Život sa vernom saputnicom

Većina bolesnika od multiple skleroze ima problema i sa kičmenim stubom. Ako ne odmah u početku bolesti, a ono, kasnije, zbog problema sa hodanjem, zbog „pingvinastog“ teturanja i nepravilnog položaja kičme. Iz godine u godinu, s „napredovanjem“ multiple, javljaju se znaci oboljevanja kičme, naročito u lumbalnom delu. I, mnogi od nas su smatrali, ako se već multipla ne može lečiti, kod kičme se i da nešto popraviti. Pa, još su naši stari išli kod seoskih „doktora“ da im poprave neki zglob na ruci ili na nozi, a bogami i po neki pršljen na kičmi, i bolovi i išijas su nestajali kao da su rukom odneti. Kamoli danas, kada se mnogi bave i alternativnim lečenjem, kiropraktikom i akupunkturom. Neki nude i „spasonosne“ masti i čajeve, belu i crnu magiju i ko zna šta još sve ne. A bolesnik se kao davljenik za slamku hvata. Svaki bi da nađe leka za svoju boljku, da poboljša sebi kvalitet života, i mnogi „nasedaju“ na slatkorečiva obećanja sve do onog trenutka kad to sve trebaju da plate i kad konačno shvate da su izigrani i prevareni.

Među tim naivnima, i sam sam se našao nekoliko puta. Najpre mi je neki „fenomen“ iz okoline Kraljeva nudio mast kojom se sam „izlečio“, a kad sam je dobio i počeo sa „terapijom“, poboljšanja nije bilo. Sve je „mirisalo“ na običnu prelavu svinjsku mast, što sam dosta skupo platio. Kad sam mu se telefonom požalio da ne osećam nikakvo poboljšanje, on me je vrlo rečito ubeđivao da to ne ide tako brzo i da moram poručivati više puta spasonosni „melem“. Shvatio sam da sam prevaren i odustao od dalje „terapije“. Koliko li sam samo raznih čajeva popio, sam Bog zna. I tu su govorili da je lečenje fitoterapijom dugotrajno, ali da zato nema negativnih efekata po organizam. Svašta sam probao, izuzev raznih magijskih ekstra sensova. Išao sam i na akupunkturu, ali mi je bilo još gore i terapiju kod pravog lekara, koji je tu oblast specijalizirao u Zagrebu, morao sam prekinuti. Upražnjavao sam često i fizikalnu terapiju, kada se stanje donekle poboljšavalo, ali ne zadugo. Kupio sam pre par godina i sobni trenažni bicikl da razmrdavam nožne mišiće, da ne dođe do atrofije, zatim „isteki“ (istegljivač kičme), magnetne ploče ... Bio sam i po banjama (četiri puta u Gornjoj Trepči i četiri puta u Kanjiži), ali, stanje se za kratko poboljša, i opet po starom. U principu, uvek je išlo nagore, a ja sam sve teže hodao, imao i drugih problema. Ne mogu sebi da prebacim da nisam sve probao, a kod prave lekarske terapije, bio sam baš disciplinovan bolesnik i uvek se pridržavao i saveta i propisane terapije. Na zakazane kontrole sam se redovno odazivao. A bio sam i u Novom Sadu i u Beogradu, kod naših najboljih neurologa za multipla sklerozu. Pravog leka još uvek nema. To je tako teško i podmuklo oboljenje, a na prvi „pogled“, bi se reklo „ništa posebno“. No, nije baš tako. To je oboljenje u kojem nervi ostaju bez tzv. mijelinskog omotača što otežava brzinu prohodnosti impulsa kroz nerve, počev od centralnog do perifernog nervnog sistema. Najčešće stradaju noge, jer te dovede do inv. kolica. Kad je smrtnost u pitanju, neko joj podlegne ubrzo po oboljenju, a neko doživi i pozne godine, ali uz stalna pogoršanja. Oslabi i imunitet i bolesti se samo kaleme jedna na drugu.

Još pre dvadesetak godina, da ne „omanem“ u čemu pa da se kasnije celog života kajem, išao sam na više mesta kod „poznatih“ kiropraktičara, o kojima su i novine pisale. I, to je ono mesto u ovom tekstu, na koje želim da ukažem. Mnoge od njih ću pokuditi, a samo jednog poštenog, običnog narodnog vidara, pohvaliti. Najpre sam otišao u Igalo, kod tada čuvenog J. Svojim izgledom, a i govorom, delovao je vrlo odbojno i grubo. Kao, „jedva“ me je primio, a onda počeo tako snažno da „čupa“, da sam se dobro preznojavao. Platim koliko je trebalo i krenem kući. Mnogima je možda i pomogao, ali meni je te noći u vozu utrnula cela desna noga. Mislio sam, tako valjda mora, ali, ona je i danas utrnuta.

Onda sam otišao u registrovanu „firmu“ „LUMBAGO“ koju je jedan Novosađanin otvorio sa nekim ruskim „stručnjacima“, tada na glasu iz te oblasti. Pročačka mi tamo malo oko kičme i kaže: „Gotovo“. Još mi proda i neku mast da je kod kuće utrljavam duž kičme. Ni posle ovoga mi nije bilo nimalo lakše. Zatim sam čuo za nekog D. B. iz Beograda, koji je te poslove oko nameštanja kičme, „radio kao od šale“. Dođem i k njemu u jednu od zgrada koju su nazivali „ekranka“, jer je imala prozore kao TV – ekrani. Skinem se dopola, a on sve čupa i trlja neke „čvorove“ duž lopatica, a oko kičme nije ni pinuo. Tu sigurno nije smeo da dira. Ja samo stenjem i jaučem. Usput me je pitao gde radim, a kad sam mu rekao da sam prosvetni radnik, onda mi je, da bi ispao „fer“ a i da bi me namamio, naplatio samo polovinu ustaljene tarife, jer su plate u prosveti bile male. Još mi je rekao da je to kod mene zastarelo i da ako hoću da me izleči, moram doći više puta (da mi uzme pare). Shvatim s kim imam posla, da je pravi šarlatan i drpipara i, naravno, nikad mu više nisam otišao na tretman. Čuju ovde ljudi šta me muči pored multiple i kažu mi da u neposrednoj blizini Sente, u selu Sanadu, postoji narodni vidar koji popravlja kod ljudi iščašenja i slično. Kad sam već probao svugde, pomislih, da okušam sreću i kod njega. Odem i do čika Ilije, legnem na neki tvrdi otoman, on mi zadignu majicu do pola, namaza me duž kičme običnom svinjskom mašću (kako bi lakše utrljavao), i odmah nađe problematično mesto – između IV i V pršljena. Podigne mi nogu, nešto škljocnu, a on kaže da moram doći još jednom. Kad sam ga upitao za cenu njegove usluge, on odgovori da nisam ništa dužan, a ako baš hoću nešto da ostavim, da dam koliko hoću. U određeno vreme zakazanog dana, ponovo se nađoh kod čika Ilije. Opet svojim okorelim koštunjavim i snažnim staračkim rukama učini šta je smatrao neophodnim i reče: „Momak, ja sam ti uradio šta sam mogao. Ako sam ti pomogao dobro je, a ako nisam, ti traži ko zna bolje“. Mogao je predobri i pošteni, sada već pokojni čika Ilija da me „voza“ i da traži da mu dođem više puta, da mi uzme novac, ali nije. Eto, taj običan čovek iz naroda, bio je mnogo dobrodušniji i pošteniji od onih prevejanih secikesa, koji su se bogatili na tuđoj nesreći. Gde će im duša? A tek onima koji nude izlečenje i za najteže bolesti?

No, vratimo se obolelim od multipla skleroze, neizlečive i teške bolesti. Mora se odmah reći da se od nje ne umire, ali se umire zajedno sa njom. Ona godinama iscrpljuje organizam, slabi mu imunitet i time dovodi da oboleli od multiple budu podložni za razvoj još neke bolesti. E, baš protiv tih drugih bolesti se mora boriti, jer one često znaju da budu i fatalne. A multipla sklerozu, koliko se to može, držati pod kontrolom. Ono što je najbitnije, treba se navići na suživot sa njom. Nikako se ne sme dozvoliti da se padne u očajanje, u depresiju, čak i onda ako dođe do raspada porodice. Mora se imati na umu da smo mi još uvek živi, da nas još uvek neko VOLI i da još uvek nekome TREBAMO. Čovek je ipak društveno biće i mora naći neku srodnu dušu sa kojom će podeliti svoje probleme. Ne smemo ni decu svoju a ni ostale toliko opterećivati samo našim mukama. Svako ima ponešto što mu je na duši. Onda kad vam je najteže, ne gubite volju, pustite muziku ako treba i do „daske“, pročitajte bilo šta, nađite neku zanimaciju ili hobi. Pa mi još uvek možemo zapevati, veseliti se, družiti. Nisu nam još sve lađe potonule. I, malo je zdravih ljudi a u ovom savremenom dobu, svako se bori sa nekom bolešću. Mada, ostaje ono, da je svačija tuđa boljka lakša. Život je mio, pa ma kakav bio! I zato ga živimo! A za TAMO, ima vremena. O smrti nikada ne vredi razmišljati niti je se plašiti. Koliko li ih je zdravih preko noći, u snu, „otputovalo tamo“? Bar smo u tome svi ravnopravni i nikome neće uteći.

Naš veliki književnik Miodrag Bulatović u svom delu ’Crveni petao leti prema nebu’ zato i kaže: „Nisam mrtav... Još dugo hoću da živim. Hoću smrt dugo da me preskače: i u jesen, i u proleće, i opet iz početka. Večito hoću da živim... Samo, čuvaj noge. Jer bez njih, da znaš, ne vredi ni glavu imati, ni oči, niti ništa drugo... Neka lutaju moje nožice... Jedna pored druge... Moje gadne i zlatne noge... one su dobre – nisu kao ruke koje su navikle da prose, da se biju, i da čine ostale gadluke. One, sirote, samo idu i idu... gmižu kao debeli crvi... I ništa ti pod milim bogom ne znaju. I nose srce i oči ako ih gde u blizini ima...“.

Ni to što je neko onemoćao na nogama nije ono najgore. Tu su kolica kojima se još uvek može stići do određenog cilja, kojima se mogu obići i prijatelji i rođaci. Shvatite da i od goreg ima gore i zato, budite srećni. Još jednom, ne zatvarajte se u samo svoj svet i odživite svoj život dostojanstveno. Postoji još hiljadu stvari u kojima se možete dokazati, a i biti od pomoći. Ne dozvolite da vas drugi sažaljevaju, jer vi još niste došli do toga. Pogotovo, ne dopustite da vam pomažu oni koji mnogo obećavaju. Još vas puno toga lepoga čeka u životu i zato, ne dajte se. Da, to je najlakše reći.