Tatjana Sikima: Miljeić

Baba Sava, feministkinja, očeva majka, nije imala pojma o heklanju. Četiri unuke je dobila, ali je smatrala da je sasvim dovoljno za naše uspešne udaje da nam samo besomučno plete čarape (obucder te čarape ako misliš rađat) i rukavice.
Živeći u gradskom okruženju bez dvojbe i stresa je svesrdno napuštala jednu po jednu naviku sa sela iz kog je potekla. Prvo je otpao hekleraj, posle i šivenje, kad se stropoštalo neke godine i vezenje goblena, znali smo da je otpočela nova era. Samo su se kokoši i poneko prase u svinjcu čvrsto držali na braniku srpstva.
I rubac na glavi, naravno.

Ali baba Sava je imala jednu važnu ulogu: bila je čuvar baba-Marinih miljea za moju udaju.

A baba Mara, mamina mati, imala je onaj dar koji bi, da je kojim slučajem znala slikati, danas ušao u najpoznatije kataloge dela naivne umetnosti.
Heklala je svima redom, i ko je tražio i ko se branio - zavese, stolnjake, prekrivače, tablet'će koje smo stavljali iznad glava tv spikera i koji su im boli oči preko malih ekrana; milje za veš mašinu, milje za lavabo, milje za psihu u spavaćoj, milje za vešalice u hodniku.
Mi smo, zapravo, bili muzej miljea.
Jednako kako sam kao dete sanjala da mi samo jednom u životu kupe parizer i da se rešim banijskih kobasica za doručak, tako sam sanjala da mi makar jedan jedini dan osvane na stolu plastična mušema.

Hekleraj za moju udaju slao se pak babi Savi jer kod nas više nije bilo mesta u ormarima od silnih miljea.
Brižljivo uštirkan i ispeglan stizao je umotan u velike braon papire.
Slagao se potom u prepune hrastove ormare, ručno đeljane, i jednako kao čaše Kristal Zaječar, nikad se nije koristio.
Skupa sa dvadeset i sedam strogo poređanih belih posteljina.
I sto tkanih peškira.
Tako je i dočekao ratove, izbeglištva i sve one prirodne događaje u kojima se miljei i kristalne čaše ne nose u malim putnim torbama u koje se pakuje ceo jedan život.

Kad je bilo jasno da od miraza više nema ništa i da se valja udavati sa ono malo aduta mimo hekleraja i veza što je ostalo, sa kolonom u Oluji stigla je i baba Mara.
Prvo što je zaiskala, plačnih očiju, ali nekako čvrsta u nameri da preživi što se "preživti ne mere, moja diko", bio je konac Ljiljan. Krem boje, takav je volela.
- I jedan estraj b'jeli za Tanju, njoj nešta da oeklam.

- Šta b' ti ćela, diko, da ti baba izekla ak' se pođeš morda udavat?

Postojale su objektivne šanse da nikad ne budem isprošena, baba je tu sumnju držala duboko u sebi, ali ipak je, nebuduroka, bila spremna na novu turu spremanja miraza.
Malo u šali, a nekako u onoj večitoj trci za detinjstvom koje curi iz ruku, rekoh:
- Ja bih da im heklaš Deda Mraza i irvase.

Nije baba znala šta su irvasi.
Dobila je sliku nomadne, onu na kojoj deda Mraz siđe sa kamiona Coca-cole i brzo zasedne u kočiju i potegne sa onim irvasima od Finske do...detinjstva, valjda.

- Ebli te ti srndaći, rekla je.

Mislila sam neće ga ni isheklati, baba je volela one ruže velkačke, nakićene, pa leptire, neki anđelčić makar da sleti. Ko još na ovom svetu hekla irvase?

U svojoj sobici, bez naočala, držala je tu iglu u rukama po vascijeli dan. To je bilo ono što joj je još od života ostalo.
A poživela je nekih desetak godina nakon Oluje, onih godina koje je čekala da se "makar na tren odmorim".
Smrt je bila reč koju nikad nije pominjala.
Jer smrt je bila deo života kog se narod večno u zbegovima i putnim torbama ne boji. Nego je čeka kao nagradu i smiraj.

- Na miljeića, diko, pa stavder ga nekad na sto, babe da se sjetiš.

Zbunila me, onda. Njena želja da mi ugodi, protivna svakom njenom poimanju umetnosti, udaje, života.
Ako će je i irvasi dobro udati - de, mislila je, znam.

Danas sam se bila zabila u neki krtog u ormaru, tamo gde držim stolnjake i tanjire koji se nikad ne otpakuju nego čekaju ko zna čije svatove. I ispadne mi iz gomile taj milje.

Ne znam jesam li ga ikad stavila na sto.
Miljei su pojam života koji je treskom zalupio vrata pred mojim nosom i koji više ne hekla one niti u kojima sam odrasla.
Ne stavljam milje na stolove.
Ni heklane zavese na prozore.
Nema više ni banijskih kobasica.
Ni onih snežnih prtina, do pasa, kroz koje trčim u štalu da vidim đedovo tele.

Ne znam ja to ni uštirkati i opeglati ko ona.
Ne znam ni gde se kupuje taj štirak i kako se koristi.
Istinu govoreći, ni udati se baš nisam znala.

Moje Mare irvasi.
Tako se heklaju tanane niti ljubavi - izađeš iz sebe, iz svog koda, iz vlastitog poimanja sveta i napraviš milje od nežnosti i duše satkan.
Pa ako te se sete, dobro je, misliš.
Setiće se po tom tkanju ljubavi.
Ako se i ne sete, neka, ti si sebe utkao, u nebo, u pamćenje.
A to je - sve.

- Voćka se drukčije divani i ti si jezik promjen'la al đedu bi bilo milo da znade kako i sade mlataraš tim rukama kad ti se srce smije.
Tako je rekla kad sam ga u ruke uzela i smejala se njenim belim irvasima.

Vladika Nikolaj (Velimirović)

---