Kameni cvet

Proleće je, miriše Sava, sad će trešnje, lipe, mlada se pšenica nebu povija.
Vidi, majko, proleće!
Malo nas je, malo ostalo, zašto su tako ljuti?
Zašto ti dršću ruke i zašto ti je lice preplašeno?
Vruća varenika vri u našoj kuhinji, daćeš mi hleba da udrobim, nahraniću gladne oči, dušu, biće sve dobro, dobro.

Ne trčite, ne jurite, ljudi, stan'te, silazi sunce, upire u oči, nije mrak, a mrak je, svuda po nama.
Doći će neko, kako neće, tu su, neko će otvoriti sva vrata užasa i sve će ovo nestati; bleje moje krave da ih vodim na ispašu, zove me Julka moja maca mezimica, zove školsko zvono, učitelj je ljut, nisam ponela tablicu i pukla mi je kreda.
Kako neće doći, gde su, zašto ih nema?
Zašto me dižeš i vučeš, majko?
Ne mogu, mati, da ustanem, ne mogu, umorna sam, od čekanja, gladi, boli, sve su ih odveli, odveli, čemu smo mi ovde?
Zašto i nas ne vode, da svane, presvane, osvane, da se završi ova smrt, duža od života?
Ni kame, ni smrada, ni bačenih telesa, na toj livadi više ničeg nema osim sunca; ni blata, ni zaludnih jutara, samo mnogo mnogo hleba.
I tamo negde izbiće zora iz Zelenika, vučja, mladunčad iznela vučica u novo jutro, sve je dobro i sve je mir.
Samo nas više nema, bezimenih.
Spavaju mirno sva deca, majko, vidiš li, spavaju ko zaklana.

Na dan, 22. aprila 1945. godine, 600 logoraša od poslednjih 1073 krenulo je u proboj iz ustaškog logora Jasenovac. Preživelo ih je 117.

---