Tatjana Sikima: Unuci

Moja je mama ceo život radila, i kad je otišla u penziju njen najveći strah je bio da će završiti u penziji pa je otvorila svoju agenciju i nastavila da radi još nekoliko godina.

Na kraju je više bilo sram da radi pa je odustala.

Moja mama nije volela kuću, kuvanje, peglanje, čeprkanje po bašti i cveću, sve je to radila jer su i druge žene tako radile i jedva čekala ponedeljak da ide na posao.

Moja je mama ceo život smatrala da deca i u tinejdžerskom dobu nemaju šta raditi nenaspavana posle deset uveče.
Bilo joj je nezamislivo da iko u kući spava posle pola osam ujutro pa je nedeljom lupala loncima po kuhinji od rane zore, ljuta što nije na poslu.

Moja mama nije čuvala svoju decu, u socijalizmu to niko nije radio. Postojale su svekrve, vrtići, produženi boravak, neko iz ulice ko će pogledati ima li preživelih kad onaj auto projuri i neko usput ko će nas poterati iz petog kvarta; uostalom, uvek se uzdala u zlatno pravilo "kad se upali ulična rasveta" - to je bio znak da idem kući. Čuvao me i brat. Kuću nismo zapalili.

Moja mama nije verovala u kazne i nagrade, samo u to da mora biti kako ona kaže i da se podrazumeva da joj čitam misli te ja nikad nisam zakasnila iz grada kući iako uopšte nisam imala određeno vreme do kada mogu ostati u izlasku. Imala sam unutrašnji sat koji je znao kad treba da se vratim.

Moja mama nikad nije pogledala šta imam za domaći niti proveravala sa mnom naučene lekcije. Imala je devizu "učiš za sebe, ja sam svoje naučila". Petice je nisu oduševljavale, smatrala je da se podrazumevaju.

Moja me mama naučila da kad njoj dođu prijateljice mi nemamo šta raditi u istoj prostoriji. Nikad nisam prisustvovala popodnevnoj kafi niti znala šta se dogovaraju ona i tata. Moja je mama čuvala svoj svet od mene.

Moja mama me nije učila kuhanju, vezu, kako govoriti budućem mužu, kako nadmudriti ljude oko sebe, nije se petljala u moja prijateljstva, nije nikad otišla u školu da bi raspravila moju svađu sa nekom drugaricom. Mislila je da će sve to doći samo po sebi.

Moja mama je išla na seminare, na sticanje novih diploma, na službena putovanja, radila neke ozbiljne projekte, imala karijeru.
Moja mama je verovala u to da deca moraju znati svoj red i da se taj red podrazumevao.

Moja mama, ista ta, nedeljom u podne, dan nakon što dvanaestogodišnji unuk, a moj sin, dođe kod nje:

- Legao je u pola 2 noćas, nije mogao spavati pa sam mu pričala priču, a jeo je palačinke za ručak i onda poslije sam mu pravila pizzu za večeru, nek jede dijete šta hoće i šta ga ti stalno maltretiraš sa tom školom, neće škola nigdje, a i ti bi mogla malo više da se interesuješ šta dijete ima za domaći i da mu pomažeš, ako ne zna sastavljati pa šta mu ti ne pišeš te sastave, šta se praviš blesava, i treba da radiš od kuće, šta bi dijete bez tebe, djecu treba čuvati cijelu osnovnu a ne pustiti da sama ostaju, jel treba kuću da zapali, jesi li čula šta mu je rekao onaj drug, mislim da ga nastavnica fizičkog ne voli a i šta mu braniš da ostaje poslije 9 uvečer sa drugarima, nek ide u kino, pa šta ako je podne, kod mene može da spava dokad hoće, jel ti znaš da djeca rastu u snu.

Kad ostarim, znam, i ja ću biti moja mama.

---