Veljko Ostojić: Krušna mrva

Kućo moja stara
ko ti sada vrata otvara
prođe život ,prođe sve
ostadoše gorke uspomene
s koferom u ruci
u koloni sam krenuo
na put bez kraja
daleko od kućnoga praga

krušne li ti mrve
sjećaš li se ljubavi prve ,
ispod Šamarice krila su nam nicala
tada sam bio ko od čelika
na Baniji mi osta kuća velika

evo brata, evo roda moja
rastasmo pored Une rijeke
nosimo uspomene neke
bilo nam je ko u raju
napustišmo te naš zavičaju
te devedeset pete
preko noći posadošmo ljudi
čekajući da zora zarudi

u kućici na selu
presušilo i staro vrelo ,
žestokih je ofanziva bilo
mogao bih i roman da se napiše ,
ostaše mi poljuljane kosti
zbogom moja mladosti .

krušna moja mrvo
ostavih ti krajinu pod nogama
da te neko drugi gazi
dok te krajišnik u daljini pazi
usta su nam ostala suva,
a kroz krajinu hladan vjetar duva

ostade samo i čemer i jad ,
te devedeset pete
izdade me snage
na obroncima moga grada ,
jedan pogled sa Unskom mosta
zapisan u vremenu ...