će biti održano 24. oktobra 2026. godine od 19 časova, u hotelu Kvin – Bazeni u Dobanovcima. Za dobru atmosferu i zabavu biće zaduženi Buba Jovičić i Džimi Stanić, uz pratnju Dragana Grbića. Goste očekuje neograničeno jelo i piće, kao i tradicionalna tombola sa izuzetno bogatim nagradama. Cijena ulaznice je 4.500 dinara. Za informacije i rezervacije zainteresovani se mogu javiti na telefone: 061 64 70 422 064 13 36 279 063 73 40 667
20. BANIJSKO VEČE
će biti održano 24. oktobra 2026. godine od 19 časova, u hotelu Kvin – Bazeni u Dobanovcima. Za dobru atmosferu i zabavu biće zaduženi Buba Jovičić i Džimi Stanić, uz pratnju Dragana Grbića. Goste očekuje neograničeno jelo i piće, kao i tradicionalna tombola sa izuzetno bogatim nagradama. Cijena ulaznice je 4.500 dinara. Za informacije i rezervacije zainteresovani se mogu javiti na telefone: 061 64 70 422 064 13 36 279 063 73 40 667
KUP BANIJA 2026
TURNIR U MALOM FUDBALU krajem avgusta ili početkom septembra
ostale informacije ćemo blagovremeno objaviti
KUP BANIJA 2026
TURNIR U MALOM FUDBALU krajem avgusta ili početkom septembra
Odavanje pošte poginulim Slavoncima na Savskom mostu u Gradišci (Foto/ Milan Pilipović )
GRADIŠKA, LIPIK – Među Slavoncima koji se svake godine 1. maja okupljaju u Gradiški, u Republici Srpskoj, da odaju počast žrtvama hrvatske akcije „Bljesak”, od 1. do 3. maja 1995. godine, mnogo je potresnih svedočenja o događajima pre tri decenije, kada su proterani od svojih kuća. Mnogi su stradali, ranjeni, duhovno osiromašeni.
Pogled na savski most u Gradiški, pored kojeg je podignut spomenik, Srbe iz Zapadne Slavonije podseća na masovno stradanje, rat, krv, izbegličke kolone, kuće u plamenu, mrtve na cesti, ali i na spasenje. Mile Ljubičić iz Kukunjevca kod Lipika, svedok i stradalnik, otišao je iz rodnog sela pre 30 godina, ali svoje ognjište na kojem je obnovio kuću i zasadio voćnjak nikada nije zaboravio. Novi zavičaj pronašao je u Gradiški, u Republici Srpskoj, gde je došao, u izbegličkoj koloni, zajedno sa mnogim komšijama, rodbinom, svojim zemljacima. Svake godine, 1. maja, dolazi na parastos i polaže cveće na spomenik stradalim komšijama koji nisu imali sreće da se domognu slobode i spasenja.
„Spomenik nas brani od zaborava, za sve što smo preživeli, a to je veliko, ogromno i neizrecivo breme. To su tužne priče slavonskih mučenika i stradalnika, Srba koji su se razišli po celom svetu. Ja sam ostao u Gradiški da bih bio bliže Kukunjevcu i Lipiku, gde sam rođen, odrastao, proveo mladost i godinama živeo”, kazao nam je ovaj Slavonac, kojem se sećanje u dramatičnim slikama iznova raspaljuje svakog maja.
Kada svet slavi Praznik rada, kada se mnogi vesele, mi Slavonci tugujemo, kaže Mile, žalimo za svojima, palimo sveće i polažemo cveće na spomenike ili bukete spuštamo u Savu. Slavonci, po tradiciji, dan pre godišnjice masovnog stradanja organizuju veče Slavonaca na kojima oživljavaju sećanja, razgovaraju o teškim danima i uspesima koje su postigli u slobodi i u novim sredinama, rasuti u svetu.
„Slavonci ne zaboravljaju svoje rodno mesto, svoja sela i gradove, mada nas tu najmanje ima, mnogo manje nego u Gradiški, Republici Srpskoj, Srbiji ili Australiji, Kanadi i Americi. Želimo da sačuvamo sećanje na rodni kraj, da naši potomci znaju ko su i odakle potiču. Ako ne možemo živeti tamo, imamo pravo i obavezu, sećati se svoga zavičaja”, sa setom priča Mile Ljubičić, na klupi u parku, u Gradiški. Pored spomenika. On mašta da se, jednog dana, u neko sretnije vreme, pojavi neki novi Čarnojević i vrati ih u Hrvatsku, Slavoniju, Krajinu… tamo gde su Srbi živeli vekovima.
„U Gradiški smo kao svoj kod svoga. Nastavili smo, posle bežanije, onako kako smo mogli, zaposlili se, uklopili u novu sredinu. Ovde smo se skućili, započeli život, od nule. Zahvalni smo Gradiški koja nas je prihvatila i gde se osećamo veoma ugodno, dobro, shvaćeni i podržani. Vlasti nas pomažu i trude se da budemo ravnopravni članovi zajednice”, objašnjava Ljubičić status Slavonaca u gradu na Savi. Ipak, u Kukunjevac, gde je uredio ratom opustošenu i trnjem zaraslu zemlju, često odlazi. Tamo je zasadio šljivik od 500 stabala, na površini od jednog hektara.
„To je moja sadašnja, najvažnija preokupacija… U Kukunjevcu nemam s kim da porazgovaram osim sa prirodom. Naroda nema. Moje selo je pre Drugog svetskog rata imalo 2.041 stanovnika. Trećina je monstruozno stradala, ubile su ih ustaše, zaklale, maljevima potukle, oterali ih u logore iz kojih se nisu vratili. U poslednjem ratu stradanje je bilo još veće. U mome selu sada živi 180 stanovnika”, opisao nam je Mile svoje strepnje, čežnju za rodnim krajem, rečima naslikao godine svoga i srpskog stradanja u Zapadnoj Slavoniji, prvih dana maja 1995. godine. Tužno je, veli, ali istinito da Slavonaca ima više u Australiji nego u Kukunjevcu, Lipiku, Pakracu, Daruvaru…
Zločini i u Drugom svetskom ratu
U Kukunjevcu je 11. oktobra 1944. godine ubijeno 243 civila. U logorima smrti Jasenovac, Jadovno, Sisak, Stara Gradiška i drugima u tadašnjoj NDH umoreno je još 423 stanovnika Kukunjevca. Crkva Svete Petke, minirana u prošlom ratu, takođe je mesto velikog stradanja u Drugom svetskom ratu. To se ponovilo i devedesetih godina prošlog veka. Selo je opustelo, porušene su kuće, društveni objekti, škola, pravoslavna crkva… Samo stotinak Srba povratnika živi u Kukunjevcu, ali se i taj broj stalno smanjuje.
