Tatjana Sikima: Reči

Volim za sebe reći da ni za čim u životu ne žalim; bilo je onako kako je trebalo da bude, prošlost je nepromenjiva kategorija kao i budućnost.
Jedino što imamo je sadašnjost.
Ovaj jedan jedini trenutak u kom živimo, nepovratan.

Bio je jednom onaj neki šalter, mislim da se zvao Mane i vrline, i kad ih je bog delio šakom i kapom ja sam, po običaju, zakasnila i došla nenaspavana, najverovatnije mi nije bilo jasno gde se podnose zahtevi, nisam bila ni sigurna šta želim i na kraju garant nisam ni imala živaca da čekam pa sam samo odmahnula rukom i otišla negde na piće.
Ili mi je falio jedan papir, aj ga znaj.
Prvi sekretar tog sa šaltera usput mi je dobacio, videviši me praznih šaka, šta je prvo imao pri ruci - otud ovo malo umeća sa rečima i dobar osećaj za muziku.
I fala mu na tome, više nije ni trebalo.
Još je nešto vikao o budalama i srcu, ali to ga izgleda nisam baš najbolje čula.

Reči su, ljudi moji, jako moćne.
Ako ste ikada pažljivo slušali same sebe mogli ste da primetite da ceo vaš organizam prati ono što govorite.
Uz lepe reči srce se smeje iz sveg glasa.
Ružne reči bole, tište, od njih pripadne muka, ne donose nikakvo olakšanje iako se tako na prvi mah čini.

Elem...
Upravo sam pročitala ko zna koji intervju sa Natašom Kampuš. Nataša Kampuš je Austrijanka koju je sa 10 godina oteo ekscentrični usamljenik i držao je 9 godina zatvorenu u 5 kvadratnih metara ispod poda svoje kuće.
Neću sad pričati njenu priču, može se naći na internetu, uostalom.
Jako se dobro sećam njenog šokantnog bega, još šokantnijeg saznanja da je živa i njenog prvog intervjua za ORF.
Godinama kasnije u intervjuu koji je nedavno dala Jutarnjem listu, čitam nešto čega se živo sećam i iz prvog intervjua.
Naime, možda i više od izgladnjivanja, silovanja, otetog detinjstva, straha, boli, užasa kroz koji prolazila, zastrašujuće joj je bilo to što joj otmičar nije dozvoljavao da govori prvih meseci, kao i ono što joj je izgovarao, uvrede, pretnje, jezive rečenice.
Puno je puta to ponovila.
Šta sve reči mogu.
Nataša je preživela. Napisala je u međuvremenu tri knjge. Naučila engleski. I bez prestanka govori. I, kaže, kad govori, uvek pažljivo razmišlja da nekog ne uvredi.

To su reči.
Moćne, moćne reči.
Kad ste ljuti, povređeni, besni, usamljeni, očajni, ne znam kakvi setite se da su reči jedino što se ne može vratiti.

I takve reči koje sam, ljuta i gorka, izgovorila su jedino za čim u životu žalim.

Ne postoji to izvinjenje, ne postoji taj trenutak unazad, ne postoji ništa šta može zalečiti onu rupu u srcu koju izazove jedna naizgled obična reč.
Ponekad ti ljudi i umru, pa više ni izvinjenja ne važe, nemaju se kome uputiti.
Ponekad sa ljudima više nikad ne progovorimo niti jednu reč, a imali smo za reći milion lepših reči od te jedne jedine koja je rupu na srcu načinila kraterom.
Pa ćutke živimo u paralelnim svetovima besa, godinama.
Ponekad ćutimo jer mislimo da nema smisla, a lepa reč bi čudo napravila.
A ponekad tako lako kažemo to što nema smisla.
I onda ljubav pređe u bol, bol u ravnodušnost, a iz te ravnodušnosti, bar ove moje, nikad se niko nije vratio.
Ni ljubav, ni prijateljstvo, ni drugarstvo, ni peti, ni deseti, ama baš niko.
Reči to rade.
Ućute i zabrave srce.

Ima neko vreme otkad mislim o tome koliko su moćne.
Otkako sam malo pažljivija.
Prestala sam da se za sve svađam.
Prestala sam da slažem kanonade sopstvene nemoći.
Prestala sam da budem gruba i ljuta.
Probala sam da, kad god mogu, stanem. Udahnem.
Da pustim suzu pre nego gorčinu.
Da oprostim.
Da razumem.
Da izađem iz sebe.
I uđem u sebe.
Dug je to put.
Nikud nisam stigla. Neću nikud ni stići.
Samo mi se čini da je mojoj duši malo lakše.

Zato kad sledeći put zaustite tu ružnu, što bi rekao onaj Dalmoš, šporku rič, mučite. Zaćutite.
Udahnite. Pa još jednom. I još jednom.
Pa je nemojte ni reći.
I kad vas ponese nešto ono ljuto u vama, malo, samo malo zastanite.
Nemojte odmah za srce ujedati.
Nemojte ružnom rečju dobrog čoveka odgurnuti.
Trebaće vam i sutra.
Nemojte odmah za vratove, na nož, za mač.
Možda otvorite neka nepoznata vrata.
Možda se desi čudo.
A možda se ne desi ništa ali probajte još jednom.
I još jednom, dok ne upali.
Posle vidite šta duša kaže.
Tamo gde se smeje, tamo je dobro.


Uzmem ti to rašiveno i pocepano platno tvog života i sašijem ga toplom rečju, vezom svilenim, mekim, zagrljajem kao vasiona.

Ti samo udahni kad dođe tvoj red.
Dovoljno je.

---