Vojislav Ananić: Srodne duše

Te godine proleće baš poranilo. Ne samo što je nekako odjednom otoplilo, nego probudilo čitavu prirodu pre vremena. Po baštama procvetale prve visibabe i kukureci kao vesnici proleća, po voćnjacima zabeharili cvetovi na stablima, uz reke vrbaci i topoljaci pustili prve rese, ljudi živnuli, osećanja se probudila kod onih mlađih, a bogami, i kod starijih. I šta ima tu čudnog? Kod nekih se hormoni bude brže i ranije, kod drugih sporije, ali možda duboko osećajnije, sa pravim i ciljem i razlogom. Tako je bilo od kada je sveta na ovoj kugli zemaljskoj. Bez obzira kakvo je bilo društvo, koji je sistem u njemu vladao. Kod normalnih i zdravih bića, to je tako.

Poranio i Mita. Uzjahao bicikl i uputio se ka Tisi. A ona se raširila u nedogled. Još se sa nje dizala ona jutarnja magla, a tamo na istoku se pojavljivalo rumeno Sunce. Samo se u izmaglici video neki alas, koji je zabacivao svoje vrške i mreže. Usput bi prolazio i neki brod tegljač, natovaren ko zna čime. Iznad su se svojim ptičjim pevom oglašavale i već dobro znane ptice, tražile da sagledaju u vodi svoj prvi jutarnji zalogaj. Sve je nagoveštavalo da će taj dan biti osunčan, predivan. I, nakon tog prvog jutarnjeg treninga biciklom i nekoliko telesnih vežbi na rečnoj obali za razbuđivanje, Mita se polako vraćao svojoj kući, na doručak. Baš je odjednom osetio veliku glad. Usput je razmišljao kako da najbolje iskoristi taj dan i lepotu koju je predskazivao. Setio se svoje dobre prijateljice Nate, pa, iako je živela u susednom selu, onako, odjednom, doneo je odluku da je pozove telefonom čim stigne kući. Iskreni su prijatelji i u svemu se mogu jedno drugome poveriti. Možda i više nego da su istoga pola. Onda se često dešava da tog poverenja nestane, žene se obično što pre „povere“ svojoj drugarici a one dalje, muškarci opet, nadodaju i šta jeste i šta nije. Kod njih dvoje se znalo da i što jedno drugome kažu, i što jedno od drugoga čuju, to ostaje među njima zanavek. I to je ono što je krasilo njihovo prijateljstvo. Ono, nije to bilo baš samo prijateljstvo. Ponekad su i u njima još uvek zaigrala srca. Nije baš kao kad su bili mlađi, pa da osete neke „leptiriće u stomaku“, ali su jači damari u njihovim venama sve kazivali. Oboje su bili istih godina, u onim možda najlepšim srednjim godinama ljudske zrelosti. Još se tu moglo naći uživanja u slastima života. Ako se tako nešto javlja kod onih starijih od njih, u staračkim domovima, gde se nađu dve srodne duše, kako šetaju ne samo zagrljeni, nego se i pomiluju kad sednu, zašto bi to i kod Nate i Mite bilo čudno.

I odista, još pre nego što je seo da doručkuje, pozove svoju prijateljicu i dogovore da se nađu na staro mesto na obali Tise, kod nekog retkog stabla, koje nije bilo uobičajeno na tom terenu. Ko zna ko ga je tu i doneo i zasadio. Ili mu je semenku neka ptica baš tu posejala. Na brzinu je utolio glad koju je osećao, i jedva je čekao trenutak da se vidi sa Natom. Čudna je bila ta moć koja ih je privlačila. I jedno i drugo su bili obrazovani ljudi, a pre svega, načitani. Umetnici. Ona je negovala neki savremeniji tip slikarstva, pomalo mističan, a on voleo da se divi baš Tisi i njoj posvećivao priče. Toj čaroliji boja u prirodi. Dve umetničke i emotivne duše. Našle se u svakom pogledu.

Bilo je već blizu podneva kada su stigli na dogovoreno mesto. Ona lako obučena u neku letnju haljinu, sa uredno očešljanom kosom, sa nekim šeširom na glavi i sa sunčanim naočrima. Iako je bila žena u zrelim godinama, kao da ništa nije izgubila od svojih ženskih oblina. Jasno su joj se ocrtavale i još lepe grudi, struk, bokovi, stas. On je bio u letnjoj majici i u kratkim pantalonama. Čim su se pozdravili, Nata je raširila velike peškire na koje su se sručili jedno kraj drugog.

Sunce im je nežno milovalo lice, a blag povetarac se poigravao sa Natinom dugom kosom. Zabacila je pored sebe sunčanice, a šeširom ovlaš prekrila lice od sunčevih zraka. I, nakon prvih ispitivanja kako im je proteklo to prepodne, dogovore se da se igraju kao nekog kviza u poznavanju poezije. Za nagradu, kod svakog tačnog odgovora, usledio bi poljubac u obraz. Našli su se tu i stihovi Žaka Prevera, Hermana Hesea, Rambidranata Tagore, Šarla Bodlera, Artura Remboa, Desanke Maksimović, Pere Zubca. Radeta Drainca... Uglavnom, sve stihovi koji govore o ljubavi. A o čemu bi i drugo? Šta čoveka i čini najsrećnijim u životu? Ljubavna osećanja, želja za lično zdravlje i onih svojih najbližih. Sve ostalo nekako dođe na svoje mesto. Kao da to uredi neka viša sila. Zaista bi tako trebalo da bude kod svih normalnih ljudi, koji su zadovoljni i malim stvarima u životu koje ih usrećuju. Kod onih namćora i nikad zadovoljnih, stvari su postavljene drugačije. Njima je najbitnije da se u životu obogate. A na koji način, to im je najmanje bitno.

Zar je sva sreća čovekova u novcu i bogatstvu? Nikako! Toliko ima bogatih a nesrećnih ljudi. Na kraju, ne može se baš sve ni kupiti tim prljavim novcem.

I poče Mita prvi sa recitovanjem:

“Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio…”

“Bašta, Žak Prever”, odgovori Nata smejuljeći se jer je znala da joj sledi poljubac. A nakon dobijene nagrade, usledilo je njeno kazivanje stihova:

“Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
sa mojih usana na tvoje prelila…”

“Herman Hese”, kao iz topa, odgovori Mita. I, sad njemu nagrada!

I, dopala se ta igra oboma. Sledili su stihovi za stihovima, a I poljupci u obraz. On nastavi:

“Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati…
Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih…”

“Rabindranat Tagore”, reče Nata. I dobi poljubac u oba obraza. Sad je ona postavljala zagonetno pitanje:

“…Ljubim te sve više što mi bežiš dalje
Čak i kada mislim da te tama šalje…

…I meni je mila u očaju slepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lepom”.

“Obožavam te”, Šarl Bodler, kaza Mita. A Natu malo pecnu ono što je izgovorila baš tu reč “hladnoća” i reče: “E, sad nećeš znati, garant”.

“Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne...” (D. Maksimović)

Mada ju je uvek cenio kao osobu i sve do tada poštovao njenu privatnost, konačno tiho prozbori: “Pa, spusti mi već jednom te tvoje medne usne, kao što je napisala Desanka”. Ona zabaci šešir, pogleda ga svojim tamno zelenim očima, zažmuri nekako tajanstveno i prinese mu poljubac na usne. Dugo je trajao taj toliko željeni poljubac. Bio je to taj trenutak pražnjenja kod oboje.

Mita se u svom tom bunilu koje ga je snašlo i celog obuzelo, prisećao stihova:

“…Drhtuljke jadne, oči njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
„Oh, sviđa mi se, sviđa to!…”. (Artur Rembo)

A onda ona sede i stavi glavu u njegovo krilo. Duboko se zagleda u njegove sanjalačke smeđe oči. Šta ga to muči, neuzvraćena ljubav, šta li? Kud li mu je nestao onaj njegov osmeh sa lica? Samo u mislima su joj odzvanjali Heseovi stihovi:

“Da ih blagosloviš poljupcima,
Moji prsti tvoje traže.
Želim pogled tvojim očima da napojim,
Da u tvojoj kosi sakrijem lice…”

“A ova? Nastavi još uvek lepa, negovana i očuvana Nata?”

“Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno,
kao neplivači u plitku vodu…
…a oni su zanate ljubavi
već dobrano izučili…”

“Pera Zubac. Pa šta ako smo u ovim godinama? Zar nije normalno da i mi još uvek imamo osećaj za nežan dodir, za ljubav? Ko je taj koji nam to može uskratiti? Čovek ima ljubavi u sebi dok to oseća. Saslušaj ove Tagorine stihove:”

“Ti ispunjavaš moje misli
Dan za danom
Pozdravljam te u samoći
Van sveta
Ti si zagospodarila
Mojim životom i smrću…”

I ničega toga dana među njima ne bi više. Sem poljubaca, blagih pogleda, nežnih dodira. A njima je I to bilo dovoljno. Bili su presrećni oboje i smatrali su da ništa loše nisu učinili, nikakav greh. Samo su se malo igrali ljubavi, što prigodnim stihovima, što zbiljom. Bilo je očito da toga nedostaje i u njenom a i u njegovom životu. U svom selu, Nata je bila od svih uvažavana kao čestita žena, vezana uz porodicu. Ali, ono što je duboko nosila u sebi, to je nedostatak ljubavi, nežnosti, njena žudnja za dodirom tople drage ruke, da ima nekog na čije grudi bi naslonila svoju glavu, da ga gleda u oči, i da sanja svoje nedosanjane snove. Mnogo je emotivna ali flert je nije interesovao. A ovo što se desilo između nje i njenog prijatelja, to je bilo samo pražnjenje duša, od onoga što je dugo u njima čučalo. Nikada nije kukala niti se nekom žalila na svoj život. Samo je želela da sa nekim ima da podeli svoje duhovno zadovoljstvo. Zar je to mnogo što je od života očekivala? Eto, sve je to uticalo na nju da zavoli samoću, da u miru slika i sluša tihu muziku, da se posveti svome hobiju, da radi fitnes vežbe, da vozi biciklo do Tise, a da joj vetrić zanosi dugu kosu, da se oseća kao devojčica, da se onda vrati kao preporođena.