Zdravko Jokić: Sedi gde si, ni za gde si nisi

Nekako, razmišljam da ova tri dana provedem tihujući
Da, Veliki petak, Veliku subotu i Vaskrs
Tihujući
Što da ne?
A kako bih se drugačije ispričao sa sobom
Nego da tihujem
A tema za priču, ih bre, ima ih milion
Ali ne bih glasno o njima
Ako ih izgovorim, nisu više za tihovanje
Skoro se i dogovorih sa sobom
No rekoh sebi, ajde malo na Kej
Idi među ljude
Da, da, na Zemunski kej, a koji bi drugi
Tu mi na pet rečenica
Među naše ljude
Zemunce, Beograđane, Krajišnike..
Ima nas svake vrste
Ali uglavnom Srbi, pravoslavni Srbi
Da, većinski, još uvek
Do kada? A ko će to znati
Kažem sebi, idi malo među Srbe
Vaskrs je, pravoslavni
Ljudi se raduju, deca vesele
Ma da, rekoh šta ćeš u kući
Podeli svoje veselje sa drugima
Prozbori koju reč o srećnim temama
O boljitku našeg čoveka, našeg Srbina
Krenuh pa se brecnuh, stani bre
O kojim ćeš to temama u dobroti pričati
Vrati se i tihuj
Ispričaj se sa sobom
Biće u tom divanu teških tema
Ali ima i puno lepih, veselih
Vratih se
Gledam Kej iz dnevne sobe
Vidim, ljudi šetaju
Tamo, malo dalje, gradilište
Rade vredni Srbi
Na Veliki petak
Prave neki Beograd, kažu na vodi
Kad ono na Veliki petak
Ma stani, ne bulazni više, i treba da rade
Lepo je videti da se grad gradi
Da ljudi rade
Alo bre, o čemu ti to
Kome grade i za koga rade
Reč o ovom, reč o onom
I posvađah se ja
Sa sobom, naravno
Ponovo gledam u Dunav i ćutim
Sveta ćutnja
Ćutim o drugima, o nama
Rekoh, aj sada stani, malo odmori
Šta odmori, šta ako zaspim i počnem sanjati
O nama, Srbima
Kakvi li će tek to snovi biti
Čas ovo, čas ono i zaključih
Sedi gde si, ni za gde si nisi
Šta drugo raditi nego tihovati
Sa sobom, sa svojima, o svojima
O nama ima ko da misli
Mi smo davno to prestali