Vojislav Ananić: Hodanje u krug

Svet ovaj, u kojem živimo, takav je kakav je. I, u njemu se sve događa kako se događa. Tako je oduvek bilo. Neko će reći, sudbina. Ma kakva sudbina! Vuku te u krug. Čitavog života.

Čak i porodicu svoju kad zasnivaš, nisi ni svestan na koje ćeš prepreke na tom putu ljubavi, od strane drugih nailaziti. Za ljubav, u stvari i živimo, i ona je jedina prava svrha života svakog od nas. Ima uvek, naravno i onih, koji tu svoju ljubav podređuju njima važnijim ciljevima, ali to su ekstremi, izuzeci. Svako voli da živi u miru i da ga kod kuće sačekuje neka luka zadovoljstva i blaženstva.

A život, šta ti je u onih pedesetak godina, ako detinjstvo izuzmeš?! Iz kog razloga živimo? Svako će reći, da se volimo, da ljubav vodimo, i da u tome nalazimo smisao tih naših života. Svi u tom svom životnom veku želimo da nađemo neku našu spektarnu dugu sreće, da doživimo bar ponekad one trenutke idile, koja je prisutna svakodnevno kod mnogih. Čak i kod onih koji su daleko gori nego vi. Eto, nekom se život posreći, nekome ne. A većina ih se zaklinje da počinju ni iz čega, i da žive pošteno radeći i još poštenije zarađujući za svoju porodicu. Tek čuješ posle, deca im na Kembridžu, na Oksfordu, na Sorboni... Ovde, ipak, većina ostaje i zadovoljava se i znanjem sa naših fakulteta. Samo da još i posao dobiju!

Među tim srećnicima koji svoju zemlju sve i da su hteli, u ovim teškim vremenima nisu napuštali, bili su Jovan i Marica. On, zbog siromaštine svojih jedva i trgovac postao, a ona učiteljevala. Celog radnog veka podučavala mlade računanju i pisanju, i vaspitavala ih vremenima koja su to od nje zahtevala. I tako, još dok su mladi i jedri bili, zagledaju se jedno u drugo, zavole se i „uzmu“. Šta jedan brak može činiti srećnim za dvoje još nerazgovetnih ljudi? Od kada postoji brak kao institucija, to pitanje postavljaju i upućuju jedno drugome i žene i muškarci. Verovatno zbog uzajamne potrebe da se život proživi zajedno, zbog međusobnih zadovoljstava i uzajamnih želja, zbog radosti njihove pri stvaranju potomstva. Kažu da pri ženidbi i udaji, svako mora dobro da otvori oči, ali da svoju odluku ne donosi samo na osnovu očinjeg viđenja. Oči, još kako, znaju i da zavaraju! Posle, ako sve bude u redu, nek ih zatvaraju i uživaju. Ima i takvih slučajeva de se neko samo žrtvuje čitavog života, a sve da bi se brak održao. E, bogami, tu sreće nema!

Sreća u braku dolazi samo kroz međusobno razumevanje. To su na vreme shvatili i Jovan i Marica. Gde je sloge i razumevanja u braku, sve prepreke koje se nađu na putu, mogu se savladati ili zaobići. Shvatili su oboje, da je sve u toleranciji, u poštovanju onog drugog i svih njegovih različitosti. Poznavali su i one koji su u brak ušli “iz računa“. Tek tu jedno na drugog nikada nisu mogli računati.

Vaspitavali ih roditelji njihovi da kad se momak oženi ili devojka uda, sva svoja dotadašnja prava, moraju bar da prepolove i dovedu na srazmernu meru, ali i da povećaju svoje obaveze. Znali su dobro da je u svakom braku mnogo potrebnije strpljenje od praznog „filozofiranja“. Za poznavanje sopstvene ličnosti je potrebno da imaš mnogo pameti, ali i oslobađanja od egoizma. Nema tu kad su dvoje, moje i tvoje! Sve je sada njihovo.

I Jovan i Marica su bili spremni da iz sebe uklone one međusobne sitne čarke i svađe, kako bi im ljubav njihova dugo trajala. Kako bi jedno drugome dokazali svoju visoku plemenitost, bili su uvek spremni na pomirenje, a da se tada ni jedno od njih ne oseti poniženim. Tada su se predavali nežnostima i tako pobeđivali mnoge dotadašnje čvrste stavove. Ne kaže narod uzalud da krevet leči sve rane. Znali su oboje da u braku njihovom moraju imati toliko snage i volje da se, ako je potrebno, podnose i nesreće i bolesti onoga drugoga, da se razumeju njegove muke i nemoći. Sad nisu dva odvojena i posebna bića, nego su jedno u drugome, svezani za ceo život, i pred Bogom, i pred svetom. Hleb zajedno dele i jedu.

Ponekad čovek stupa u brak samo zbog osamljenosti. Tu je onda malo ljubavi, a mnogo više uvažavanja, poštovanja, tolerancije. Jer, ne treba zaboraviti da previše izražen ponos imaju samo sitne duše.

„Muž koji želi sebi dobro, poslušaće ono što mu žena kaže“, rekao bi naš veliki književnik Meša Selimović.

Danas, nažalost, srećan brak čine muž, žena, i njegovo veličanstvo, televizor. Dakle, ne samo novac i imetak, a to sve dovodi do otuđenja među supružnicima. Sve su to znali i Jovan i Marica, i zato im je brak valjda i bio jedan od uspešnijih u gradu. U svako doba su bili spremni da se oboje pogledaju u oči i u ogledalo i da uvide da porodica koja nema prave prošlosti i divnih sećanja, i nije porodica. Marica je od malena učena samo tome da je žena ta koja stvara i drži porodicu, a i ona i njen Jovan su znali da se samo radom i ljubavlju uspevaju pobediti nadolazeće godine i približavajuća starost.

Bili su obadvoje nekako previše srećni. Da su se baš našli i da zajedno starost dočekaju. Mnogi im i pozavideli na tome, a oni bili uvek zadovoljni. I male stvari su ih činile srećnim. U svojim prohtevima su bili baš onako, zaista skromni. Važno im je da ih je zdravlje još uvek služilo, a sve ostalo ili život, sudbina, Bog, ili neko drugi sam nadomesti.

Još u ona mlađa vremena, kad su oboje vredno radili, iškolovali i dve kćeri svoje. Ne može se reći da im je bilo baš lako. Ovde u zemlji vremena preteška, ratovi, bombardovanja, međunarodne sankcije, plate nikakve, a za decu se mora i imati i stvoriti. Onaj tamo, gazda u Novom Sadu, svakog meseca traži svoj deo. A gde je još i za sve ostalo? No, i devojke skromne u prohtevima svojim, razumeju pre nego što treba i svu situaciju, a i brige roditeljske. Vredno učile i fakultete završile. Evica medicinu, a Zora farmaciju. I Jovan i Marica presrećni! Eto, uspeli su što mnogi imućniji od njih nisu. Još samo da im devojke njihove nađu posao i da se udaju, i, kud čovek može da poželi veću sreću!?

A tek kad ih podare i unučadima?! Daće Bog. Dobri su ljudi i domaćini. Kad se onda okupe svi u roditeljskom domu! Puna kuća. Da se odatle čuje i plač dečiji, ali i žagor, i pesma, i muzika. A dolazeće breme sa viškom godina? Pa šta za to! Od kad je sveta i veka, sve nas isto čeka.

Život je samo jedna vrteška i kao da čitavog svog života samo hodamo u istom krugu. Retko ko da iz njega iskorači, a i onda, ko zna šta ga sve čeka. Zato, volimo se i poštujmo kao što to čine Jovan i Marica. Za njih još niko nije ružnu reč rekao. Znaju dobro oni i sami da je ovaj život prekratak i mukotrpan. Što bi onda stvarali probleme i drugima? Zar nije lepše da se sa svima lepo poštuju i da se ni od koga ne otuđuju, što je karakteristika ove moderne civilizacije? Da među sobom vode duge svoje divane životne? Da se šale i osmehuju, da nikome zlo ne misle. Neka svako živi kako mora i kako može. Al' , pošteno!