Tatjana Sikima: Krovopokrivači

Pre trideset godina u Novalji na Pagu, jednog avgusta, padala je strašna kiša.
Nas četiri smo sedele, u mrklom mraku pod olujnim nebom, u nekoj vikendici i razmišljale da li možemo preživeti još dva dana samo na mleku i namazanoj Kinderladi.
Sledeće godine, rekla je jedna od nas, ne dolazimo više ovde pa makar ponovo završile u onom odmaralištu u Makarskoj.
Samo da idemo negde gde će nam neko nešto skuhati.
Mi o kuvanju pojma nismo imale.
I mi više nikad nismo otišle zajedno na letovanje.
Ne poznajemo se više.

- Valjda bura neće odnijeti krov, rekla si. Koga ćemo sutra naći da ga pokrije, ako vjetar odnese crjepove?

Na slici iz te večeri, koju još imam, dva su naša lica.
Ne sećam se ko nas je slikao.
Isto gledamo u tu kameru, malo smo začuđene.
Nasmešene.
I tako smo mlade.
Danas sam, tražeći jednu izgubljenu pesmu o ratu, naišla na tu fotografiju.
I na trenutak je stao život.
U toj večeri u kojoj je bura preletela preko naših sedamnaest godina.

Ti i dalje živiš u našoj staroj ulici.
Sedamdesetdevete u jesen, držeći se za ruke, otišle smo skupa u prvi razred.
A ja sad, kad gledam slike tog grada, više skoro ništa ne prepoznajem.
Ni svoju kuću ne prepoznajem.
Niti znam u nju ući.
Ne mogu se setiti gde je stajao krevet u mojoj sobi.
Ne znam kako su izgledale zvezde koje su se videle sa mog dečjeg prozora.
Mislim da sam bez tebe zaboravila klizati.
I da sam, bez tebe, naučila da više ne padam sa bicikla, nema me ko podignuti.
Ne znam više otići sa tobom na kupanje.
Ne sećam se gde smo se najlepše smejale.
Šta li smo svih ovih godina sanjale?
Jesmo li se u mislima sretale?

A sećam se mirisa kuhinje tvoje bake.
I svakog lista lipe na kraju naše ulice.
Boje tvojih očiju.
I kako ti zvuči glas kad si tužna.
Znam gde su ti stajale ploče.
I kakav je ukus božićnih karamela kod tvoje tete.

Šta je kuća? - jureći kroz godine, pomislimo.
Ima li svaka dobar krov koji odoleva olujama?
Može li se čovek u svaku sakriti?
I u svakoj imati svoj san, mesto, zemni život i onu svetlost kojoj hrli, siguran da je našao dom?

Ili je krov to što ponesemo kad odnekud zauvek odemo.
Nešto kao ti.
Ono od doma što je ostalo nakon bezdomnosti.
Mala tačka na kraju priče koja nikad nije prestala da tinja.
I koja uvek pulsira negde u okrajku vremena, blistava.

Pa kad naiđu nevere, one duge i kišne, tu, u tebe se, pod krov, sakrijem.
Znam, i ti u mene.

još ponekad joj vidim lice
kako me zove sa balkona
sa druge strane vremeplova
I vidim starog na terasi
i dolje grad koji se gasi
I sebe što se reći bojim
da njegovi snovi nisu moji
Ja ne znam gdje će koja zvijezda pasti
Gdje će moja djeca rasti

Ova kuća nema krova
da u nju stane više snova
o domovini i tuđini
I gdje će biti moja soba
Ova kuća nema krova
Da u nju stane više snova

Mile Kekin

---