Reagovanje štampe u Jugoslaviji na napad na Čedu Milića u Imotskom 1940.

Pošto je Imotski bio klerikalni kraj sokoli su bili izloženi napadima hrvatskih separatista. Posle stvaranja Banovine Hrvatske 1939. HSS je koristio vlast za obračun sa sokolima. Ministarstvo fizičkog vaspitanja naroda uputilo je 22. septembra 1939. banu dr. Ivanu Šubašiću predstavku o žalbama Saveza Sokola upućenim povodom smetanja rada sokolskog društva u Imotskom, ... . (1)

Usledio je napad na Čedu Milića, starešinu Župe Mostar, jednog od najistaknutijih sokolskih i nacionalnih prvoboraca. Napad je izvršen u više navrata posle završene skupštine društva Imotski 11.2.1940. Kao delegat župe Čeda Milić je išao je na skupštinu sokolske jedinice u selu Glavini kod Imotskog. Bio je u pratnji sokola iz Imorskog dr. Pave Radovanovića, načelnika Živka Rake, Novaka Vukićevića, Miha Tadića i načelnice Anđe Ivanišević. Na putu između Imotskog i Glavine sokoli su naišli na grupu članova Hrvatske seljačke zaštite. Oko stotinjak članova zaštite su u prolazu demonstrirali povicima, zviždanjem i dovikivanjem a kasnije su bacali kamenje u pravcu sokola. Za vreme rada skupštine u Glavini prošla je pored sokolskog doma četa Hrvatske seljačke zaštite. Ponovo su se vratili ispred doma uz pesmu i pogrdne psovke. Posle završene skupštine Čeda Milić uz pratnju sokola iz Imotskog, krenuo je natrag u Imotski. Pri ulasku u grad opazili su dva člana Hrvatske seljačke zaštite koji su trčali iz kafane u kafanu i pozivali svoje ljude, da bi organizovali napade. Pred kafanom „Napredak” dočekali su Čedu Milića sa divljom drekom, zviždanjem, psovkama i povicima : „Dole Čeda Milić …”. Posle povika bacali su kamenje i pucali iz revolvera. Drugi napad izvršile su iste osobe sa pridošlim licima na pazarištu. Tu su počeli da bacaju veće količine kamenja i ispalili su dva metka. Na predlog starešine društva grupa sokola se sklonila u kafanu „Central”. Rulja je navalila kamenjem, demolirala vrata i zid i upala u kafanu. Tražeći Čedu Milića razdražena gomila je razbijala staklo. Čeda Milić se uklonio iz kafane kada mu je i vlasnik otkazao gostoprimstvo. U kafani je bilo preko 40 osoba, na čelu sa predsednikom mesnog odbora HSS advokatom dr. Milom Vukovićem. Niko nije ni pokušao da zaštiti napadnute sokole. Koristeći se mrakom, sokoli su se sklonili u kuću starešine sokolskog društva, dr. Pavla Radovanovića. Rulja je došla pred kuću i gađala kamenjem, te su neka stakla polupali. Napadači su mislili, da će Čeda Milić krenuti za Mostar automobilom, te su u borovoj šumi, odmah do Imotskog, pretražili svaki autobus, koji je naišao iz Imotskog. Povodom napada Izvršni odbor Saveza Sokola uputio je telegram banu Hrvatske Banovine dr. Ivanu Šubašiću u kome se tražilo kažnjavanje krivaca, koji su vlastima u Imotskom bili poznati. Sokoli su smatrali da kada nisu mogli da ih skrše policija i šuckori Austrije, neće moći ni da ih razbije ni bedna garda Seljačke zaštite. (2) U „Sokolskom Glasniku” u članku „Novi napadaji na sokolstvo !” sa podnaslovom „Varvarski napadaj na brata Čedu Milića” istaknuto je da je naročito organizovana banda koju je vodila t.z.v. „Hrvatska zaštita” napala Milića i sokole, vređajući i njih i sve što je jugoslovensko i srpsko, najpogrdnijim rečima, dok nije upotrebila i kamenice i revolvere. Kad su se braća po povratku u Imotski sklonila u kafanu napadači su kamenicama i ostalim oružjem demolirali kavanu, “mada se u njoj nalazio sreski načelnik i predsednik opštine, koji nisu niti intervenisali.” ... „Najstrašnije od svega je, međutim to, da se nikome od napadača ni do danas nije ništa dogodilo, i da se oni otvoreno hvale, da će potući sve Sokole.” (3)

Na vest koja je objavljena u „Politici” o napadu na Čedu Milića osvrnuli su se zagrebački listovi. U svom reagovanju na taj osvrt redakcija „Sokolskog Glasnika” smatrala je za najznačajniji članak „Hrvatske straže” pod nazivom „Dosta je provokacija!” pa je odgovorila na naslovnoj strani svog lista. Odgovorila je da se lažno podvlači, da je Čeda Milić došao u Imotski kao „jedan od prvaka JNS” iako je čitav Imotski znao da je tog dana bila skupština sokolskog društva na koji je Čeda Milić došao kao starešina župe. U članku se odobravao napad tvrdnjom da su „seljaci s pravom shvatili dolazak Čede Milića u Imotski, kao provokaciju” i da „je to zaista bila provokacija!” U listu „Sokolski Glasnik” se isticalo : „Tako dakle, - Čeda Milić, čiji je rad god. 1914. za Franca Jozefa i za generala Poćoreka značio provokaciju; koji je zbog toga rada bio osuđen na smrt i nekoliko godina proveo u tamnicama, a čije ime spada među najsvetlija što ih naša današnjica ima, - TAJ ISTI ČEDA MILIĆ ZNAČI ZA IZVESNE KRUGOVE PROVOKACIJU I U GODINI 1940! ... Zaključak je jasan : Pošto je Čeda Milić ostao isti kao i g. 1914, znači da je i duh, koji u njemu vidi provokaciju, isti kao i g. 1914, - a to je duh Franca Jozefa i Poćoreka!” Čeda Milić nije hteo da javi o napadu pa je to učinio tek onda kada je „Hrvatski Glasnik” doneo prvi vest okrivljujući Milića i sokole da su oni izazvali incidente. Redakcija „Sokolskog Glasnika” je komentarisala : „Kad dakle „Hrvatska straža” govori o „iskorišćavanju incidenata, da se škodi sporazumu”, onda treba utvrditi, da je brat Milić i sam napadaj na svoj život bio spreman da prećuti, iz ljubavi prema miru, dok su naprotiv njihovi ljudi, gnjevni što nisu dobro gađali, pokušali da vlastiti zlikovački napadaj iskoriste, da huškaju na nova ubistva i da napadnu jednog od najzaslužnijih rodoljuba u našoj zemlji. Mi, ni nakon tolikih teških iskustava, još uvek ne možemo da verujemo da se svime time slažu odgovorni faktori u Banovini Hrvatskoj. Ali bezbroj slučajeva koje smo naveli, pokazuje nepobitno, da se sve to radi iz krugova „HRVATSKE ZAŠTITE”, koju frankovački elementi, bez obzira na to, što hoće ili neće Dr. Maček, upotrebljavaju, kao ORGANIZOVANU BANDU ZA TERORISANjE POLITIČKIH I LIČNIH PROTIVNIKA. Sama splitska „KATOLIČKA RIJEČ” je u prošlom broju navela slučaj, da je jedan član te bande revolverom pretio župniku, zato što mu je tražio neku taksu. I zato, - kad već odgovorni faktori u Banovini Hrvatskoj nemaju dovoljno građanske hrabrosti, da likvidiraju pretorijance, koji ih na svakom koraku kompromituju, - MORA SA STRANE ČITAVE NAŠE JAVNOSTI DA POTEKNE NAJODLUČNIJI ZAHTEV, DA SE ZULUM RAZBIJAČKIH ELEMENATA U „HRVATSKOJ ZAŠTITI” DOKRAJČI. Banovina Hrvatska ima svoju zasebnu žandarmeriju, a Jugoslavija svoju narodnu vojsku, pa nikakva Zaštita nije potrebna, ... A dotle da se znade, da i naše strpljenje ima svoj kraj. ... Sve do nedavna smo verovali da se radi o psihozi, koju treba pustiti da se izduva, pa smo bili umereni i suzdržljivi. Ali je sada već jasno, da se radi o drzovitosti tipova, koji hoće da obraćunaju sa rodoljubivim Srbima i Hrvatima, zato što su oni bili toliko velikodušni, da nisu g. 1918 s njima obračunali.” (4) U istom broju „Sokolskog Glasnika” u članku „Ko su izazivači” isticalo se : „Najbolji dokaz o divljačkim namerama napadaja na brata Čedu Milića u Imotskom, daje sam splitski „Hrvatski Glasnik”, koji važi kao zvanični organ HSS za Dalmaciju. Taj list otvoreno odobrava napadaj i preti daljim napadajima. Ma da ni jednog konkretnog podatka na može da navede, o nekom protuhrvatskom radu brata Milića, on ga u čitavom članku naziva „hrvatožderom”, „velikosrpskim agitatorom”, čovekom koji vodi „dešperaterske akcije” i „huškačke govore”. U članku u „Sokolskom Glasniku” isticalo se da je opšte poznato da Čeda Milić nije nikada pripadao bilo kojoj političkoj partiji, i da je radio u sokolstvu i na prosvećivanju naroda. Za „Sokolski Glasnik” je bilo važno da je „Hrvatski Glasnik” otvoreno pisao da se „nije moglo očekivati, da će Hrvati Imotskoga, a naročito omladina, laka srca preći preko ovakvog izazova” i da je „dolazak Milića u hrvatsku kavanu izazvao revolt među hrvatskim gostima u kavani, pa je odmah nastala tučnjava i uslijedilo šamaranje, koje je svršilo nogometom” dalje „posjetioci kavane pokazali Čedi Miliću, da u Imotskome nema šta da traži”. U članku se isticalo da je „Hrvatski Glasnik” zulukaferski likovao, što su „sokolaši izletili iz kavane, brže nego što su ušli”. Takođe se u članku podvlačilo da je po „Hrvatskom Glasniku” kuća sokolskog starešine, Radovinovića „bila opsjednuta od revoltiranih građana”, i da je „počelo bombardiranje kamenicama na zaklonište sokolaških vikača”. U „Hrvatskom Glasniku” pretilo se Čedi Miliću da bude srećan „što nije drugačije prošao”, pa „nek mu to bude opomena za budućnost!”. Na kraju članka komentar je bio : „I onda će nam još doći „Hrvatski Dnevnik” da deli lekcije o „odmjerenom” i „neodmerenom” pisanju! – Kao da ima još jednog kraja u svetu, u kom se ovako otvoreno poziva na zlostavljanje i ubijstva, kao što to čine listovi, koji se prikazuju kao organi HSS?” (5) Na sednici Izvršnog odbora Saveza Sokola održanoj 26 februara 1940. između ostalog istaknuto je : „Svestan velikog zamašaja ovog zločinačkog akta bezakonja u Imotskom, koji je samo najgrublji u nizu bezakonja, koja su izvršena i vrše se na sokolskim organizacijama i pojedincima u Banovini Hrvatskoj, pod cenu gaženja svih građanskih prava i najosnovnijih pravnih principa vladajućeg poretka, “… (6)

O napadu i sokolskim reakcijama na napad pisao je glasnik Sokolske župe Beograd „Oko sokolovo“. Napad je bio izvršen u više navrata posle završene skupštine društva Imotski 11.2.1940. i pred održavanje skupštine u selu Glavini kod Imotskog. Pripadnici Hrvatske seljačke zaštite njih stotinjak napalo je grupu sokola na putu između Imotskog i Glavine bacanjem kamenja prema grupi, zviždanjem i drugo. Nova grupa napala ih je pri ulasku u Imotski a zatim u kafani u koju su se sklonili. Razbili su staklo, demolirali prostoriju i inventar pri čemu su se i sami ozledili. Niko od sokola nije povređen. Ovim povodom ponovo se oglasila Politika donoseći saopštenje sa sednice izvršnog odbora Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije kojim se najoštrije osuđuje zločinački napad na starešinu župe Mostar. Poslat je telegram banu Hrvatske banovine dr Ivanu Šubašiću u kome se traži istraga i hitno kažnjavanje krivaca. Beogradsko i zemunsko sokolstvo je 17.3.1940. donelo rezoluciju: „.....Vlasti u banovini Hrvatskoj ne pokazuju ozbiljnu nameru da spreče teror, te se stvara verovanje da one favoriziraju sve ove zločine, što prouzrokuje krajnju bezobzirnost i brutalnost neodgovornih elemenata. Posledica toga su sve češći i teži napadi,.... Beogradski i zemunski sokoli smatraju da je vreme da ispune dani zavet,...... i da ustanu u odbranu sokolske jugoslovenske misli, i to idejno i načelno dok ih protivnici napadaju idejno i načelno a silom ako ne prestanu sa nasiljem. Prestoničko sokolstvo...... traži da se najenergičnije istraje u nametnutoj borbi. Progone i napade na braću i sestre iz Banovine Hrvatske osećaju kao napade i progone na celo sokolstvo i solidarišu se sa njihovim žilavim otporom i borbom.” (7)

O napadu na Čedu Milića pisala je i „Narodna Odbrana”. Istakla je kao prvo značaj Čede Milića : „ ... ovih dana, predmet napada jedne organizovane bande koja se krije pod lažnom firmom „zaštite”, pa smo prisiljeni da se tim slučajem opširnije pozabavimo. Već više od trideset godina deluje g. Čeda Milić na terenu ... Hercegovine. Počeo je taj rad kao skroman sokolski radnik, idući od sela do sela, pod najtežim okolnostima, ostavljajući iza sebe na hiljade propešačenih kilometara po hercegovačkim bespućima, iz dana u dan, iz godine u godinu, trideset godina redom. Svuda rado viđen, jedva dočekan, voljen. Ovde je doneo reč ohrabrenja i organizacionu misao, onde sa seljacima zasadio koju voćku za koju je prethodno zemlja na leđima prenesena u vrtaču; organizovao pobratimsku i sokolsku četu, dao podstrek, izvršio pregled rada, dao upustva, pokarao ili pohvalio. Dohvatio budak i ašov, pa riljao i krčio da pokaže kako valja. Sa seljačkom torbicom na ramenu i drenovakom u ruci na takve svoje putove nije se kretao da traži narodno poverenje i eskontuje svoj stvarni veliki i zaslužni rad, nego da ponovo, i ko zna po koji put, u jednom istom mestu vidi iste ljude, razgovori se s njima, dogovori o radu. To je moralo da urodi plodom i njegovo ime postalo je simbolom borbe za kulturni, socijalni i ekonomski preporod Hercegovine, borbe koja se vodi samo voljom i snagom samoga naroda i naslanja se samo na narod. .... Naročoto srpska hercegovačka sela bila su tako pritisnuta, da je u njima bio ugušen svaki pokret. .... U to, pritisnuto, potisnuto i zabačeno, bez škola i samo sebi ostavljeno selo, prvi je ušao g. Čeda Milić i počeo da radi, s preprekama koje su bile jedva verovatne. Tako su nikle još pre rata dobro poznate seoske sokolske čete koje su, od svega najmanje, vršile gimnastičke vežbe. Njihov rad sastojao se, u prvom redu, u negovanju tradicije, dobrih običaja, morala i pravičnosti, a zatim u socijalnom, higijenskom i uopšte kulturnom delovanju. Kao kruna toga poslovanja došao je trenutak kada su se te čete, naročito posle rata, bacile na rad za ekonomski preporod sela, i u tome radu imale neospornih uspeha. Radi tih svojih uspeha u radu za preporod hercegovačkog sela, g. Čeda Milić bio je od okupatorskih sudova osuđen na smrt. Uhapšen pre svih narodnih prvaka iz Hercegovine, samo na nekoliko časova posle izvršenog atentata u Sarajevu 1914, on je iz tamnice izašao tek kad su beli orlovi stigli u porobljenu zemlju. Čim je napustio tamnicu , ... on se vratio svome starom radu, istim načinima i pošao starim, utrtim putovima. S torbicom na ramenu i drenovakom u ruci počeo je svoj stalni, kružni put po hercegovačkim selima. S vremena na vreme obilazio je i druge krajeve koji su potpadali pod Sokolsku župu Mostar. ... G. Čeda Milić nikada nije bio čovek od parada i javnih manifestacija; skroman i čestit kakav je bio, on se ispred takvih izliva osećanja uvek uklanjao, ne želeći da bere lavorike. ... Pa ipak pokušali su da ga kamenuju, prilikom jednog njegovog putovanja, u svojstvu starešine Mostarske sokolske župe, i to na dva mesta. U Imotskom, usred varoši, i putem u selo Glavinu. A u samom Imotskom jedan opštinski pandur pucao je za njim četiri puta iz revolvera, svakako ne da uveliča „paradu” nego da mu uzme goli život, ono što ni nekadašnjim austrijskim policijskim režimima nije uspelo. Događaj koliko je poznat u javnosti svedoči da je napad na ovoga uglednog nacionalnog radnika bio organizovan. Nosioci događaja su iz redova seljačke i građanske „zaštite”, koja i u danima narodnog sporazuma i u vremenima kakva su nastala posle sporazuma funkcioniše kao samostalan policajni organ, uporedo sa državnom vlašću ali mimo nje, u svim srezovima koji su pripali banovini Hrvatskoj, kao i u nekim srezovima koji ne pripadaju toj banovini. Serija napada uperenih protivu bezbednosti izvesnih lica, koji su napadi izvršeni u raznim krajevima a za nepunih pet meseci, svedoči da se cela ova akcija vodi po izvesnom planu, a u taj plan, ... ušli su i prvi naši ljudi, nacionalni radnici, kova jednog Čede Milića, iako on ne predstavlja nikakvog partijskog i političkog neprijatelja ili protivnika seljačke zaštite, pošto se uopšte ne bavi partijskom politikom. .... Slučaj g. Čede Milića, narodnog prvaka iz Hercegovine, vrlo je karakterističan za vreme u kome živimo. On nedvoumno svedoči da položaj Srba u krajevima koji su potpali pod bansku vlast nije onako ružičast, kako žele da ga prikažu oni, čija je težnja da što više Srba potpadne pod tu vlast. Jer, kad jedna zaštitnička rulja može da napadne Čedu Milića, jednog narodnog prvaka, šta će se dogoditi onima koji nisu toliko poznati i nemaju taj glas i taj ugled ?” (8)

List „Sokolski Glasnik” nastavio je da prenosi vesti o radu i stradanju sokola u Imotskom. Zbog rada sokolskih protivnika Slavka S. Zovko, članica Sokolske čete u Kamenmostu, bila je prisiljena da za neko vreme ostavi svoj rodni kraj i da pođe na oporavak, kod svoje sestre, u Beli Manastir, gde se zbog promene zraka, razbolela i podlegla bolesti krajem maja 1940. Slavka je bila dete jedne od najzaslužnijih nacionalnih porodica u Kamenmostu, pa je njena smrt izazvala žaljenje u nacionalnim redovima u celoj imotskoj krajini. (9) Starešina Tonković iz sokolske čete Kamenmost, iz društva Imotski, uputio je sa godišnje skupštine čete pozdrav Savezu Sokola Kraljevine Jugoslavije. U pozdravu se isticalo : „Živeći i djelujući na terenu sile, bezakonja i nepravde, koja nas teško tišti; sokoli čete Kamenmost, okupljeni na svojoj glavnoj godišnjoj skupštini upućuju svoje poglede jedino k Vama ! Iako malobrojni, ostajemo nepokolebljivi i vjerni vrhovnom starješini, sokolskoj uzdanici, kličući : Živio Kralj Petar II ! Živila Jugoslavija ! Živilo sokolstvo i sloboda! Zdravo !” (10) Sveštenik u selu Podbablje-Kamenmost, blizu Imotskog, fra Stanko Bradarić, bio je neprijatelj sokola. Prethodni sveštenik fra Luka Livajić nije se bavio politikom. Sokolskoj četi je pozajmio građevinski materijal sa katoličke crkve kada su zidali sokolski dom. Dao je i dobrovoljni prilog i svim svojim radom nastojao je da pravoslavni i katolici u selu žive u skladu i ljubavi. Dok je živeo pravoslavni su davali dobrovoljno prilog za opravku katoličke crkve ili nabavku zvona. Selo je moglo da služi kao uzor narodne sloge i ostalim krajevima. Novi župnik fra Stanko Bradarić poslužio se poluabnormalnim čovekom, koji je bio optužen zbog najgoreg prestupa, da pomoću njega teroriše sokole i sve koji nisu hteli da pristanu na njegovu politiku. Fra Stanko Bradarić vodio je hajku protiv sokolske čete i njene uprave. Oštro je napao sekretara sokolske čete Zovka, želeći da se sa njim fizički obračuna, ma da sekretar bio bez jedne ruke. Pretio je njemu i svim sokolima, „crnom rukom” i teškim obračunavanjem. Tvrdio je da će se sokolski dom srušiti do zemlje. Sokolski dom je bio sazidan dobrovoljnim radom seljaka-sokola. Dom je služio samo prosvetnom radu. Ponašanje sveštenika izazivalo je opšte zgražavanje. U pismu upućenom Sokolskom glasniku istaknuto je : „Ovo iznosimo kao primer od kakve koristi mogu za narod da budu dobri sveštenici, koji slede Hristovu nauku, a od kakve štete mogu da budu oni, kojima je glavno partijska svađa i politika. Naša četa u Kamenmostu neće, naravski, pokleknuti pred pretnjama fra Stanka Bradarića, jer veruje u pobedu svoje misli više nego ikada, i jer znade, da svakomu zulumu i nasilju treba da dođe kraj !” (11)

Iz Imotskog pisali su u Sokolskom glasniku o otpuštanjima sokola. Jovan Kadijević, zvaničnik-dnevničar kod sreskog suda u Imotskom otpušten je iz službe zato što je bio tajnik sokolske čete u Glavini. Da je to tačno svedoči i činjenica, da je uvek bio ocenjen kao odličan. Bio je bačen na ulicu da učini mesto čoveku koji je nekada bio sokolski prednjak, a 1940. najgrlatiji u Hrvatskoj Zaštiti. Kadijević je bio Srbin i ponos čete u Glavini. (12) U Sokolskom glasniku su preneli pisanje “Hrvatskog Glasnika” o priredbi “Hrvatskog Junaka” u Imotskom. Društveni stjegovođa, Miroslav Pušić, je čitav svoj govor posvetio napadima na sokolstvo. U Sokolskom glasniku su primetili : „Šteta što „Hrvatski glasnik” ne javlja, kakav je rodoljubivi hrvatski govor izrekao na toj priredbi i poznati imoćanski protusokolski heroj, - Italo Kolombani ... “(13)

Inicijativom učitelja pučke škole i člana sokola Josipa Kirinčića (penzionosanog “po potrebi službe”) i članova uprave sokolske čete, uz saradnju i materijalnu pomoć sokola i ostalih meštana napravljen je bunar sa pumpom. Novac za nabavku pumpe sokoli i meštani su sakupili među sobom, a rad na kopanju bio je dobrovoljan. Sokoli su time ispunili zavjet u okviru Sokolske Petrove petoletke. (14) Posle početka Aprilskog rata 1941 godine Zaštita se stavila na stranu okupatora, dok su sokoli bili u prvim redovima odbrane zemlje. Odredi koji su se sastojali od vojnih begunaca, pripadnika Seljačke straže i Građanske zaštite HSS napali su 10. aprila 1941. vojsku u Mostaru, Gabeli i Čapljini. (15)

U Zapadnoj Hercegovini bio je jak uticaj rimokatoličke crkve. Zato su sokoli u Zapadnoj Hercegovini bili su napadani od strane hrvatskih separatista i rimokatoličkih sveštenika. Posle stvaranja Banovine Hrvatske 1939. HSS je koristio vlast za obračun sa sokolima. Napadnut je i Čeda Milić, starešina Župe Mostar, 11.2.1940. u Imotskom. I srpska i hrvatska štampa pisale su o tom napadu. Deo hrvatske štampe pokušao je da umanji značaj napada. Drugi deo hrvatske štampe podržavao je napad na Čedu Milića. Sokolska štampa nastojala je da preko jugoslovenske javnosti izvrši pritisak na banske vlasti. Konstatovali su da su frankovački elementi koristili Zaštitu za napade na protivnike. Časopis „Narodna Odbrana” naglasio je opasnost za Srbe od takvih organizovanih napada. Sokoli u Imotskom ostali su verni sokolskim idealima i Jugoslaviji. Uprkos napadima na sokole i otpuštanjima, sokoli su nastavili svoj rad u okviru Sokolske Petrove petoletke. Posle Aprilskog rata 1941. na teritoriji NDH. nastavljen je obračun sa svim sokolima. Ono što se dešavalo u Banovini Hrvatskoj bilo je uvod u stradanje kako Srba tako i ostalih pripadnika sokolskog pokreta u NDH.

Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Napomene :

1. Gojko Jakovčev, „Sokolska organizacija u borbi za bratstvo jugoslavenskih naroda do 1918, Progon Sokolske organizacije u Hrvatskoj”, Zagreb, 1970, str. 63;
2. M.G.S. „Više se ne može ćutati ni trpiti”, „Oko sokolovo”, Beograd, 1 april 1940, br. 4, str.57-59;
3. „Varvarski napadaj na brata Čedu Milića”, „Novi napadaji na sokolstvo !” , „Sokolski Glasnik”, Beograd, 23 februar 1940, br. 8, str. 5;
4. „Čeda Milić znači provokaciju g. 1940 -jednako kao g. 1914!”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 1 mart 1940, br. 9, str. 1;
5. „Ko su izazivači”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 1 mart 1940, br. 9, str. 3;
6. „Savez Sokola K.J. O napadu na brata Čedu Milića”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 1 mart 1940, br. 9, str. 3;
7. „Rezolucija“, „Oko sokolovo“, Beograd, 15. maj 1940, br.5-6, str. 73;
8. „Slučaj Čede Milića”, „Narodna Odbrana”, Beograd, 2 mart 1940, br. 9, str. 129, 130;
9. „Smrt valjane sokolice”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 14 juni 1940, br. 24, str. 6;
10. „Pozdravi Savezu Sokola K.J.”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 15 mart 1940, br. 7, str. 7;
11. „Dobar i loš sveštenik”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 12 april 1940, br. 15, str. 4
12. „Otpuštanje sokola”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 17 maj 1940, br. 20, str. 6;
13. „Čitajući novine ...”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 17 maj 1940, br. 20, str. 7;
14. „Kratke vesti iz našeg sokolstva”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 28 mart 1941, br. 13, str. 8;
15. Vlado Ivković, „Nevesinje 1941”, Mostar 1980, str. 53;