Prežgana juva

Moj je otac još kao dečak otišao iz sela na školovanje u jedan, drugi, pa treći grad i od tada kao da večno putuje.

U tu je čergu života upao sa 12-13 godina, uhvativši nafaku svojih predaka, i nikad, čini mi se, neće iz nje ni izaći.
Čak i ovde gde je stigao zauvek, sebe i dalje vidi kako stoji na nekoj železničkoj stanici, osunčanoj detinjstvom, u kome mu je majka umotala kuruzu u belu krpu, nasekla malo špeka i luka i tri šnjite sira i spremila ga za put.

Za njim je ostao miris doma.

Nije on u tome sam.
Jednom iščupan iz korena i zaljuljan u ringišpilu života, čovek teško uspe da nađe novu zemlju da samog sebe ponovo posadi.
I da snagom srca zaustavi tu vrtešku na tački u kojoj može videti obzorje kako miruje.

U staroj aktovki, ili kako se to nekad zvalo aktn-tašna, a koju je svaki dan nosio na posao u jednom od tih života koje je morao odživeti za svog veka, i dalje drži uredno posloženu svu svoju dokumentaciju jer nikad se ne zna kad će, misli, opet negde morati da pođe.
Tu je i mala torba sa nekoliko najnužnijih komada odeće - za nedajbože bolnicu, zbeg ili povratak kući koja više nikad neće biti njegova.
O da, živi on ovde u svojoj kući, novoj, ali u njoj i dalje penziju koju prima zove mirovina, prati vesti iz države u koju nije kročio nekoliko godina i još ponekad mu se desi da preračunava život u kunama.
Kako je stariji, sve više progovara rečima koje je zaboravio.

Ali ima tu jedna sprega, poveznica, mirisna nit sa kojom se, kao papirni zmaj, kočićem detinjstva vezao za osećaj da negde ipak pripada.

Prežgana juva.

Nekad svakog vikenda, a sad jutra, otkad je sveta i veka i mog pamćenja, u kući bi počinjala mini kulinarska obrambena akcija zvana Reci šta ćeš za doručak.

Moja majka, koja prežganu juvu duboko prezire, već više od pola veka koliko je udata za njega znakovitim jezikom svog lica pokušava je izbaciti iz menija i braka.
Bezuspešno.
I zato svako jutro, prevrćući očima, izgovara istu rečenicu - reci šta ćeš za doručak, Ljubiša!

A on, koji je još od 6 ujutro sveže obrijan, obučen u na crtu ispeglanu košulju kao da je i dalje 1987.godina u Medicinskom centru onog Aorista, već joj je skuvao kafu da je odobrovolji; ako je zima naložio joj je i vatru, doneo hleb, časkom rešio sudoku i ukrštenicu iz jutrošnjih novina i tako svečano uparadiran, razgibanih moždanih vijuga, tu na samom kraju Beograda gde niko ne govori beogradskim žargonom već tajnim jezikom dođoša, glasom čoveka kome u taj tren ko da svane, svako jutro jednako ozaren naručuje joj tu famoznu deliciju - ja bih, Ankice, prežganu juvu!

Ona je momentalno ljuta.
On je, srećom, petnaestak godina skoro potpuno gluv.

Ne viče ona, nije to njen nivo, kaže. Samo šetka po kuhinji i vrti svoj tihoglasni mitraljez.

Oko prežgane juve se okreću svi njeni telefonski izveštaji - vremenski, zdravstveni, klimatski i ljubavni.

- Šta radi tata?
- A šta bi radio, posle prežgane juve (vremenska odrednica za devet časova izjutra) još je i po ovom suncu otišao po lekove i da usput malo prošeta, ništa mu ne možeš dokazati.

- Kako podnosite vrućinu?
- A kako? Prežgana juva je morala biti.

- Voliš ti svog dedu, samo se praviš, jel da?
- Ne bih ja njemu svako božje jutro prežganu juvu kuvala da ga toliko ne volim.

Nema ta prežgana juva nikakav recept.
Bezukusna skoro, sa udarenim jajetom odozgo, meni je uvek delovala kao perfidni metod kažnjavanja.
A nije, sad znam.
U životu mora da je jeo hiljadu boljih jela u restoranima sa nasmejanim i lepim konobaricama koje su možda i očijukale sa njim.
Bilo je gradova, mora, lepih odela, tog njegovog držanja i vaspitanja tako da još nikad nije izrekao niti jednu psovku ili podigao glas pred nama.
Nekako uvek drugačiji, za nijansu tiši od drugih, a uvek za korak ispred, gladan još jedne knjige, žedan još jednog saznanja...

Tu prežganu juvu, masnu i prezaprženu, pravila mu je njegova majka.
Na retkim ferijima kad je dolazio kući.

Osamdeset i jednu godinu je veže pletivom tog mirisa za svoja jutra.

Šta je, zapravo, dom?
Može li se izgubiti?

Ne može se to objasniti.
Taj trenutak kad shvatiš da tvoja deca verovatno neće videti tvoju osnovnu školu.
Devojačku sobu.
Kasetu Spandau Ballet.
Da nemaš godišnjicu mature.
Da postoje sahrane na koje nećeš otići.
Rođendani na kojima neko drugi i tuđ sedi na tvom mestu.
Jesi li mislila na mene na svojoj svadbi, piše mi Ona.
Jesam, mila.
I kad sam smišljala imena deci.
I kad sam diplomirala.
I kad sam ušla u Pacifik i pomislila da ne miriše kao Jadran.
I kad su bili ratovi.
I kad su prestali ratovi.
I kad sam prvi put nakon celog jednog eona ponovo jela štrukle.

Ne, ne može se to objasniti.
Reči su premale za procep vremena u kog stanu mirisi, boje, ukusi, neopipljivi fragmenti sećanja.
U koji se onda posadiš i kažeš sebi da, dok god misliš dobro i dobru se nadaš, sav taj izvrnuti raspored sazvežda ipak ima neki smisao.
Pa sediš tako u tom procepu.
Pa sam sebe u njemu naslikaš.

I onda znaš da jedna prežgana juva, nešto između bračnog raskola i majčinske ljubavi, služi kao temelj.

Pa i ti sebi stvoriš takav temelj.
Nekad je to divka sa umrvljenim kruhom, jako pošećerena.
Nekad prežgana juva.
A nekad tačka u koju stigneš kad se obrne krug i dođeš na ono što ti oduvek pripada.
Zastaneš.
Udahneš.
Pružiš ruku, žmureći.
Pa sanjaš.
Uh, dobro je, misliš.
Polako, dobro je.
A strepiš.

Još nas, takvih, ima.

---