Vojislav Ananić: Ona sve vidi

Svi mi na ovom svetu imamo majke. I očeve, naravno. Samo, za majku uvek znamo, za oca, verovatno. Bar, biološki. Tako je i priroda odlučila, da je majka ta koja prima seme u sebe, a otac onaj, koji ga može posejati na više mesta. Kad je majka ta u koju se pri začeću i ulazi, a pri rađanju izlazi. Izlazimo iz njene utrobe na ovaj svet u krvi i sa prvim plačem, dok je ona sva u mukama i u bolovima. I, dok nas od nje direktno odvajaju sečenjem pupčane vrpce, jecaj stišavamo kad nas ona pomiluje svojom blažesnom rukom, kad nas u obraz poljubi. Interesantno, ali istinito. Kako tako majušno biće već tada može da oseti majku svoju? A i ona njega. Istina, ona ga i gleda, i oseća, i razume, dok je dete njeno još uvek za taj svet i slepo, i nerazumljivo i neshvatljivo.

Majka ga svojim mlekom oživljava, snagu mu daje. Ono napreduje uz svu njenu brigu i napor koji se ne vidi. Nema te majke koja nije čedu svome po hiljadu puta ustala, iz sna se budila. I dojila ga, prepovijala, tihim glasom iznova uspavljivala. Uspavanke mu pevušila, a da počesto, noću i sama zaspe uz njega. No, ona je ta koja oseća, i na prvi šum i glas dečji se ponovo budi. Pa tako iz noći u noć, iz dana u dan, iz meseca u mesec. Prvo što dete oseti, je majčin glas, prvo što ručicama svojim i majušnim usnama dodirne, njene dojke koje ga hrane. Prvo što čuje, njene umilne reči. Mesecima se tako majke raduju svakoj novini koju kod deteta svoga primete. Sve što se okoti, ojagnji, oždrebi, stane na nejake noge odmah po rođenju. Samo dete ne! Njemu je potrebno godinu a i više, da učini prve nespretne korake. Da pri tom pada i uzdiže se, uz budno oko svoje majke. I tako celog života. Majčin instinkt je taj koji ga prati, koji ga oseća i kad nije pored nje. Često, u brizi i u mislima svojim, naslućuje i ono što ne bi smela. A ono raste iz dana u dan, u budućeg čoveka ili ženu izrasta.

Oseća majka i kad mu prve dlačice počnu izrastati, kad mu glas mutira i postaje dublji ili ženstveniji. Nekako je ona uvek ta koja će primetiti prvu simpatiju koja se kod, sada već momčića ili devojčurka javi. Prve savete im daje, prva uputstva za život koji je pred njima. A život zna da bude i makar samo načas sladak, da se izgube u njemu i stariji i iskusniji. E, tu stupaju majke sa savetima svojim, koji su uvek iz duše, iskreni i dobronamerni. Naravno da biva i onih trenutaka kada se mladi zanesu, kada se ne sete majčinih reči, kada zbog toga i pogreše, kada se posle gorko kaju. I opet, kod svojih majki prve reči utehe i prve savete traže. Kod očeva ne smeju. Pa će majke i tada naći pravog puta kako da dete svoje iz nevolje u koju je zašlo, na valjan način izvuku. Da ga usmere tamo gde treba.

Ali, svaki mlad čovek, kako odrasta, postaje i veća briga, za majke naročito. Njene uvek budne oči, prate ga u svakom trenutku, u snu mu savete i životne putokaze davaju. Dođe vreme da se to dete njeno i zamomči ili zadevojči. Tek onda brige! Ako je muško, da se ne napije i negde ne potuče sa nekim, a ako je žensko, da joj se jednoga dana ne ukaže „stomak do zuba“. Svašta majke naše u životu svome otrpe i preko glave svoje prenesu. Često i muževima svojim ne kazuju baš sve što bi trebalo, sve u želji da zaštite dete. Kao da svojom suknjom, kao nekim štitom i branom, žele da sačuvaju decu od svih nedaća koje ih u životu mogu snaći. Ponekad u tome i uspevaju, nekada i ne. Zavisi kakvu je ličnost sama ona, majka, od njih stvorila. Ako je jaka i samostalna u odlučivanju, odoleće svim iskušenjima. Ukoliko je sklona velikom uticaju sredine i okolnog društva, onda belaj, brige i nevolje.
Kad konačno ta deca odlaze na školovanje gde će biti van vidokruga majčinih očiju, tek tada nastaju mnogi lomovi. Majke ih i sada naravno, svojim instinktom, u stopu prate, nekako se nađu uvek tu kad im je pomoć najpotrebnija. A ko će detetu svome većeg dobra poželeti, nego majke njihove. Spremne su da im u svakom trenutku život učine udobnijim, da im i ako nemaju, stvore novac za neki njihov prohtev ili hir. Da budu najlepše obučeni, da ih zapaze po urednosti svojoj ili po doteranosti, šminki i parfemu. Neka se momče i devojče dok im je vreme! I, nek „isteraju svoje“ na vreme. Bolje sada nego posle, kad za to nije vreme, kad dođu deca i porodica, kad ostaju traume na duši od svakog od njih koji biva unesrećen. Muž se i žena i onda snađu, i kad se razvedu. Svaka vreća nađe sebi zakrpu, a deca su ta koja ispaštaju, koja trebaju da odrastaju uz tuđeg oca ili majku. Da čeznu za blagim očima i dodirom, da strahuju od krupnih reči, ili nečije teške ruke.

E, i kad sve u životu dece prođe u redu i kako valja, kad oni završe „škole“ i kad steknu svoje zanimanje, kad dođu do svoga hleba, i onda majke na njih misle. I tada ih njihovo budno oko prati. I uviđa gde god treba da im se pomogne. Život skup, a oči mladih velike. Želeli bi sve i odjednom da imaju. I svoj krov nad glavom, i najbolji nameštaj u njemu, najkvalitetniju tehniku. A auto? Ma to se već podrazumeva! Ko danas još živi bez automobila? Svaka šuša ga ima! Posedovaće auto, ma i po cenu privatnog stanovanja i večitog seljakanja. Ko još danas razvozi decu po obdaništima tamo nekakvim autobusima i trolejbusima?! I tada majke stupaju na scenu i uspevaju da svoje muževe, a očeve dotičnih bajnih sinova i još dičnijih kćeri, ubede kako je potrebno i neophodno da se deci pomogne. Nisu deca kriva kad su došla ova luda i teška vremena!

Naravno, kad unučad stignu, najpre će im pomoći bake njihove. I da ih paze i čuvaju dok su im roditelji na poslu, da ih izvode u šetnju i kupovinu, svaku želju da im ispunjavaju. Neka bar dečica imaju, kad oni nisu mogli. I, u toj ljubavi svojoj, prave prve greške, jer se ne sme ni deci svaka želja ispuniti.

No, majke su majke. Njihova osećanja i dobre želje prate decu dok su živi. Čak i kad to „dete“ bude imalo i šezdeset godina, ono je još uvek dete, ako su mu roditelji živi, pogotovo majka. Tako ih te majčine oči prate za ceo život, blistaju od sreće ili ponekad i zasuze, tuguju. Sve u večitoj brizi za njima.