Mala oda Beogradu

Sa beogradskih brda, a sa ovog sa slike puca pogled levo na Obrenovac i pravo sve do Zemuna, svet izgleda kao nepregledno polje sna.
Ovaj se grad uspavljuje i budi bukom, glasan je, nametljiv, divlji, neobuzdan i tesan za sve one koji su se jutros slili u njega.
Meni se, s godinama, smanjio na Moje.
Sećam se tačno onog trenutka kad sam shvatila da me od Skupštine do Terazija deli samo prolaz kroz Bezistan i kad prvi put nisam zalutala preko Kosovske, nego samo nastavila pravo.
Koliko su samo male dimenzije naših pogleda i strahova kaljenih po provincijama u kojima smo sklapali krila i maštali o letu bez kontrolnog tornja komšinice iza zavese.
Beograd je jedan neverovatan špacirung slobode, grad najlepših devojaka u ovom ćošku vasione, bezobraznik koji osvaja odmah na prvi pogled slatkorečivošću obećanog života, živopisni sanatorijum za sve one koji su imali hrabrosti da se nose sa njim i večiti tas na vagi koji uvek prevagne na ostanak.
Na korzou života, koji i kad pokušam da ga ispričam uvek ostanem nekako zakinuta za sve te boje, mirise, ukuse, ljubavi ovog grada, na tom korzou Beograd i ja smo se venčali strašću koju nose samo one velike, životne, sudbinske priče.
Zaljubljena sam u ovaj grad, nepovratno, neozdravljujuće, toliko da sam i ovog jutra, probudivši se u predugoj jeseni, šapnula - dobro jutro, Rođeni.

Evo nas, trajemo.

---