Vojislav Ananić: Gera Atleta

U banatskom selu A. živeo je Gerasim R. ali svi su ga nazivali Gera. Sa sobom su ga doveli roditelji kada je naselje počelo poprimati prve konture i prve ulice. To je bilo dvadesetih godina 20. veka kada su stari solunci iz Like, sa Banije i Korduna polazili u nepoznato i neizvesno. U buduće naselje su se doseljavali i ovdašnji ljudi iz okolnih sela, iz Melenaca, Kumana, Vranjeva, Karlova, Beodre... Inače, agrarna reforma i kolonizacija u Banat, trajala je od 1918. do 1941. godine.

Svako dobio parče zemlje gde da napravi kuću i, ljudi se dali na posao. Malo je ko u ono vreme zidao kuću od čvrstog materijala. Znalo se od čega sirotinja pravi kuće, od blata i naboja. Tamo gde je familija bila brojnija, pravili su čerpić i zidali kuće. Blatnjava zemlja pomešana sa plevom stavljala se u drvene kalupe i pravile su se nepečene cigle, koje je samo sunce osušilo i otvrdnulo. I danas oko sela postoje jamure iz kojih je narod odneo zemlju za naboj ili za čerpić. A te kuće kojih ima i danas, su zimi tople a leti hladne. Samo, osetljive su na vlagu i tamo gde nije podzidano i nema izolacije, zlo. Boleštine se uvlačile i harale u ionako sirotinjskim domovima.

A za nekakvo naselje u samoj blizini novog sela, koje se još 1698. godine pominje pod imenom Bozitovo vezane su mnoge priče. Zemlja se dobijala sa nekadašnjeg velikog imanja grofa Čekunića i dok selo nije izgrađeno, stanovalo se po štalskim objektima toga imanja na Pustari, Andres-Majuru, Ovčari, Rokošu, Jožefu... A selo podeljeno. S jedne strane starosedeoci, Banaćani, Lale, a s druge dođoši, Ličani. Sudar dvaju različitih poimanja, navika i običaja, oblačenja i ishrane. No, na svu sreću, živelo se lepo, volelo se i pomagalo. A Ličani onako kršni, preki i drčni, teško su se uklapali među Lale koje su krasile mirnoća i staloženost i za sve su uvek imali vremena. Zemlja banatska masna i crna, rodna, tražila je samo vrednu ruku. Što god u nju baciš, sve niče i odiše rodom. Svidelo se to kolonistima, samo, moralo se više raditi nego u starom kraju.

Tako je u tom selu odrastao Gera R. koji je sebe smatrao vršnjakom sa selom, a roditelji ga, u potrazi za boljim životom doveli iz Melenaca. Sa njima je bio i Gerin stariji brat Dragutin-Guta, koji se još u mladosti opredelio za poljoprivredu. A Gera je, kažu, voleo škole. Pričaju da je bio i blizu velike mature, što je za ono vreme bilo neobično i mnogo. Pogotovo, što su se školovala samo deca iz bogatijih kuća. A Gera R. bio aktivan u svemu. «Izigravao» je u raznim skečevima, «tancovao» na ingrankama, bavio se sportom u sokolskom domu, bio omiljen. Učio je mnogo i vredno. Kažu da je od tog odjednom malo «skrenuo» i takav je ostao do kraja života. U njemu duša dobra, neiskvarena. Svakog je voleo i poštovao. Decu najviše, iako su ona iz obesti Geri nanosila dosta zla i tuge.
Živeo je u kući sa bratom, a kasnije, pričaju, i u štali. «Kući» bi dolazio samo da bi prespavao i svaki božiji dan provodio negde u selu. Radio je sve i za svakoga. Novac nikad nije tražio, već se zadovoljavao samo onim što dobije da pojede ili da obuče. Radio je najteže i najprljavije poslove: krčio je ruševine, čistio dvorišta, svinjce i štale, denuo stajnjak na dvorištu, čistio klozete i zapuštene bunare, sekao drva... Mnogi su ga iskorišćavali, a on, onako dobar, samo bi ćutao. Kad bi se uveče u domaćinovoj kući okupili za večeru, pitali bi i Geru: «Jesi li gladan, Gero?» On bi kao iz topa odgovorio: «Pa, nisam tako jako, sinoć sam večerao!»

A mogao je da pojede mnogo. Naročito je voleo testo sa makom. Ustvari, jeo je sve što mu se da. Tada bi ga mala deca u kući zadirkivala i terala ga da im priča. Mnogi su ga se i plašili, pošto je često bio neobrijan, a i jedno oko izgledalo mu je strašno. Naime, imao je trahom a nije se lečio. Donji kapak mu je prosto visio a oko uvek bilo crveno, nateklo, veliko. Lice mu je bilo sve od bora, a ruke tvrde, žuljevite. Bilo je i onih koji su pokušavali da ga nagovore da pije, da se na njegov račun zabave, ali Gera alkohol nije podnosio. Voleo je uveče da priča kako je on atleta. Pokazivao je svoje mišice i hvalio se kako može da podigne veliki teret. Sa sobom je uvek nosio frulu. Uveče je ulagao veliki napor da iz nje izvuče neki ton. Najviše je voleo frule i tražio da mu ih donesu dobri ljudi iz ondašnje Jugoslavije – iz Bosne, Makedonije, iz Srbije, iz onih krajeva gde ima puno stada i goveda.

U zimske noći, u vreme kad još nije bilo struje, mladež se okupljala na prela, pevala i zabavljala. U kući Đuke Banjca bila «prija» i to baš iz Melenaca. Nagovore Anđu da se nakarminiše i da izljubi Geru R. Ujutro se na bunaru iskupile seoske snaše i kad su ugledale Geru počeše se međusobno došaptavati i kikotati. A Gera ništa i ne sluti, zacopao se i hoće da se ženi Anđom. Ona kobajagi pristala i tako je ta šala danima skraćivala noći seoskoj mladeži. Konačno shvate svi da je greh praviti šale na Gerin račun i smire se. Ali Gera R. nikako nije mogao da zaboravi Anđu iz Melenaca. Tugovao je za njom kad je otišla, čak je terao neke i da joj pišu u njegovo ime. I tako je Gera živeo u nadi da će mu se Anđa vratiti i počeo je da kući kuću. Skupljao je svo ono što drugima nije trebalo i kao hrčak vukao u «svoju kuću». A Anđe više nikad nije bilo.

Imao je jedva negde oko šezdeset godina kad je umro i za njegovim kovčegom išlo je samo nekoliko ljudi. Zaboravili su ga sad oni kojima je dugo i neumorno radio i najcrnje poslove. Eh, šta ti je čovek! Gera je Bogu na istinu izašao svetla obraza.