Vojislav Ananić: Poslednji ples

Svako je srećan ako mu Bog podari da doživi bar nekakvu starost. Da „ukrade“ još neki dan od ove lepote kojom je okružen. Da se raduje svakom novom rađanju Sunca, uživa u lepoti prirode, da se divi svakom cvrkutu ptica, ljubavi. Još uvek osećati tu ljubav u sebi. Pa, neka ona bude i u poznim godinama. Od tih možda zlatnih godina života, ne smemo strahovati. A sam život, znao je često i da bude surov. Kako prema kome. Nekome u životu sve ide kao po loju, u svemu je uspešan, napredan. Drugi se malo više muči kroz taj život, kao da se Bog o njega nije ni očešao, kao da ga je zaboravio, kao da je najveći grešnik. Čak ga ponekad i nekom teškom bolešću „daruje“.

Život bude i prođe. Svakome. Boriš se kako znaš i umeš da se skućiš, da porod svoj izvedeš na pravi put, da ih učiniš poštenim ljudima, da im pomogneš kad se i oni jednom osamostale. Trudiš se da svoje najmilije držiš na okupu, da se obilaze, posećuju, da se ne otuđe kao što to ovaj novi globalni sistem donosi sa sobom sve više. Šta je bolje, to neka svako prosudi. Istina, oduvek je postojao taj sukob između genercija, međusobno nerazumevanje između dece i roditelja. Mora se uvek biti tolerantan i prema mlađima i prema starijima. Ne sme se biti zavistan, stariji nikad da ne budu ljubomorni na njihovu mladost i shvatanje života, a i mladi da pokušaju da shvate starije. Njihovu sve veću prolaznost života, da im se možda češće nađu u pomoći. Svaka majka se po stotinu puta noću budila da ih pokrije, ušuška, bdela nad svojim anđelima. Otac imao odgovornost da im život učini lakšim, udobnijim. Svaki je roditelj najsrećniji kad vidi da im je život ugodniji nego što su ga sami imali.

Ako se malo dublje zagrebe u taj život, doći ćemo do saznanja da je ljubav u njemu najbitnija. Ukoliko ima ljubavi, ima i razumevanja, sloge, radosti, sreće. Čovek se tada zadovolji i malim. Najgore je ako je neko halapljiv pa mu nikad dosta. Jednom kad mu dođe vreme „odlaska“, ništa ne može poneti sa sobom. Sve ostavlja drugima koji će to najverovatnije „spiskati“ za kratko vreme. Mržnja nikome nije dobro donela. Nju, prosto treba spustiti na led i sačekati da je Sunce ogreje, da se istopi. Ona nije dobrodošla ni među ljudima, a daleko bilo, ni među najbližima. Znači, ljubav, i samo ljubav. Pa, ma bila i u poznim godinama. Mnogima se baš tada čini smešnom. A, nije tako. Dokle god u čoveku postoje osećanja, postojaće i ljubav. Nekad je ona iskazana osobi suprotnog pola, nekad hobiju nekom, poeziji, priči, muzici, slikanju, zavisno od osobe. Svi uglavnom greše kada prestaju da se zaljubljuju, ma, i kad ostare. Svakome je preostao još taj komadić od života, kada mora da sanja više, da svaki tren provodi i u snovima i u zbilji. Slušati pri tom i druge i međusobno se razumevati. Biti jednostavno, zaljubljen u ljubav. Ne osetiti vreme ni kad se ostari. Nikome smrt nije došla samo sa starošću. Obiđe ona tako svakoga, nigde ne omane. Prođe vreme, zaborave te mnogi. Ostane samo možda onaj hladni mermerni spomenik koji će još neko vreme svedočiti da si bio i postojao u ovom svetu. Na, kraju, vreme obriše i ona slova na njemu, ili se nakrivi, padne, pogotovo ako nema ko da te i na večitom mestu poseti i obiđe. Stave nekoga drugoga na tvoje mesto. Ni tamo ti ne daju mira. Takav je taj *ebeni život. Kod svakoga. I zato, glasam za ljubav, sve dok budem u ovovremenskom životu. U onaj tamo, „gore negde“ ne verujem puno. Čovek treba da uživa dok može. Kada jednom „ode“, možeš mu na grob donositi bogznašta. Neće to ni videti ni osetiti. Ipak, dobro je dok ima koga da ga i na groblju obiđe. Bar ponekad. Da mu trava ne pojede grob. Ona sve nadživi.

Sudbina je htela da i Sofija i Miloš jednom ostanu sami. Da ne bi bili deci na teretu, a i sebi da olakšaju te poslednje dane, odluče svako za sebe da odu u starački dom. Nađu se tamo, u istom domu, za nepunih dva meseca. Nisu se znali, ali, tamo su se počeli sve više družiti, razumevati. Malo malo, a oni zajedno. I na obedima, i u šetnji. Paze jedno na drugo. Nakon kraće šetnje, sednu. I pričaju ko zna sve o čemu. Ne retko se i zagrle, nežno pomaze po obrazu, poljube. Uvek uredni. Pazi na to baka Sofija. Da mu i opegla, da ga po svom ukusu dotera. I Miloš čuva svoju Soku. Paze se i ugađaju u onome što sebi još mogu da priušte.

Te večeri je u domu organizovana priredba sa igrankom. Gostovali neki glumci, sa prigodnim igrokazom, recitalom, a bilo je i muzičkih numera, vokalnih izvođača. Posle, kraća pauza, odlazak u svoje sobe, presvlačenje, doterivanje. I, okupe se svi na vreme. Voditelj najavi tango, a dame biraju. Koga bi drugog, nego svog Miloša? On joj po starinski načini blag naklon i rukoljub i krenu gde su neki već igrali. Vodio ju je kroz igru znalačkim i sigurnim koracima, prihvatao je bliže k sebi. Nije to bio onaj tango „stiskavac“ kao u mladosti, kada su se više telom dodirivali i osećali. Ali, emocije su i sada bile prisutne. Ona, koja je bila nešto niža od njega, u toku igre ga je uzdignute glave gledala u oči i u njima tražila ljubav. Oči najviše odaju čoveka. Od sveg srca su se trudili da ne pogreše u koracima. I, svakako, da deluju uspravno. Ta, nisu oni još za „staro gvožđe“. Odigraju tako nekoliko igara. Bilo je tu i okretnog valcera, a za one malo mlađe, i igara sa bržim ritmom. Svi lepi i „skockani“, dame sa obaveznim frizurama za tu priliku, „momci“ začešljani ako su još imali kose na glavi. Sa kravatom i maramicom u gornjem džepiću od sakoa. Pantalone, opeglane, da se i muva na njih poseče. Na kraju, žiri proglasi najbolji plesni par, damu sa najlepšom frizurom. Možete misliti ko je to bio! Proglase Sofiju i Miloša za najbolje uigran plesni par, a Sofiju i za frizuru. Prime čak i neke simbolične nagrade.

U domu su zajedno bili još par meseci. Najpre oboli Sofija, a Miloš ju je pazio da niko to ne bi bolje od njega mogao činiti. Ta, ptičjeg mleka bi joj doneo! Uzalud. Smrt ne čeka dugo i Soka jedne noći umrede u snu. Bar joj je tu životna sudbina pomogla, da se ne muči. Zato je ostao da tuguje Miloš i da oplakuje svoju Sofiju. Za kratko vreme, preseli se i on kod nje, na večni počinak. Verujem da sad oboje tamo sanjaju o međusobnoj ljubavi.

Takav je život. Čovek možda prekasno shvati šta znači ljubav. Ali, ako to spozna na vreme, još uvek se osećanjima svojim može prepustiti slastima života. Ne budu to više oni strastveni izlivi osećanja kao u mladim danima, no, budu. A to je kod ovih starijih ljudi najbitnije. Da se ne osete odbačenim. Naprotiv, da i njih još neko voli i ukazuje im sve poštovanje.