Božićni dani u detinjstvu

Pored Krsne slave, Božić predstavlja najveći praznik za sve vernike. U našoj kući su se uvek obeležavali svi praznici. Iz detinjstva su mi ostala mnoga lepa sećanja i uspomene na te dane, na običaje koji ih prate i naravno, na obilje slatkiša.

Otac bi tada unosio slamu u kuću i svuda je rasprostirao, a majka je kasnije po njoj bacala orahe, poneku narandžu ili jabuku i nešto sitnijeg novca. Mi, deca, smo se trudili da u određeno vreme sakupimo od svega toga koliko smo mogli. Kod nas se jelka kitila za Božić, ustvari, na Badnje veče. Nije tada bilo nikakvih lampiona niti svećica i lampica koje žmirkaju, nego bi majka na jelku okitila razne slatkiše, bombone umotane u «zlato», kriškindle, sitnije kolače, narandže.

A za nas decu, najdraže je bilo baš tada kad se počinjalo smrkavati na Badnje veče. Deca u Vojvodini jednostavno obožavaju Badnje veče. To je za njih siguran znak da će se u kuću vratiti sa kesama prepunim slatkiša. A zbog čega? Pa zbog korinđanja! Čak im ni ovo hladno vreme ne može ništa. Pesmice se već ulicama ore.

Korinđanje je stari običaj koji se u Vojvodini i nekim delovima Srbije pojavio još u 19. veku. Deca su nekada bila maskirana, nekada ne. Taj običaj se zdržao i danas, a pesmice se prenose sa generacije na generaciju. Mališani se na Badnje veče opreme kesama i krenu u pohod po komšiluku i rodbini. Idu obično u grupama. Čim počne da se smrkava, oni su spremni.

Sećam se, pošao sam već i u školu, koja je bila pretesna pa su nam gradili novu. Zbog toga smo predavanja pratili u tri smene, a ja sam bio baš u onoj poslednjoj. Čim je zvonce označilo kraj časa, svi smo pojurili kući što smo brže mogli. Istresli smo knjige iz naših kožnih torbi i poneli sa sobom do ugovorenog mesta gde smo se okupljali. Podelili smo se u grupe i krenuli od kuće do kuće da KORINĐAMO.

Te večeri su svi seoski kerovi bili zavezani i nije nam od njih pretila opasnost. Najpre smo lupali na prozor da se pojavi gazda ili, češće gazdarica kuće. Oni bi kao bajagi pitali šta želimo, a mi smo pitali da li je slobodno da se korinđa. Kad su rekli da jeste, mi smo odrecitovali po neku prigodnu obrednu pesmu:

1. Ja sam mali Pera
Ujela me kera
Za nogu, za ruku
Daj mi gazda jabuku...

2.
Ja sam mali Jaša ,
doš'o sa salaša ,
pretrč'o sam preko šora
da mi date dva, tri ora' ,
i čašicu vina , i čašicu rakije ,
eto Božića kod kapije,
ako kolač, da čekam,
ako žarač, da begam!

3.
Ja sam mali Pera
ujela me kera
za nogu, za ruku
daj mi gazda jabuku
ako nemaš jabuku
daj mi krušku
ako nemaš krušku,
razbiću ti njušku....

4.
Ja sam mali korinđaš
daj mi gazda šta imaš
daj, vina ili rakije
Božić ti je ispred kapije
Ako nećeš dati
ja ću Božić oterati.

5.
Ja sam mala Nata,
otvorte mi vrata,
ja vam želim puno sreće
i najlepše Badnje veče.

6.
Ja sam mali bata,
otvorte mi vrata,
da vam vidim jelku,
da vam ljubim ćerku.

7.
Ja sam mala Kata,
otvorite mi vrata,
da se popnem
na stolicu,
da dohvatim kobasicu.
Kobasica smrdi
gazdarica prdi.

8.
Ja sam mala Julka,
ujela me ćurka,
baš za levu nogu,
pa ići ne mogu.
Daj mi gazda banku,
ako nemaš banku,
daj mi hiljadarku!

9.
Rinđe, rinđe, kokorinđe,
Kupi kore komadiće,
Kore ćemo kravi dati,
Krava će nam mleka dati,
Mleko ćemo Bogu dati,
Bog će nama sreću dati,
Sreću sreću, pa u vreću,
Preko praga pa u kuću,
Tu je Božić kod kapije,
Dajte nam, dajte,
Koji dinar, koji dva,
Ko šta ima neka da.

Oni su nas posle nagrađivali orasima, narandžama, smokvama ili parama. Tako smo išli čitavim selom, dok nismo nakupili pune torbe i džepove trenerki, koje su tada dole imale gumu, kao pumparice. Onda smo trpali i u nogavice i tako opterećeni kretali smo svojim kućama. Bilo je naravno, i onih koji nam nisu dali ništa. Neretko su to bili oni iz bogatijih kuća, cicije. Na kraju smo kod kuće prebrojavali šta smo sve dobili, a onda smo se sutradan sladili.

Ovaj običaj ima i dublji smisao…

Na Badnje veče se posti pa deca moraju da sačekaju Božić da bi uživala u ˝plenu˝. Dakle, poenta je – odupreti se iskušenjima.
Tako su se deca onda radovala sitnim poklonima i bila su srećna.