Manastir Hrmanj

Martin Brož - Martin Brož's camera, CC BY 3.0 / Wikipedia

Manastir Hrmanj podignut je na desnoj obali reke Une i to upravo na utoci reke Unca u Unu, u vrlo lepom prikrajku, a među visokim planinama i vršinama po imenu: Očigrijansko, Vojvodino i Oreljevo Brdo. I tuđi i naši pisci razno su pisali ime ovoga manastira kao: Ajerman, Chermilja Szermil, Ermain, Hermanya, Herman, pa Zerinja.

Pravo mu je ime „Hrmanj", a obično se izgovara „Rmanj". Tako dolazi zabeleženo ovo ime u svim, domaćim, starijim zapisima i listinama. I Vuk Karadžić ga je tako ubeležio u svojem Rječniku. Ovo ime potiče bez sumnje od prastare kule, od koje su razvaline i danas odmah kod manastira, i koja se zvala Rmanj. Tu je bio glavni grad „stola lapačkoga" za stare hrvatske uprave. Još 1478. god. spominje se u jednoj glagoljskoj listini: „Mi Ivanuš Račačević porkulab rmanski i tri sudca stola lapačkoga ”. [Vidi: Ilarijon Ruvarac, „Godišnjica” Nikole Čupića knj. 2. str. 259.] A „Lapčani ” je bilo staro hrvatsko pleme, kojemu bejaše glavni grad Rmanj. [Fr. Rački, „Rad”. 17. str. 132.] Ne zna se pravo do danas, kada je ovaj manastir podignut. Biće da je podignut negde na brzo, pošto su Turci sasvim osvojili one krajeve (1527). U manastirskim zidinama našao se manastirski pečat sa natpisom: „Monastirь † Hramь † stagω † Nikoli † lѣta † gdna a. f. n. g.” A to je 1553. godine. Ali znajući, da su naši stari pisci u 16. veku brojili i pisali godine od stvorenja sveta, a ne od rođenja Hristova, i onda znajući, da srpski pisci u to doba nisu pisali ovakvim pravopisom, kakav je na pečatu, mora se temeljito sumnjati, da je pomenuti pečat pravljen godine 1553. [Petar Uzelac, pišući o ovome manastiru u „Srpskom Kolu ”, u broju 1. i 2. 1882. god. (poučno-zabavni dio) veli, da je ovaj manastir podigao još pre 1445. god. grof Herman Celjski, pa da se po njemu i prozvao manastir. Ali ova tvrdnja nema nikakva osnova, jer niti je grof Celjski imao onuda svoja imanja, gde je manastir Hrmanj, niti je za doba grofa Celjskog bilo pravoslavnog naroda na Uni i oko Unca. Za Uzelcem se poveo i zvanični Šematizam Dabro-bosanske Mitropolije za god. 1883.] Godine 1638. zbog velikih nemira opusti ovaj manastir sasvim, jer ga napuste kaluđeri i pređu na ove strane, što su bile pod ćesarskom vlasti. Pomenute godine molio je hrmanjski iguman Vasilije cara Ferdinanda 3. (od 1637—1657) da mu se dopusti, da sa svojima kaluđerima sme podignuti manastir u hrvatskom Primorju, gde je već bilo naseljeno dosta našeg naroda. Ali mu to nije dopušteno, jer se tome protivio već poznati nam karlovački đeneral, grof Vuk Frankopan, koji je 1642. god. odvraćao cara, da kaluđerima ne dopusti podizati manastir. U istom pismu spominje đeneral, kako je došlo u njegov đeneralat, što iz Hrmnja, a što iz manastira Moštanice, do stotinu kaluđera. Kad nisu dobili stanka, ovi kaluđeri u Karlovačkom Đeneralatu, odu u Varaždinski Đeneralat, te se smeste neki u manastiru Marči, a drugi podignu sebi manastir Lepavinu. Ja držim, da je Lepavina tada upravo na novo podignuta, i da toga manastira nije pre ni bilo. Donacije na manastirsku zemlju iz toga su doba, a starijih ne spominje Krasić u raspravi: „Manastir Lepavina ”. [Još neštampane listine u zbirci g. Radoslava Lopašića.] Tada je prešao iz Hrmnja u Marču i vladika Gavrilo Predojević, a s njime je prešao i đakon mu Sava Stanisavljević, koji je kasnije postao marčanski vladika. Ovaj Gavrilo Predojević dao je bez sumnje povod onim tvrdnjama, po kojima je još za cara Rudolfa 1578. godine iselio iz manastira Hrmnja mitropolit Gavrilo sa 70 kaluđera, pa da je obnovio tobože razoreni manastir Marču. Ali u to vreme niti je još bilo stalnih srpskih naseobina u Varaždinskom Đeneralatu, niti je bilo manastira Marče. Braneći se od unijata, varaždinski Srbi i marčanski kaluđeri dovijali su se svakojako, pa su seobu, vladike Gavrila i hrmanjskih kaluđera, odmakli za nekih šezdeset i više godina u nazad. Bez sumnje su tada preneseni u Marču i oni crkveni sasudi i knjige manastira Hrmnja, sa kojih su skinuti zapisi pa štampani u „Godišnjici” 2 (360) i u „Glasu Istine” za god. 1885. str. 47. Samo, što valja ispraviti na oba mesta godinu, što je štampana u zapisu sa ćivota, gde stoji da je kovan u manastiru Hrmnju 1515, a treba da stoji 1615. godine. Isto će tako biti pravilnija 1616. godina, kad je kovana srebrna kadionica, kao što tako i stoji u Glasu Istine, a ne 1515. god. kako je naštampano u Godišnjici.

Posle nekog vremena opet propoje Hrmanj, i kada su 1699. god. Karlovačkim Mirom, povučene nove međe između naše i između turske carevine, ostao je Hrmanj na turskoj strani, a srpsko-pravoslavni narod ličkokrbavski potčinjen je novoustanovljenom Karlovačko - zrinopoljskom Vladičanstvu. Manastir Hrmanj ostane tako na miru do velikog rata sa Turcima za cara Josifa 2. Tada sprže Turci i manastir i crkvu, a kaluđeri pređu s narodom na ovu stranu, gde i ostanu, popujući istome narodu, koji se smesti po onim parohijama na Tromeđi. [Vidi o tome više u 1. delu ove knjige od strane 112.] Crkvene sasude, odežde i knjige manastira Hrmnja prenesu kaluđeri sa sobom. Godine 1810. bilo je to sve kod kaluđera Spiridona Kalinića, koji je bio paroh u Srbu. Te godine oduzme sve stvari politička vlast k sebi, koje posle 1812. god. na zahtev vladike Mijokovića, pošalje regementa u Plaški. Gde su dospele iz Plaškog, ne spominje se nigde. Kao da su date crkvi u Prilogu, jer vladika reče, kad je iskao te stvari od regemente, da je najpravije dati ih Priložanima. Po inventaru doneseno je u Plaški: 1 antimins; 1 kivot, okovan srebrom; 2 srebrna potira; 2 diskosa; 2 zvezdice; 1 ložica; 2 srebrna kandila; 1 svilena plaštanica; 6 svplenih odežda; 8 stihara; 8 epitrahinja; 8 pari narukvica; 3 svilene zavese. A od knjiga je bilo:1 veliko prestolno Jevanđelje; 12 Mineja na veliko kolo, a 8 na malo; 4 Žitija Svetih; 4 Prologa; 1 Biblija; 2 Osmoglasnika; 1 Tolkovano Jevanđelje; 1 Margarit; 1 Veliki Trebnik; 1 Apostol; 2 Irmologije; 1 Psaltir; 1 Služebnik; 1 Ustav; najposlije 3 pojasa sa srebrnim saponima. [Vidi u konz. arhivi broj 225 iz 1810. god. i broj 308 iz 1812. god.]

Godine 1863. izradi narodni zastupnik za crkvene bosanske poslove u Carigradu, Gavro Vučković, te Sultan dozvoli, da se Hrmanj opet sme obnoviti. Isti Gavro skupi po Bosni nužni trošak, te s narodom obnovi manastir, i na Veliku Gospojinu 1865. god. je odslužena prva sv. Liturgija u njemu. Ali godine 1875, namah u početku ustanka, licem na Gospojindan, udari cela rulja krajiških krvoždera, domaćih Turaka, a na čelu im zloglasni Pozderac, te u času sprže i crkvu i manastir, uništivši ujedno i sve nasade i voćare, što ih je bio podigao kroz desetak godina vredni iguman, Ilija Bilbija. Zauzimanjem Petra Uzelca opet je manastir opravljen, te ga je mitropolit Sava svečano osvetio na Preobraženje 1883. godine.

(Iz “Karlovačkog Vladičanstva”, Manojla Grbića, štampanog 1891.godine)

Priredio: Vojislav Ananić