Pevanje uz gusle kao divno čudo

SREMSKI KARLOVCI - U organizaciji Brankovog kola, u Muzeju Vojvodine, na „Prolećnim Brankovim danima 2019“, u tradicionalnoj rubrici „Nematerijalno kulturno nasleđe“, predstavljeno je „Pevanje uz gusle“, povodom upisa ovog duhovnog elementa Srbije na Reprezentativnu listu Uneska, uvrštenog time zvanično u kulturnu baštinu čovečanstva.

Centralni gost „Prolećnih Brankovih dana“ na ovom programu bio je vrhunski narodni gulsar Boško Vujačić, pobednik brojnih takmičenja i guslarskih sabora, laureat visokih nagrada poput Vukove, Zlatnog lika Njegoševog i drugih, te uglednih priznanja u Francuskoj, Americi i drugde. Na samom početku izveo je pesmu „Gojko“ Branka Radičevića koja započinje stihovima: „Gusle moje ovamote malo,/ amo i ti tanano gudalo...“ Do kraja programa, na savršen, i guslama posvećen način, uz gromke aplauze publike, izveo je još dve antologijske srpske narodne pesme o Marku Kraljeviću.

Publicista i dugogodišnji muzički urednik Radio Novog Sada, Dejan Tomić, priređivač dveju knjiga o guslama i guslarima, predočio je genezu pisanih tragova u srpskoj i južnoslovenskoj periodici o guslama i srpskim guslarima, navodeći, pored ostalog, primer mape putovanja i nastupa, sve do Temišvara, legendarnog guslara Filipa Višnjića. Zatim, je naveo stare tekstove u štampi devetnaestog veka o brojnim srpskim guslarima u Dubrovniku, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Crnoj Gori.


Prof. dr Jovo Radoš, filozof po stuci, predsednik Udruženja guslara Srbije, autor niza značajnih knjiga, pred ostalog i antologije „Ganga“, predstavio je gusle kao primer fenomenološke i ontološke vertikale srpske kulture i bića kroz vekove. Ukazao je na mnogobrojne uloge gusala kroz vreme: istorijsku, društvenu, etičku, antropološku, duhovnu, rodoljubivu, poetsku, kulturološku, psihološku, sociološku i druge. Iz antologijske Šantićeve pesme „Pretprazničko veče“, Radoš je naveo svetle stihove: „Zatim bi otac, vedar k`o sjaj dana,/ Uzeo gusle u žilave ruke,/ i glasno poč`o, uz ganjive zvuke,/ Lijepu pjesmu Strahinjića Bana...“. Radoš je rekao da postoji sedamdeset šest aktivnih i dobro organizovanih guslarskih društava na srpskim prostorima, od kojih se jedno, u Staroj Pazovi, zove „Branko Radičević“.

Boško Vujačić je, na kraju, istakao svoju vezanost za gusle od detinjstva, pored oca darovitog guslara. Ukazao je na prirodno svojstvo gusala, počev od sastava i elemenata ovog instrumenta, preko tekstova koji se pevaju bez ijedne grube reči, bez ponižavanja onoga o kome i o čemu se peva, o guslama kao instrumentu visoke moralne i umetničke predispozicije.

Zajednički zaključak svih učesnika programa je da gusle žive svoju duhovnu misiju, da one nisu hladan muzejski eksponat, već živi umetnički amblem sa konkretnim poslanjem i rezultatima u svakom vremenu, pa i našem. Istaknuto je da su gusle neuništive kao „divno čudo“ srpske kulture i tradicije, da pesme koju su stolećima pevane s kolena na koleno, bez trulih reči kroz vreme, i danas masovno traju i trajaće u lepoti svoje univerzalne originalnosti i lepote.