Vojislav Ananić: Curi nam polako život

Kao da smo svi u nekom velikom peščanom satu, kao da smo u svojim životima ono majušno zrno peska. Sat, kao i svaki sat uvek radi dok je u njemu neke pokretačke sile. Kod peščanog sata, to je sila zemljine teže. I tako, padom svakog zrnceta, skraćuje nam se i život. Desi se često da ti naši životi iscure nekako brzo, jer je nekome taj suženi deo na satu, iz ko zna kojih razloga, odjednom proširen, pa nam i život projuri kroz ovaj svet. Zato se mnogi na vreme žure da izžive ovaj život koji su nam roditelji podarili. Oni malo staloženiji, manje temperamentni, za sve uvek imaju vremena. Tako i kroz život. Ne protrče kroz njega.

Od kako je sveta, mnogi su tražili eliksir mladosti, besmrtnosti. Svako bi voleo da živi, jer život je lep. Svaki dan je Božji dar. Dok čovek voli, oseća, dok je radno sposoban i zdrav. Čak i kad dođu oni dani starosti, koji donose mnogo šta ružnog, i onda bi da se poživi još koja godina. Naravno, o nekakvoj besmrtnosti i večnom životu, ne treba ni razmišljati, niti se time opterećivati. Svako ima jedan svoj poslednji sat u životu. A i kakav bi to život bio nekog metuzalema, kad bi drugome na teret i brigu pao. Dosadio bi i samom sebi, a i drugima. Prolaznost i osipanje života su prisutni kod sviju. Jednostavno, kao da nam curi kroz prste, vreme klizi, nestaje, gubi se. I svako želi da diše još mnogo dana, da se svakog trenutka smeje. Da očekuje zoru i rađanje novog dana. Ostaju na kraju samo sećanja koje grčevito hvataš u svoje dlanove. Na ono što nam je u njemu bilo lepo. Zrnca života promiču kroz onaj peščani sat nepovratno. Svi smo u tome prolazu i svako troši svoje vreme. Svako je na svojoj pozornici života i ukoliko lepše odigramo tu životnu ulogu, i život će nam biti i kvalitetniji i ispunjeniji. Moramo svoje živote ispuniti ljubavlju i radošću koje ćemo i drugima pružiti, bar dodirnuti i njihovu dušu svojom dobrotom.

Svako se u životu probijao kako je znao, umeo, mogao. Verovao je u sebe, znao da voli i pomiluje nekad i umorno lice drage osobe, da je zagrli. Ima i onih koji svojim dodirom nikada nisu umeli ni voleti niti grliti, niti te razumeti kad gledaš u zvezdano nebo, brojiš zvezde i u sebi pominješ nečija imena. Kad si zaljubljen. Oni ti nikada neće shvatiti ni tvoju tugu ni bol. Osvrni se oko sebe, daj životu neke posebne dimenzije, oboji ga najlepšim bojama i videćeš da taj život ipak nije samo ono obično zrnce peska. Zaboravi ono što je bilo i od života nastoj da uzmeš još ono što je ostalo. Raduj se onome što je pred tobom, što te tek očekuje, što dolazi, uvek očekuj ono bolje dane, bolju sutrašnjicu.

Mnogi još nisu naučili kako se rađa sreća. Kod svakog i različito, a i univerzalno. Kroz blagi dodir voljene osobe, još nežniji zagrljaj i poljubac. Ne mora to više biti onaj strastveni poljubac iz mladih dana, ali, bitno je da ga tvoja ljubav oseti, da si joj privržen, da je voliš i štitiš od svih nezgoda koje je mogu snaći. Drugi će naći način da tu sreću dragoj osobi iskažu kroz stihove, možda još uvek i da otpevaju već neku zaboravljenu ariju. Sitnice su te koje nas čine srećnim, a ne skupoceni pokloni. Mora se uživati u tim srećnim trenucima pa ma oni bili i u poznoj starosti. Ima ona poslovica koja kaže da je život suviše kratak za sreću, a dug za tugu. Većina tu sreću podeli izlivom emocija prema svom životnom saputniku, ali, bude i onih koji preko hleba traže pogače, koji završe u zagrljaju neke druge žene ili muškarca. Sa moralne tačke gledišta, svi će im na tome zameriti. No, njima je stalo samo do toga da od života uzmu sve što mogu. Ko im zamera, neka im zamera. Njima je lepo. Oni se pravdaju time da je sva lepota života u davanju. I oni to i čine. Živimo svoje živote ponekad kako hoćemo, a i kako moramo. Kraj nastaje tek kad prestaješ da osećaš. Iskreno, svako bi poželeo da bar još jednom oseti život.

Ustvari, morale bi se uzeti sve naše lepe uspomene i iz rane mladosti, kad su nam duše bile još čiste. Kad smo još posedovali onaj nevini ljupki i topli pogled, puni neke radosti. Ne smemo nikad dozvoliti da nam se istrgne ono dete iz duše. Najbitnije je da još uvek volimo nekoga, da mu to svakoga dana na bilo koji način pokazujemo. Ne treba zaboraviti da veliku ljubav čine male stvari, kao kad poklonimo ne samo cvet, nego i osmeh i neku nežnost, da ta osoba zaista oseti ljubav kojom je obasipamo. Sva sreća je dok još imamo nekome da poklonimo tu ljubav.

Zato, divimo se svim lepotama kojima nas je priroda darivala, volimo pre svega. Kažu da oni koji ne vole, prerano ostare, a da oni koji su uvek voleli, i u poznim godinama ostaju mladi. Životu nikad dosta ni zagrljaja, ni nežnosti, ni ljubavi, poljubaca. I još nešto vrlo bitno. Usrećite svakoga svojim iskrenim osmehom, nemojte ni prema kome biti zavidni. Ko se još uvek smeje, znači da mu je kloliko-toliko dobro u životu. Ako je to neki recept za dugovečan život, onda se treba i smejati, i ljubiti, i iskreno voleti. Radost nam niko ne može oduzeti, ako i mi radujemo druge. Nemojmo samo kukati. Od toga nema goreg leka. Smeh otvara dušu u čoveku, ljubav. Radost se ne ubere kao ruža ili bilo koji cvet. Ona dođe sama od sebe i pamti se godinama. Radujmo se životu dok ga još uvek imamo. Kad nas jednom više ne bude, zaboraviće nas mnogi. A život onda već prošao. I nikad ga više!