Svetlo u tami

Kažu da u životu dve stvari ne možeš da biraš - mesto svog rođenja i roditelje.
Cvrc.
Roditi se na raskršću svetova kakav je Balkan znači da zapravo ne možeš izabrati bilo šta ključno u svom životu osim emocija i svoje sopstvene snage da se nosiš sa tuđim izborima. Ovde se čuda dešavaju na mah i treskaju nas takvi sudbinski poremećaji da su svi odreda tektonski. Pomeraju nam drevne ploče u nama kojima smo bili vezani, prevrću nam grobove i novorođene, umire se po zbegovima i na tuđim pragovima, živi se od sjaja do pada i natrag da bismo usput zaboravili šta smo imali i stalno iznova učili da letimo.

Pamtimo zauvek taj grad u kom smo odrasli. Slažemo uspele fotografije sećanja, namontiramo na njih boje i mirise i lažemo sebe da nismo imali pojma odakle nailazi neman.
Posle zavolimo neke druge gradove. U njima postanemo neki drugi, bolji ljudi. Srastemo, ljubavlju.

A ima i tih gradova koje nam sudbina zvizne u lice bez imalo stida, gura nas u njih, kida, sklapa i rasklapa, lije po nama kiše, snegove, gustu maglu koja se mota oko članaka, sa planina, jutra koja svanjivaju dugo i teško, majsko sunce škrto i bledo.
Ne znamo otkud nam takvi gradovi. Ni zašto smo završili jednom u njima, lupamo glavom po sećanju tražeći taj trenutak u kome su nam presuđeni, kao omča, kazna, teški prekor nekog pradavnog greha, loša misao u toplom letnjem danu kad smo možda bili nezahvalni tom moru sa kog je pucala radost.

Hiljadu puta silazimo u taj grad, a ne grlimo se sa njim, ne radujemo se, nema onog osećaja da stižemo kući; dvoje smo ljubavnika, grad i ja, kojima su nameštali ljubav, strast, čežnju i toplinu, i nisu uspeli.
Ne volim te zvonike, minarete, ne volim kako se bljeska ispod oblaka, ne volim tvrđavu, ne volim zelenu planinu, ne volim u tom gradu ama baš ništa.
Steže me, bije kao vetar, i glas koji zove na molitvu mi niz kičmu trne kao rez, ne zove me miris kafe, ne volim svilu prelepih marama, ne jede mi se najukusnija baklava na svetu, uvek mi u oči ide ta voda, mostovi, neću, ne volim, grcam.

Samo nju volim.
U nju sam, jednog Đurđevdana, unela moje malo čedo, na nekom nestvarnom majskom minusu, u prkos svetu oko sebe, baš tu sam htela, gde nikog nisu krstili od rata i nemani, baš tu sam ga unela i krstila. Obnovili su je Grci, posle tog kletog rata, da stoji, vitka i ponosna nad gradom koji nisam mogla voleti.
Samo nju, jedinu, volim. To je moje mesto u svetu koji se, na raskrižju između prošlosti i budućnosti, večno presabira i prebraja, oduzima po veri, upire, opire, ispire pamćenje i utire nove mržnje i strahove, večni ratovi, beda, narod isti, a tako sam sebi tuđ.
Ko nas je kleo nije dangubio, reče taj isti narod.
Oni odozgo, oni odozdo, šljegli, popeli se, pobegli, vraćeni, ubijeni, preživeli, gladni, svi su mi u tom gradu ostali strani.

Samo si ti bila svetlo, lepa, dostojanstvena, moja.
Ti si, u sebe, Radosti moja, primila moje malo zrno Svetlosti koje sam u tom gradu donela na svet i uvela ga u našu veru, dan i sutra.

Sarajevo.
Nikad se nismo uspeli zavoleti, vezani lošom niti kojoj ne znam naći mesto gde da je presečem.

A ti blistaš, Blistava.
Saborna crkva Roždestva Presvete Bogorodice u Sarajevu.
Gde biva Svetlost. Moja.

---