Zauvek maturanti

Čudan, opor osećaj, najednom.
Mama mi je u detinjstvu kupovala ploče hora Kolibri. Pozdravite moga tatu mi je bila omiljena pesma.
Jutros, baš usput, naletim na nju.

Kad je 1991.godine počeo građanski rat u SFRJ, moja je generacija to leto maturirala. Iz srednjoškolskih klupa pravo smo otišli u rat. Danas, slušajući ovu pesmu, lete mi lica tih mrtvih dečaka pred očima.
Kakvi bi očevi bili?
Da li je stvarno istina da na strani za koju navijaš uvek ginu najbolji, a na suprotnoj najgori?
Kako su onda i tamo ginuli neki za koje znam da su bili sjajni?

Kako bi danas izgledao Koba?
Kakav bi ujak bio mojoj deci?
Da li bismo išli na slave i venčanja jedni drugima?
Da li bi rekao - ma neću da krstim sina, pusti me s popovima?
Da li bi i dalje hteo da istuče nekog tamo dečka koji bi me rastužio?
Koga bi oženio? Da li bismo nas dve bile prijateljice?
Kobine dece nema.
Nikad im neće otpevati tu pesmu.
Ceo život i dalje mislim da negde postoji, i da je i dalje mlad i srećan.
A dvadeset i sedam godina je kako ga nema.
Kako ih nema.

Hodaju u muklom stroju, evo ih ispred mene, ti neki dečaci iz moje ulice, škole, kafića, oni što smo sa njima odrastali, koje smo ljubili, sa kojima smo plesali; šetaju bledi, mrtvi, prevareni maturanti, svi redom izdani, zaboravljeni, zarasli u travu, spomenici sa uklesanim imenima i čudnim slikama, ponekad brojke na nevažnim spiskovima, cifre za potkusurivanje u diskusijama i slučajni svedoci sopstvene smrti.

Nisu nikad studirali, nisu se oženili, nisu u 35.godini shvatili da ne vole rokenrol, nisu nosili odela, nisu digli kredite, nisu otišli na more sa dugogodišnjom devojkom, nisu se zapili sa drugovima iz vojske, nisu se razveli, slupali kola, kupili psa.

Nisu upisali svog sina u prvi razred.
I nisu mu rekli kako su voleli ovu pesmu kao mali, a onda se desio rat koji su preživeli.

Nisu. Nema ih.
Rođeni sedamdeset druge, treće.
Zauvek maturanti.

---