Vojislav Ananić: Samotnjak

Joca Necin je bio čovek starih manira, gospodin. Otac i majka su mu već davno pomrli, sestra se daleko udala, u Kruševac, a on ostao u roditeljskoj kući sa nadom da će se jednoga dana oženiti i produžiti korene i lozu Necinih. Ali, godina za godinom je prolazila, a Joca ostao i postao okoreli neženja. Bogami, prolazi i pedeseta a čovek, kad tako ostane sam, sve češće razmišlja o danima koji su pred njim, o neizvesnosti koja ga očekuje. Dok je bio mlad i zdrav, ni pomišljao nije o tako nečemu.

Bio je to, pravi starovremeni gospodin, brižljivo negovan, sa uvek glatko izbrijanim licem i uredno začešljanom kosom, ako mu na glavi nije bio šešir. Sve do tada je imao zdrave bele zube i rado ih pokazivao u svom blagom osmehu. O znalački biranom odelu i načinu oblačenja da i ne govorimo. Imao čovek i stila i nekog obdarenog «šmeka». Na ivici brižno ispeglanih pantalona, muva se mogla «poseći». Cipele stalno u skladu sa bojom odela. Mašna obavezna.

Radio je u opštinskom sudu kao sudija i od građana svoga gradića bio uvažavan kao strog, ali i pravičan čovek. U svojoj kući je imao poslugu otkad zna za sebe. Čak i kad su mu roditelji bili živi, i onda je bio neko ko je vodio brigu o unutrašnjosti kuće. Jedno vreme je to bilo kao nekakvo pomodarstvo, ali, eto, održalo se do njegovih dana. Njemu je sad pogotovo bilo potrebno da neko vodi brigu o «ženskim» poslovima. Ustvari, sa poslugom nikad nije puno pričao. Tako su navikli, da svako radi svoj posao i uvek su se dobro slagali. I da nije hteo, navikao se Joca na samotan život. A i zašto bi sad, mislio je, u tim godinama, prilagođavao sebe i svoje već ustaljene navike ćudima i prohtevima neke druge osobe. Čemu da opterećuje život kad već nije učinio ono što je trebao još u mladim danima? Životario je dakle, tim svojim uobičajenim životom i još uvek odavao utisak starog gospodina. Prilikom šetnji sa drugarima po gradu, pri pozdravu nekome ko im je dolazio u susret, kod Joce još prisutan onaj sada već zaboravljeni blagi naklon uz skinuti šešir s glave.

Ali, u poslednje vreme, štrecne ga ovde, zaboli onde, zubi se rasklimatali i požuteli iako nikad u životu nije pušio. Sve češće se pogledao u ogledalo. Ne iz narcisoidnosti, nego čisto da bi osmotrio i zapazio promene na svom licu. Počeo je da uviđa svu prolaznost života i od onog nekad zategnutog i negovanog lica, sada je viđao na njemu sve više bora i zbrčkanosti, naročito oko očiju. Baš tu, ispod svojih lepih očiju, viđao je neke tamne «kese», a podvaljak mu se opustio. I sav se i inače izmenio. Dobio je dosta sala oko stomaka, malo se pogurio, hodao sve sitnijim i nesigurnijim koracima.

Svoje gospodsko i starinsko držanje je nastojao da i dalje zadrži. Jednostavno, nije želeo da drugi primete da pati. A njega je sve više ubijala i samoća, i učmalost, a najviše, da nema kome da kaže šta ga tišti. Čoveku je lakše kad se nekom «ispovedi» a on nema kome. Na licu mu se videlo da svakim danom sve više žuti. Kopni čovek naočigled. Pored ostalih bolesti, patio je i od šećerne. Neki lekari su mu rekli da je to nasledio od majke, ali on je mislio da je šećer dobio od jake hrane, jer je uvek voleo dobar zalogaj. Pošto je sada, već nekoliko godina, morao da pazi i šta i koliko jede, da se uzdržava od mnogo čega, obećao je sebi da će, kad oseti da mu se bliži onaj «sudnji čas», tih dana jesti sve šta zaželi, da će piti, pa i zapaliti cigaretu. I bilo je tako.

Jednog jutra, posluga ga je našla mrtvog i samog u njegovoj velikoj kući. Umro je tiho u pedeset osmoj godini, za prepunim stolom. Bilo je svega...