekerski i lupi dlanom po ramenu, još jednom se osmehne, dobaci mu nešto, on klimnu glavom, opet pružiše ruke jedno drugom, ona sedne u svoja kola sa sve onim branikom i samo ode.
Samo ode.
Sve je trajalo ni pet minuta.

Vozač ostade tako napola zabezeknut, neoštećenog vozila, razume se, u onoj kletoj traci punoj trubača i inih ljutih vozača, obavijen smogom, petkom, sudbinom, i sve gleda u nju kako odlazi sa onim njenim razdrndanim branikom, nasmejana, bez namere da joj Smogovci pokvare veče.

Sve mu ko bi, meščini, i neugodno.
Niti mu se vratiti među nas, osramoćen za izostalu dreku i svađu, niti da ostane tako nasred puta i u toj gužvi, da mašta o sretniku kom je mala požurila u susret i koji je ima.
Tako nasmejanu.

Gledamo i mi.
Čudom se čudimo, nesvikli na osmehe, valjda.

Lujka, dobaci više za sebe onaj iskusni radnik sa niskogradnje.

Uđe vozač u bus, mi ga dočekasmo saosećajno, šta ćemo, nije bilo frke, takav je život, ne dade mu se, a trubi ona kolona iza njega ko sumanuta, on sedi pa sedi, ukopao se za onim volanom, nikako da krene.

Mi isto tako ukopani čekamo nekakvu zvaničnu izjavu od njega, rasplet, čija je kćer, kud ide ovaj svet, na šta će izaći ova mirna koegzistencija i vanparnično razrešavanje problema, ne ide to tako, Srbija je ovo, moj brale, ne remeti nam ravnotežu u kosmosu, čoveče!

Veli vozač, tako sav zbunjen - sunce ti krvavo, nek sam i ovo doživeo. Nije htela da zovemo policiju, da ljudi ne čekaju, vikend je, veli, srediće ona sama branik, važno je da ja nemam štete na autobusu i da možemo nastaviti dalje.
Veli tako onom suvozaču, i meni navigatoru uz staklo njegove kancelarije, i malom što se piški, i njegovoj mami.
Gospođa u bundi se skoro uvredila.
Ona treća razmišlja da li crveno slovo pada u nedelju ili u ponedeljak.

I mi tako nastavismo dalje.

Zbog te nasmejane devojke.
Zbog te male, necmizdrave, nasmejane devojke.
Vesele, pune života.

I prosu se preda mnom, najednom, sunčani maj u sred januara.

Zamislila sam da je žurila na neki lep sastanak, nekom isto tako nasmejanom dečaku, nije mu ni rekla šta se desilo, uletela je zadihana u kafić, žao joj je što kasni, dotakla mu je nehajno ruku dok je pričala zvonkim glasom kako je provela dan, popila je svoje piće, mirisna i srećna, pa su se smejali, smejali skupa, a možda se još i sad sa njim eno ljubi.

Ma nije život jedan branik, nije!

Volim takve žene.

---