Slike koje nosimo

Na kraju mosta, onog novog, u Aoristu, a prema izlazu iz grada, bila je stara oronula kuća.
Davno napuštena, ostavljena zubu vremena, okrnjena nemarom i izgubljena pod strehama života.
Ne znam ko je u njoj nekoć živeo.

Malo smo društvo bili, nas par.
Deca, zbirna imenica za devojčice i dečake koji su odrasli zajedno i koji se tako dobro znaju da sa lica jedni drugima čitaju sve.
Stalno smo prolazili tuda, onim malim motorima za gradsku vožnju. Danas se zovu skuteri.
Nismo mi, zapravo, nikuda išli.
Mi smo samo plovili životom, nasmejani.

U dvorištu te ogromne kuće, vile, bila je neka stara brodica.
Ukotvljena u travnatom Panonskom moru širokih obala, gde se nad rimskim izbama i krčazima punim meda i zlatnika, talasa pšenica julskih sunca, niz Baniju, Posavinu, Turopolje...
Vedrio je svet, tih godina, blistavošću letnjih jutara.
A mi smo cvetali skupa, mali žuti maslačci nad huktanjem loših vremena koja su virila iza prvog ćoška.
Tako smo se smejali!
Kao laste, u proleće, širokih krila.

Danima smo, danima, pričali o toj kući. U onom svetu neshvatljive bezbrižnosti, šarenih brodova sigurnih voda, gde su odlasci bili nepojmljivi, budila je u nama radoznalost tako krhka, slomljena. Prezrena sadašnjošću.

Jedne večeri, avgustom, prešli smo ogradu i ušli u tu kuću. Ne znam zašto ni šta smo mislili. Očekivali smo bar neki skelet u ormaru, strašnu tajnu, ostarelu ženu izbledelih godina koja sedi u stolici za ljuljanje i bulji od nas; ma bili smo deca, zbirna imenica za devojčice i dečake koji su odrasli zajedno.
Sve smo jedni drugima sa lica čitali.
I koliko smo se bojali, i kako smo se očima smejali, i kud smo se bestraga uputili.

Bilo je mračno. I prašnjavo. I vrata su, zapravo, bila otključana.
I nameštaj sav na mestu, prekriven debelim slojem prašine.
Kao da je neko na brzinu pokupio stvari i sjurio se niz sudbinu, u nepovrat.
Stajali smo neki tren, zatečeni.
Ništa.
Ništa od skeleta, strave. Ništa i od života.

I onda, na toj psihi, vitrini, kutija. Puna slika.

U sivilu mraka, sa jedva žmirkavim svetlom vanjske rasvete, survali su nam se u lice nasmejani ljudi iz punih, kao breskva rumenih godina.
Prinesi tu bateriju, viknula sam, njemu sa kojim sam odrasla; orodili smo se davno, razbijenim kolenima.
Pa su pritrčale njih dve, moje.
Pa smo gledali u te slike, opijeni.

Na crnobelim fotografijama mahali su dečaci u kratkim pantalonicama, verovatno prvi automobil u tom mom gradu na kraju Aorista, piknici sa korpama punim voća, jedna nasmejana devojka u haljini sa resama kakve su se nosile dvadesetih i zgodan čovek, visok, sa šeširom u kog su stala zimska letovanja u Opatiji, neka predstava u HNK, možda miris borovine, pečeno kestenje i šnenokle i svečani ručak nedeljom u dva.
Kud su otišli ti ljudi, bezimeni? Zašto?
Gle, svi nasmejani, veseli, nenameštenih radosti, baš ništa nije moglo poći po zlu.
Mislili smo o nekom letovanju sa kog se možda nisu vratili jer im se previše svideo daleki sprud na kom su zastali, jutrom.
O iznenadnom lepom poklonu koji su dobili pa mu otrčali u susret.
O večeri kraj nekog mora gde sad sede, prestareli letom, i gledaju u pučinu, piju koktel izgubljenih uspomena, smehom.
Nije nam palo na pamet da su možda morali da odu, ko zna zbog čega, predavnih godina.
Nismo znali da postoje loše priče iza vedrih slika.

Istrčali smo iz kuće, zastravljeni, ne znam ni sama čime.

Dok smo trčali, kutiju smo dodavali jedni drugima, na kraju je meni ostala u rukama.
Tako sam te slike i ponela kući, tamo u Aoristu.
Dve su stigle sa mnom i ovde, nisam ih mogla ostaviti.
Čuvala sam ih kao svoje, misleći o toj deci.
Nama.
Ne znam ni kako sam postala čuvar tuđe uspomene.

Trideset je godina tome.

Još mislim o tim fotografijama.
O našim fotografijama.
O onima, u našim srcima, na kojima smo deca, zbirna imenica za devojčice i dečake koji su odrasli zajedno.
I koji više ne znaju čitati jedni drugima sa lica sve.
Kako smo se tako izgubili?
Kako smo tako lako razbacali svoje slike, odlascima?
Ko ih je pokupio? Gaze li ih godine?
Vidi li se na njima kakvi smo bili ljudi?
Kako je išta moglo poći po zlu?
Jesmo li, držeći se skupa za ruke u hodnicima dobrih uspomena, uspeli išta sačuvati za ovo sada?
Jesmo li, dušom, i dalje isti?

Biće ovih dana mnogo tuge, suza.
I besa, mržnje.
Oduševljenih klicanja i bespotrebnih slavlja.
Oriće se, gdegod, i muzika preko grobova.
Pa će strašno, još strašnije boleti mrtvi.
Poturivaće se jedni drugima najlošiji živi.
Neće biti mesta oprostu niti utehama.
Sad već znam - nikada.
Tako je sa ljudima.
Raskusurivaćemo se brojkama, kao da iza njih ne stoje iste suze.
Bićemo, oni neznani, jedni drugima najljući vukovi.
Režaćemo, zapenjeni.
I zlo će tako, svuda, opet i opet trijumfovati.
Nikad, ni za tren, niko nikome neće reći - oprosti.
Ni onda kad prođu vekovi.

O, kako se lako mržnjom ogrnuti!
Ona prekrije sve, fina prašina nad izgubljenim nadama i zaboravljenim snovima.
Pokrov nad kolonama, zbegovima, okraćalim odelima, spiskovima, nenađenima, razbacanim kostima.
Smejaće nam se u lice, osvajaće - mržnja.
Najveća ratnica, nikad se nije predala, iz crnila.
Pobednica.

I sve mislim, da ih sad sretnem, one ljude sa fotografija, tog čoveka sa šeširom, ženu u veseloj opravi mladih godina, šta bi im rekla?
Da je život samo niz uspelih slika koje stavimo u dobre pretince naših srca?
Da se može sve nadživeti?
Da se može pustiti, preboleti?
Da se nikad, ni za tren ne mora mrzeti?
Da se može duša sačuvati!

I da se može tako blistavo opet voleti.
I srcem život nadigrati.
I da uvek, kad već mislimo da nema puta i da gasnu sva svetla - ima jedna zora bila.

---