Diko moja, moja diko!

Na jednoj jedinoj te slici ima.
Mala, sitna, ni metar i po nisi prerasla.
Sušica te izmučila, posle si sa stoga pala pa si ostala pogrbljena.
Tako si hodala, savijena.
Presamićena.
Diko moja, moja diko! - tako si mi govorila.
A oči si imala, mili bože, kao okean, onaj divlji, plav, siv, tamo kraj Vankuvera.
Kao ona plava tačka u koju je tvoj Miloš gledao preko Pacifika, negde u daljinu, na potpuno drugu stranu od tvog sveta.
Ni ne znam jesi li ga volela.
Nisi ni stigla.

Sa tobom su umrle sve one čudesne reči mog detinjstva: cicvara, skorup, maslo, ganjak, beskarno, danaske i rubine.

Ko da si juče u rudnjaku unela drva, šerajzlinom razjarila vatru, u januaru, u mraku, a ja sam te u tvom krevetu čekala, u srednjoj sobi, ispod koperte.
- Moraš ćutjet', doć'e vukovi iz Zelenika, u brvno gledaj! Konda se blago čuje, ne beč' se, neka!
Diko moja, moja diko!
Strašne si mi pesme kazivala.
I večno oči rupcem brisala.
I kad kažeš moja Ljuba, u prsa bi šakom udarila.
Teško majci koja je ćerku sa'ranila.
A onda i unuka. Tvog Miću.
To te odnelo.
Diko moja, moja diko!

Na jednoj jedinoj te slici ima.
Tako si mala, moja.
A svega u njoj ima.
Ukus suvog sira na tvojim žganjcima.
I onog kolača, šlama i šantelija što si ih u psihi gore u sobi sakrila, kad pođem kući da mi ih daš, očiju od osmeha.
Vakoš i ti svojima, diko.
I đe god ideš, nemoj ić mašuć' šaka!
Srce se puni od darova.
Diko moja, moja diko!

Nikad ga nisi pominjala. Samo bi rukom odmahnula.
- Neka! Nije za priču.
Ti si bila i bolna, i gladna, i sita, i jaka, i slaba, i vavijek tužna.
- On je siroma' umro sam, tak'a mu sudbina, samo si rekla.
Neka ga u Amerikama.
Nisi bila ljuta.

Na jednoj jedinoj te slici ima.
U njoj stoje dva rata, ustrašene noći i suze, tri krumpjera u trapu koje si našla kad ste se vratili.
I spaljena štala.
I sve jope isponova.
U njoj si tako živa.
I lice ti se raznebesa kad ti uđem preko praga - diko moja, moja diko!
I kako bi Peru pogledala, od prekora, a on bi mrko, sa pola straha reko, pred nama - neka, mati, ne viči!
A ti ni reč nisi rekla.
Onako sva mala, u njegovim očima uvek najveća.

Svega, svega u toj slici ima!
Vrućeg mleka koje si pomuzla.
Varen'ke.
Divke jutrom zakuvane i u njoj udrobljen tvoj kru'.
Vruće kuruze.
Pol'ci sa špekom.
Veženih peškira, najlepšom merkom, koje si za moju udaju spremila.
Ružo, tako si moju majku zvala, nemoj to dirat', to je za nju, i onaj bi milje za me u kutijesnicu slagala.
Diko moja, moja diko!
- Makse od bunara, upašćeš kotrmice! Ne pij ladne vode! Šta vavijek te ruke pereš, oš ih oderat!

Svega, svega u toj slici ima.
I kako si mi ljuto pričala - ja Ružu povedem u Šaš na zabavu da je čuvam od kakvije dečaka i da malko svira u dvojžice, drijemež me savlada, jope prenem se, a eto nje već u kolu.
A ja sam se smejala, smejala.
Ne smij se tol'ko, ojavkaćeš. Đe smijač, tu i plač!
Diko moja, moja diko!
Svega, svega ima.
U toj je slici rođendan, slava i česnica.
Buklija.
Pofurena šalata.
I tvoja topla smežurana ruka, na svetu najlepša.
Krajcaju se sećanja jedno sa drugim, glasovi, moji umrli, samo tvoje oči žive u me gledaju
Na jednoj jedinoj te slici ima.
Ana. Starabaka.
Mog si đeda Peru rodila.

---