Čarapice s Kozare

Zelenom dolinom prvog sećanja Zdenka je hodala kao kroz maglu.
Mogla je to biti majka, njena.
A i ne mora biti, možda je neko ko je samo prošao i slučajno joj dodirnuo male kike, upletene na vrhu glave.
Kako li je mirisala, majka?
Na pomuženo mleko?
Zlatno lišće jeseni?
Na vruće?
Oporo, jer je kidala blago?
Kakva joj je ruka bila?
Između kažiprsta i palca bi vrtela vunu.
Odatle su je izneli, onemoćalu, polumrtvu, sa tim čarapicama u rukama.
A ručice su bridele, svrbele, vuna oštra, teška. Čarapice krute, natopljene smrdljivom vodom nekom. Suzama.

Plaču li mala gladna deca?
Kažu, siročad nikad ne plaču.
Nenaučena na utehu i zagrljaj, ne znaju tražiti ono što je čoveka diglo iz ostalih stvorenja na ovom svetu, čas hudom, čas rajem. Ljubav, iz duše. Iz dodira. Iz majčinog poljupca.
Jesmo li imali kuću? Štalu? Mačku?
Ko je donosio jaja ispod kokošiju, da me malu ne šalju, tektuovi bi mi se u kosu upleli?
Je l' me u koritu kupala?
Je l' mi vjenčić od tratinčica oplela, zvonce okačila, poljubila po očima, sretna što me ima?
Jesam li sve to sanjala?
Jesam li je ikada i imala ili sam se rodila tako sama, ničija?

Četvrtu je godinu Zdenka udata za Josipa.
Neka je šezdeset treća, četvrta.
O sebi Zdenka malo zna.
Josipov je otac, posle onog rata, osuđen na deset godina teškog rada i nije preživeo. Joso kaže da nije bio ni ustaša ni domobran ni ništa. Potkazao ga prvi susjed, da bi svoju kožu sačuvo, tako kaže njen Joso.
Nije ni ljut, na suseda.
Ljut je na oca, zbog škole. Uvijek su me na fiskulturi gurali, tako je pričao.
I Zdenka misli da je tako jer je Joso dobar čovek.
Imaju sina, malog, plavog. Godina mu sad bila.
Zdenka je crnkica, a i Joso nije tako svetao.
To Zdenki smeta, zašto se taj mali rodio tako pirgav i žut?

Zdenku su othranili japica i majica, tako ih je zvala.
Našli su je, kažu, usred rata samu na ulici, odveli kući i posvojili. Svoje dece nisu imali.
Zdenka im je bila iskra u oku, smisao života, dobra godina i rodna jutra. Zibali je, noseći je sa ruku na ruke, šili joj haljinice i male šeširiće, samo se sećala njihovih beskrajnih poljubaca.
I lica te neke žene, nepoznate.
Majica joj je rekla da joj to mora biti majka, rođena.
Ne zna ko joj je majka bila. Našli su je na ulici, ni ime svoje nije znala.
Zove se Zdenka, kao zdenac života.
Izvor.
Blistavi žubor u kom su se umili.

Šezdeset četvrta, rekoh, možda koja više.
Zdenka je u dvorištu, za sinom leti, vamo, tamo, pirgavo malo, nemirno, vragolasto.
Da ne zna Joso, Zdenka je u "Areni", časopisu, ostavila oglas.
I stavila svoju sliku, prvu posle rata, koju su majica i japica dali da se uslika. Na njoj je vila, mala, punaška, vragolasta.
Napisala je ispod slike da ne zna ko su joj roditelji, gde su je našli, da traži srodnike, ako ih ima.
Da je ratno siroče.
Šta zna, možda je ko prepozna.
Možda neko pamti, duže od zaborava.
Adresa poznata redakciji.

Šezdest četvrta je, izgleda. Kotrljalo se leto niz dovratke sunca, kao jedra devojka bujnih grudi kojoj se jelek otkopčava pa blješti na suncu vedra koža sunčane mladosti.
Zdenka buja u sreći krasnog avgusta, pod modrom lozom kuće koju su Joso i ona napravili prošle jeseni, proslavili, okitili, komšije sazvali, razvedrili ulicu dobrom pesmom srećnih godina.

Ka vratnicama je, ko srmom venčanog vela, zenom oka izvezla pogled, kotrmice, i spustila ga na neznanca niz zelenu granu leta.
Lepo vidi, stoji neko, muško je, visok, plav, svetao kao sunce tog dana.
- Dobar dan želim. Ne znam jesam li na pravoj adresi, tražim Zdenku Kolar.
Zdenka ne zna ko je, ali se odaziva.
- Dobar dan. Ja sam Zdenka, tko pita?
- Krasno dijete, je li to Vaš sin?
Gleda Zdenka, i u njoj najednom kao talas, strašni zemljotres, trube iz zdenaca i eho zatravljenih bunara iz kojih više niko ne pije, proleti ona žena iz zelene doline sećanja.
Sve, ko da je doziva.
Ko lelek.
- Moj sin, da. Krešo moj.
- Zdenka, je li Vam muž tu, nepristojno mi je ovako pričati preko ograde, ja sam k njemu zapravo došao.
Zbunjena, Zdenka pozove Josu.
Izađe Joso na vratnice, rukovaše se njih dvojica, prozboriše koju, Joso se uhvati za glavu pa mahnu Zdenki da uđu u kuću.
- Uvedi brzo Krešu, viče Joso, a bori se sa suzama.
Uniđoše on i onaj čovek.

Zdenka samo stoji i bledo gleda.
I ona žena, koja ne miriše i nema imena, stoji bleda i mrtva, a nema je.
Je li tako stoje majke ili utvare?

U kući, Zdenka saznaje da je to njen brat.
Video je oglas u Areni.
Dušan je imao 9 godina kad su ga Nevenka i Mato primili u Zagrebu iz dečjeg logora, onog u Aoristu.
Znao je reći ime. Znao je i prezime. Znao je da ima sestru Joku.
I da je mama mrtva. I da tata nikad nije došao.
I znao je da po njega nema ko doći, sa Kozare.
I ostao je Nevenkin i Matin.
Nevenka je otud otkud i on. Tako je ostao Dušan.
Joku nikad nisu tražili, verujući da ono nije mogla preživeti, mala, vašljiva, samo stiskajući prljave vunene čarapice.

Zdenka je Joka.
Majica i japica su je uzeli iz istog tog logora par dana kasnije.
Nisu joj znali imena.
Nisu znali ni odakle je ni čija je.
Samo su znali da je njihova i da će preživeti uz njih.
I voleli su je onako kako se vole ona deca koja se otmu smrti iz naručja.
NIkad je niko nije tražio.
Bila je njihova, ljubavlju većom od neba i logora.

Eto, tako su se spojili Dušan i Zdenka, njegova sestra Joka.

Sledećih dvadest i pet godina život je bio dobar prema njima. Rasla su im deca, slavili se rođendani i spremali svatovi.

Onda je Krešo devedest i prve poginuo na Komarevu.

Plav na ujaka, pirgav, žut, smejala se davnih godina Zdenka.
Ko glineni golub, onaj moj Krešo, moj - bez suza, ovako sve grcala.
Treća godina strojarstva. Bistar. Vedar.
Tu su ga poslali. Tu je i ostao.

Zdenka i danas zna reći da je Dušan mogao reći da ne pucaju.
Da je trebao reći da ne idu tuda.
Da je trebao dojaviti, nečim javiti, nekome.
Sve misli, majka je, mogao bi ga nekako oživeti.
Mogao joj je preživeti.
Joso ništa ne govori.

Kako živi Dušan, onaj ko mi je ovo pričao nije mi znao reći.
A i ima tome ko zna koliko godina, dosad ga je već odnela zima starosti.
Zna da su mu kćeri u Beogradu, tu su od osamdeset devete, došle na studije, udate, imaju porodice.
I da mu je žena, Ljerka, ostala sa Zdenkom i Josom.
U onoj kući koju su na Josinu naslonili.
A Krešo je, zaustio je...Krešo nije više. Nema ga.
Skupa su sedeli u školi.
Ima nekad tih smrti koje čoveka prelome pa se ne oporavi.
Obnevidi.

Zapravo, kako izgleda smrt?
Uvek isto.
Miriše na majku, prvi zagrljaj, žedan zdenac neproživljenog života.
Uvek je ista, i na ukaljanom podu logora, i tamo gde se prepolovi mladost, i tamo gde ostane nesvanuo dan.
I kad se prvo jutro raspukne praskozorjem, u zelenoj dolini sećanja samo zjape prazna lica koja blede, nema.

Često mislim na te čarapice. Jesu li joj, i tako crne, blatnjave, smrtne, ružne, svejedno na majku mirisale? Zašto ih je tako grlila?


"Ne zbori noć.
To majka ruke
nad mojim snom
nad mojim sinom
savija
i njena crna
crna
kosa
ko san
na mojem čelu
klija."

Jure Kaštelan, Tifusari

---