Tatjana Sikima: Đina

Bio mi je rođendan, šesti po redu.
Kraj je sedamdesetih.
Januar, zima, sneg do struka.
Spavam u sobi koju je baba Sava, ona što je izmislila feminizam, zvala "prednja soba".
Plašim se psihe iz koje noću izviruju ljuti zmajevi i čudovišta.
- Nemoj se strašit, diko, Krampus samo svana gledi, ak i uniđe u sobu neće on na tebe, nis ti gadna - teši me baba, onako kako je samo ona znala.

Baba je gurnula vruće ugrejane crepove, umotane u krpe, pod moje noge, da se ugrejem.
I nabacala po meni one teške jorgane.
Ti jorgani su svaku kost rastavljali na sastavne delove i na konto njih su kostolomci posle zarađivali silne pare da nas otkoče, kad smo zašli u ove godine.

Ljuba, punaška i velika žena, stanovala je preko puta bake.
Kuće u toj ulici su bile sve iste, jedna drugoj nalike.
Crvenih krovova, zelenih dvorišta sa malinama i jagodama, upletene u vinove loze, a zimi ogrnute snegom i ledenicama.
Ljuba je imala muža koji se zvao Stevo.
Stevo je bio moj Ćevo.
Ljuba i Ćevo su me ludo voleli pa sam stalno bila kod njih.

Ljuba je išla sa ženama u Trst.
To se tada jednostavno zvalo - "u šverc".
Reč šverc je označavala turističko putovanje u svrhu snabdevanja komšiluka nedostupnim artiklima na domaćem tržištu.
Pre svega, na spisku su bile sirova kafa i čokolada.
Sebago cipele, Carrera farmerke i šarene dolčevitke, za čitaoce iz istočnog govora rolke, tek su kasnije došli na red.
Drug Tito je još bio živ, ali ne preterano.

Sirova kafa se kupovala na kilogram.
I onda se, po komšijskim prelima, pekla u rernama pucketavih peći na drva.
Pa je mirisala na dobre susede, tople salenjake i sretne godine.

Te ću jeseni upisati prvi razred.
U sunjskom sokaku, gde su se svi znali od rođenja, i u kom je dece mog uzrasta bilo malo, ja sam bila Ljubina i Ćevina mezimica.
Imali su sina, jedinca, već skoro odraslog.
Svakog dana kad Ćevo dođe sa posla, on i Ljuba se igraju sa mnom.
Ja sam i kuvarica, i doktorica, i trgovkinja.
Imam i svoju kasu, pravu pravcatu.
Kupila mi mama.
Imam i slušalice, doktorske, pa Ćevo stoput mora duboko da diše dok ga pregledam.
Imam i malu kuhinjicu, sa svim posuđem, doneo mi tata iz dalekog Novog Sada, sa kraja mog sveta.
I imam njihove ljubavi za deset života.
Ljuba me sve u kosu ljubi.
A Ćevo me češlja, pa mi ona posle veže kosu mašnicama.

To veče, pre odlaska na spavanje, mama je rekla da je Ljuba otišla u Italiju i da će mi ujutro, kad stigne, doneti nešto za rođendan.
Šta je to Italija? Gde se nalazi?
Kakvo je to mesto u koje se ide po rođendanske poklone?
Italija se činila dovoljno blizu da Ljuba, u velikim šarenim suknjama i sa cvetnim rupcem na glavi, stigne do nje.

Celu noć nisam spavala.
Negde pred zoru savladao me san.
Na prozoru se caklila mesečina i šareni crteži onih belih, svečanih snegova.
Još je bio mrak kad su vrata sobe treskom otvorila.
U hodniku gori svetlo, vire u sobnu tamu Ljuba i mama.
A ja, iz sna, kroz vrata gledam kako ulazi, pravo ka meni, tako mi se kroz mrak čini, mala crvenokosa devojčica.
I peva!
Tri pedlja visoka, palčica.
Peva li peva, melodija cveta iz nje, širi se sobom, kao latice, kao zvončići dedamrazovih kola, kao male želje, dečije, srebrne.
Na njoj je svetlozelena haljinica, grimiznu je kosu svezala ružičastim mašnicama.
Mala, mala, majušna.
Ide prema meni, čudnim korakom, sitna, i peva.

- Jel ti l'jepa Đina, veli Ljuba.

Spadoše oni teški jorgani, perine, nije više ni hladno, ni januar, ni sneg, samo ja sedim uz krevet, na podu, u ledenoj sobi i raširenih ruku čekam Đinu.
A Đina peva, peva, peva.
Pravo meni u zagrljaj.

Moja Đina, Tršćanka.
Lutka koja hoda i peva.
Kupila mi je Ljuba, jednog januara, sedamdeset devete.

Haljinica joj je bila iznad kolena, šuma borova, šumi, šumi na njoj borovina.
More, more, Jadran, more, školjke, davna, davna leta.
Jedno magare, u Ljubaču, na koje me barba mrkih brkova poseo.
Miris jasmina.
Đinine zelene oči, smaragdi, toplo bilo jadransko, i duge, duge trepavice.
Crvena kosa, vatrena, niz razmena slap, talas, sunce, ono sunce.

Grlimo se Đina i ja, mirišem joj kosu, nisu važni šuškavi bomboni, ni čokolada, ni bele štramplice koje sam htela a Ljuba ih u Trstu pronašla, vezene, ni crveni mantilić, baš onakav kakvog je mama za mene sanjala, sve to Ljuba nosi, ali ja ništa ne vidim.
Samo Đina, peva.
Na moj rođendan, sneg, sneg se smeje u oknima.

Davno je taj sneg zatrpao mali sunjski sokak.
Urušile se kuće.
Pa je sve prekrila patina godina.
Prvi je otišao Ćevo.
Pa onda i Ljuba.
Tamo gde se više nismo sretali, daleko od detinjstva.
Nema više ni Save.
Čini mi se, ni takve radosti, one detinje, od koje suze vire iz osmeha.

Proletos, stojim, kasno je, u redu u velikoj prodavnici.
Sad u tim velikim prodavnicama svira muzika, da svet lakše podnese sam sebe.
I čujem, kao šum mora, kao davno sećanje, san...
Mia, Minuetto, zvonki glas peva Đininu pesmu, davnu.

Stoje moji sinovi, ja, čekamo red, praznimo korpe, život, život, praznimo život, slažemo i tu kafu, i tu čokoladu, prepune korpe onih davnih radovanja, sve je tu, a melodija svira, svira...

Moja Đina, Tršćanka.
Kupila mi je Ljuba, sedamdeset devete.

---