Trklja

Ispred terase naraslo drvo neko, tanko.
Dobro de, nije drvo, ali je nešto bezobrazno izdžikljalo visoko nad žbunjem.
Trklja neka.
Prošle godine u ovo vreme nije je bilo.

Tamo Negde bila je velika dugačka bašta, iza dvorišta moje bake.
Na početku maline, upletene u letnju paučinu, koje sam stojeći jela. Onda, kad se nisam bojala paukova.

Baka je baštu radila svakog proleća.
Gurnider tu lukov'cu bolje!
Đe s' pošla sa tom mot'kom, sunce te ogrijalo, o'š oči iskopat' mlateć' ko sumanuta.
Reć'u te materi kad dođe, da nis' ćela učit' vez'ti goblena.
Tako je pričala Sava, po toj bašti, za mnom.
Utaman.

Ovde na internetima grupišu se ljudi po geografiji, hobijima, snovima, nostalgiji, željama.
Na nekoj Onoj Našoj grupi juče je žena napisala "gra' je potrkljan".
Pa sam ja lepo moju Savu oplakala.

Neki je vetar jutros pirio, savijala se ona trklja ispred moje terase, raščupalo se žbunje i vrapci u strahu razbežali, ali trklja ostade.
Onako baš za neki pasulj, mlad, da se ko u onoj bajci nebesa otvore i dete uz njega ka suncu popne, da vidi šta je iza oblaka.

Nije ovo priča, nema nikakvog zapleta.
Samo, u brazdi vremena, stoji moja Sava i ljutito kazuje - ništa ti, Ankice, ova mala nije jela, eto je ko trklja, samo ko prika Pero uvis ode i ništa joj ne mereš dokazat'.

Stoji trklja ispred moje terase, u Beogradu, prkosna, tanka.

Tako je to u životu, zapiše se nešto, u nekom nebeskom tefteru i kako god da se okrene zvezda, hiljade i hiljade reči da se ispriča, stotine pesama opeva i milion slika uslika, sve se one sliju uvek u tu jednu najplavlju tačku mog kosmosa, gde sam u njenom krilu sedela.

---