Beseda Nenada Grujičića o Vasi Pelagiću: Bez katanca na ustima

Preteča Petra Kočića, Vaso Pelagić, paradigma je narodnog tribuna zdravog razuma i nepotkuplјive vizije. Književnik i naučnik, publicista i intelektualac, prosvetni radnik i narodni lekar, ideolog i ustanik, utopista i praktičar, Pelagić je neka vrsta racionalne jurodivosti koja je imala sudbinske zadatke i rezultate. Hrabar i agilan, učen i darovit „na četiri vode“', pa ipak – javno raščinjavan, proglašavan ludim, proganjan, bacan u zatvorsku memlu i negve.

Kao mlad učitelј u zavičaju, u Brčkom, onima, koji su mu dali posao, odmah je rekao: „Uredićemo platu pošto vidite moj rad i pošto vas ja upoznam.“ Bio je čovek pčelinjega leta i truda, želeo sve na čistac, otvoreno i logički prosto, pa da se menja ono što ne valјa, iz korena, i loše lјudske navike i zablude, a onda i režimi i društevni sistemi sa vekovnim platformama potčinjavanja. Vaso Pelagić je osećao jedinstvo čoveka i prirode, znao da u tom u principu treba tražiti zakonitost za organizaciju društvenog poretka. Isticao je: „Pojedinčeva sreća je u sreći sviju.“

Iako skoro dve decenije duže od Kočića, živeo je Pelagić šezdeset šest godina, kraće nego što je mogao po kapacitetima urođene vitalnosti i čuvanoga zdravlјa. Da je Kočić doživeo Pelagićeve godine, da li bismo danas čitali duplo opsežniji književni opus ovog genijalnog Zmijanjca? Pelagić je umro među bukagijama požarevačog zatvora, u tamnici Zabela, ukopan na zatvoreničkom groblјu noću, tajno, bez mogućnosti da mu kosti budu dostojno sahranjene na drugome mestu. Kočić je završio u duševnoj bolnici u Beogradu. Zdrobili su ih nakaradni režimi, nepravda i zločin. Ali, gle, danas ulice i škole, ustanove i udruženja masovno nose njihova imena.

Ona čuvena latinska izreka: vox populi vox dei (glas naroda, glas je bogova, to jest, ono što narod hoće, to je svetinja), bila je vodilјa i Vase Pelagića i Petra Kočića, i ostala formulom za tribunsko delovanje u svakom vremenu. Oba su bili veliki i neponovlјivi borci za pravicu i slobodu srpskoga naroda. Kod Pelagića, naglašen je i univerzalni, odnosno, opštelјudski pogled na ova pitanja. Kao veliki srpski rodolјub, Pelagić je i taj plan, opštečovečanski, naročito u zrelijim godinama, konkretno definisao: „Moj Bog je oličen u svetoj istini i pravdi, moja Crkva je moj narod i čovečansko bratsvo, moj je Moral ekonomska i politička jednakost sviju lјudi i naroda.“

Za Kočića, narod je, takođe, božanstvo. A čovek bez svesti o korenu, bez vertikalnog spoja sa svojim narodom, osoba je bez Boga – niko. Za svoga kratkog života, videvši bol i čemer srpskoga naroda u Bosni, Petar Kočić u nacionalnom nivou borbe vidi osnovni smisao i uporišnu tačku: „Naš je narod tako ubijen i satrven jadom i nevolјom pa je neko morao ustati i podviknuti protiv silnih zuluma i nepravdi koje se nad njim čine.“

Dabome, podvikivao je i Vaso Pelagić pre Kočića, i te kako. I gurao kao Sizif, delao i pisao danonoćno, prevalјujući često kamen s onu stranu brda, ne štedeći sebe i ne hajući za lični, materijalni dobitak. Imao je šta da kaže i uradi za svoj narod, i šakom i kapom.
Sudbinski putevi i životna raskršća sustizali su Pelagića u većem delu Habsburške, to jest, Austrougarske monarhije – u Srpskoj Vojvodovini, kod Srba prečana, na primer, a geografski gledano, i na terenu današnje Bosne, Hrvatske, Mađarske, Rumunije, Češke i Švajcarske, te ondašnje Srbije, Crne Gore, Rusije, Bugarske i Turske. Izabran je 1871. godine za predsednika Ujedinjene omladine srpske u Novom Sadu, koja je bila osnovana koju godinu ranije, a sa njim na čelu ubrzo i zabranjena
.
Svugde je stizao i boravio, ponekad i bez svoje volјe, vlastodržačkom rukom hapšen, zatvaran i premeštan, i – višim promislom, opet puštan, ponekad i – bežao. Trebalo je znati stići i uteći, a sve bez avionskog saobraćaja i brzih automobila, nesalomivo i misionarski, slobodarski i nadahnuto, sa vizijom na čelu i borama u znoju.

Za života je objavio i narodu razdelio neverovatnih 250 000 primeraka svojih knjiga. Koji bi se srpski pisac i delatnik danas mogao time podičiti? Nјegova kultna knjiga „Narodni učitelј“, objavlјena 1879. godine, do današnjih dana neprevaziđena je tvorevina na Balkanu i šire.

I danas treba, dakle, podviknuti, ali – ko će? Danas nema srčanih tribuna poput Pelagića i Kočića, nema njihove njihove čiste, svestrane i bezrezervne žrtve. Čast potencijalnim izuzecima, ali njihovi napori ostaju u zoni dnevnopolitičkih driblinga za treniranje strogoće uz aplauze u svome ataru, uvek uz lični interes. Današnjim tzv. liderima nedostaje talenat za duhovni podvig koji porađa viziju za materijalnu osnovu života i opstanka. Bez duhovnog kapaciteta na putu slobode i obnove, nema identiteta i kontinuiteta naroda. Posle potrošenog mandata u ravni dnevne politike, današnji lideri (čitaj: dileri politike) izgledaju kao porozne i prazne vreće na ulici, siva lica bez uticaja i značaja, namah u zaboravu, medijski opušci, bez suštog traga o svome postojanju. Kroz vreme, nemaju ni mrvu od portreta Pelagića i Kočića.

U srpski narod, ali i među druge na Balkanu, umesto tenkova danas pristigle su evropske i svetske banke. Time su bez oružja nanovo osvojene stare mape. Otimačina ovih geografskih prostora obavlјena je u sofisticiranom obliku okupacije, sa prepoznatlјivim zapercima jeziutskog lukavstva i bezdušnosti. Uvrtanje, pa ceđenje narodne kičme i malih država izvodi se kroz kult bankovne kartice, to jest kredita i kamate, a kroz mehanizme takozvanog MMF-a. Danas je sve svedeno na klanjanje fetišu novca i njegove smrtonosne uloge. Novac kao vrhovni demon, kao letalni virus čovečanstva nalazi se u svim državnim izveštajima. Po novčanim bilansima, duhovna dimenzija čoveka ne vredi ni pet para.

Droblјenje životnih načela i transformacija lјudi u zombi-utvare nastavlјa se liciferovskim tehnologijama sa bezbroj platformi i antena. U prenosima smrti uživo za milione i milijarde lјudi, u nepojamnim formatima agresivnih medija, dostignut je vrhunac spektakularne trgovine sa patnjama i katastrofama, ratovima i progonima, ništavilom i zlom, kao manifestnoj „estetici“ dugo očekivanog 21. veka. U manifestu takvih retorti nema samilosti i dobrote, nema pelagićevske časti i kočićevskog obraza. Ima interesa i novca, naopakih oblika vaspitavanja dece i raskorenjivanja lјudi, ima kiča i šunda, amorala i licemerja, droge i oružja, kriminala i ratova. O tome bi danas i te kako imao šta da podvikne naš Vasa Pelagić.

Po obrascima Sodome i Gomore, stvorena je industrija perverzije i smrti u filmovima i televizijskim serijama, čak i u dečjim crtaćima. Ništa bez upucanog metka, bez lokve krvi, nastranosti i horora. Pa se čudimo otkud toliko nasilјe među lјudima. A onda ravnoteža tome, u znaku zlatnog teleta – takozvani rijaliti programi i sadržaji sa ''junacima'' tetoviranih beonjača i isplaženih brnjica, u nezaustavlјivom nakotu novih medija i „društvenih mreža“, a sve u smrtonosnoj dokolici, otuđenosti i depresiji čoveka. Na vašarima medijskog orgijanja lјudska duša prodaje se budzašto, kao najlon-kesa.

Ima li živih lјudi među nama? Ili je virtuelni svet postao jači od stvarnosti? Ono malo preostalog lјudikanja u patrlјcima realnog života gasi se u kipećim loncima zavisti i mržnje među komšijama i bližnjima, gde svako svakome podmeće nogu i raduje se tuđoj nesreći. Vasa Pelagić bi o tome grmeo svaki dan na svome fejsbuk-profilu ili tviter-nalogu.

Ugledni srpski intelektualac 19. veka Jaša Prodanović o Pelagiću zapisao je sećanje: „Bio je to živahan čovek, rumenih obraza, vesele naravi, kao od brega odvalјen. Voleo je dobra jela, ali nije pio alkoholna pića i nije pušio duvan. Umesto obične kafe, pio je kafu od žira koju je preporučivao svakome kao koristan napitak.“ Pitamo se danas, zar je moguće da su se takvoga, normalnoga i zdravoga Pelagića plašile vlade pet država, hapsile ga i tamničile kao lopužu i bitangu. Krijući tragove, Pelagić svoje tekstove potpisuje raznim pseudonimima: P. Bosanac, Mi, Čovek, Radojko Pobratimović i drugi.

Bez katanca na ustima, viteški zvuči nesvakidašnja Pelagićeva rečenica iz rane bogoslovske mladosti: ''Ja sam došao u Srbiju radi znanja i slobode, a ne radi volovske pokornosti i bapskog slišavanja.'' Ubrzo će napraviti dositejevski otklon od crkvene birokratije i posvetiti se konkretnoj misiji u svakodnevnom životu. Kao pobratima bednih i napaćenih, Jovan Skerlić ga smatra čovekom „nesalomive volјe i apostolske energije“.

Postoji zbirka od 150 pisama upućenih Vasi Pelagiću, čak iz Amerike i Azije, koju je sačuvala supruga Jovana Skerlića, Klara. Odmah je uočlјivo da su Pelagiću oduševlјeno pisali obični lјudi: pekari, opančari, bravari, rabadžije, duvandžije, ćurčije, furundžije i drugi. A koga lјudi u tako širokom rasponu vole i lјube svim srcem, taj ostaje zanavek u svome jeziku i narodu.

Narodni tribun poput čudovitog runolista što raste na opasnim liticama i visovima, Vaso Pelagić ostaje uzor za sva vremena. Nјegova veličina je i u tome što ga ni jedna vlast, ni državna ni crkvena, nije prihvatala. Bio je opasan za svaki zahrđali institucionalizam i samoživu administraciju. A narod ga je obožavao i lјubio. To je najviše smetalo zemalјskim moćnicima čija su prašinasta imena nestala u vihoru vremena.